Атина, 26. нов. / 7. дец. 1972.

Од стварања света 7480.

Ваше Преосвештенство, уважени свети Владико.

Благословите! Опростите што Вам досађујем овим писмом, но повода за њ су два.

Први: видех негде лепе божићне честитке у издању Ваше Епархијске штампарије, те бих замолио да изволите наредити администрацији Ваше Епархије да ми пошаље 50 комада, разуме се са рачуном заједно, да платим.

Други: опростите ми, но из црквене штампе видим, а и иначе се чује, да ви, владико свети, којег иначе и ја и толики други уважавамо због несебичне и безрезервне преданости делу ширења речи Божје, прилично „екуменишете“ по Западу на начин који не предвиђају св. Канони. Наиме, може се, и треба бити пријатељски расположени према сваком, и бити отворен за разговор са сваким и омогућити сваком да упозна Св. Православље. Но све је то јасно. Молитве, заједничарење с инославцима је друго. Оно је, под претњом рашчињења и одлучења изричито и непопустљиво забрањено свима нама, од Патријарха до обичног крштеника (ср. Само 45. апост. Правило а и толика друга). Забрањена је и приватна заједничка молитва с инославним, а камоли учешће, активно учешће иноверних у православној св. Литургији, том изразу и печату црквеног јединства у вери, а не средству за постизање тог јединства.

А Ви, Преосвештени, на жалост моју и свих Ваших поштовалаца не држите много до тог већ разни протестанти и други певају, док ви слушате, или читају апостол, итд. ( на пр. Тако нешто чак и не осећајући да је ту посреди нешто шкакљиво, износи један чланкописац у последњем „православљу“, од 1. 12. 1972. где вели како је пастор читао Апостол у Вашој Литургији). Ако се сећате, пре годину, о. Атанасије и ја смо, мада с горчином и болом у души, били приморани, по савести, да одбијемо част саслужења с Вама баш због тога активног присуства инославних у Литургији, док у другим приликама, када нема тога већја Литургија само за православне и од православних, увек радо прихватамо част саслужења са Вама.

Но, молим, чујте и почујте најљући бол мој, и љуту тужбалицу. Дознадох наиме, да сте учинили нешто што се једва усуђују да учине и најлевичарскији „фанариотски екуменици“ а то је, авај, не само молитвено општење с инославцима, што се још можда може и појмити због прилика у којима сте на Западу, већ „светотајинско, причасно општење, општење у Трпези Агнецевој“. Конкретни податак гласи да сте на служби у Аугсбургу, јуна 1971. причешћивали „или почели причешћивати све одреда, ко год је хтео: православне, Латине и протестанте. Ако је то тачно, онда леле и куку! Жао ми је што овако зборим, но моје речи извиру из бола мога срца и из протеста целог мога бића, и као монаха и као човека који покушава да богословствује из Св. Отаца и по њима. И то да учини ко? Наш омиљени и познати Владика Лаврентије! Ако је горња вест тачна (а оне претходне о заједничком мољењу су тачне, јер сам и сам видео), ја Вас молим, не у своје име, већ у име Светог Саве и Св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. Јереси и кривоверја, у име србских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпоставише Православље јереси, у име свих Св. Отаца и Учитеља Цркве; у име Светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Началника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте, Владико, Бога ради немојте!

Досад је Србска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става безјеванђелскога, по речи: “Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!“ Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се, ето и чеда Св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом „екуменизам“, и да стану нарицати: „Како падоше силни“ (израз еп. Др. Данила).

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то не би опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу, помоћу Божјом и светих Ваших молитава. Опростите и благословите! Уз метанички поздрав, остајем Вашем Преосвештенству одани у Господу недостојни послушник.

                            Јеромонах Иринеј

П. С. Молим одговор, Преосвећени, по обема тачкама пис

 +++

ПРЕДАВАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГА ДР. ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА У ЗАГРЕБУ

Католичко – православни дијалог пребродио је искушења

Данас би се с разлогом могло тврдити како су анатеме првобитно биле усмерене „ad hominem“, дакле, према конкретним особама. Стога се тешко може говорити о коначном и општем, међусобном одлучењу Цркава, како западне тако и источне, из јединства Цркава Божјих, будући да је била реч о спору конкретних особа, тј. Кардинала Хумберта и патријарха Церуларија, и њихових следбеника.

„Зато папа Павао VI и патријарх Антинагора I у своме синоду, уверени да изражавају општу жељу праведности и једнодушни осећај љубави својих верника и сећајући се заповести Господа: Ако донесеш дар свој на жртвеник и ту се сетиш да ти брат има нешто против тебе, остави дар ту пред жртвеником, хајде и најпре се измири с братом (Мт 5, 23-24), изјављују споразумно:

а) да жале увредљиве речи, неоснована пребацивања и дела вредна осуде што су на обе стране обележили или пратили жалосне догађаје те епохе;

б) да једнако жале и дижу из сећања и из крила Цркве прогласе екскомуникације који су их следили, и чији спомен делује све до наших дана као препрека зближавања у љубави и да их предају забораву;

в) да оплакују, на крају, немиле претходне случајеве и касније догађаје који су, под утицајем разних фактора, међу којима обострано неразумевање и неповерење, довели коначно до стварног раскида црквеног заједништва“ – речи су Заједничке декларације Павла VI и Антинагоре I о укидању анатема из 1054. из 1965. које су прочитане на почетку предавања „Правоалвно виђење католичко-православних односа 40 година након укидања анатеме из 1054. године“, које је у среду у дворани Трибине града Загреба на загребачком Каптолу одржао епископ бачки др. Иринеј Буловић.

Спор конкретних историјских особа

На предавању, које су организовали Веће Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог и Катедра екуменске теологије Католичкога богословног факултета Свеучилишта у Загребу, међу мноштвом које је дупке испунило дворану „назочни“ су били: кардинал Јосип Бозанић, загребачки помоћни бискуп Валентин Позаић, декан загребачкога Католичког богословног факултета др. Томислав Зденко Теншек, протојереј ставрофор о. Маринко Јуретић, професори и студенти КБФ-а, бискупијски „свећеници“ и редовници, редовнице, представници осталих хришћанских Цркава у Републици Хрватској и медија. Епископа Буловића на почетку је поздравио кардинал Бозанић истакнувши како су главни актери укидања анатема, папа Павао VI и цариградски патријарх Антинагора I, то учинили по савести послушни Христовом позиву и заповести. Тај је корак био повод новим корацима и иницијативама, као и путевима заједништва између сестринских Цркава, Католичке и Православне. Епископа Буловића поздравио је потом председник Већа ХБК за екуменизам и дијалог загребачки помоћни бискуп Владо Кошић, истакнувши притом како је екуменизам део католичког идентитета, али и општехришћанскога идентитета, јер је реч о извршавању Христове заповести. Предавача је слушаоцима представио „прочелник“ катедре екуменске теологије КБФ-а у Загребу др. Јуре Зечевић, који је уједно био и водитељ предавања. Он је нагласио да је епископ Буловић, као члан Свеправославне комисије за дијалог с Католичком Црквом и Комисије Светога Архијерејскога сабора Србске Православне Цркве за дијалог с Бискупском комисијом Хрватске бискупске конференције, особа која може меродавно и документовано предочити православно виђење католичко-православних односа.

Др. Буловић је на почетку истакао како његово предавање неће бити академска расправа, него више покушај процене, за разлику од оцене коју он ипак не би давао, католичко-православних односа у светлу историјских догађаја. Одмах је изнео занимљиву тврдњу како давни текстови анатема из 1054. нису de facto историјски створили раскол између хришћанског истока и запада, како се то распрострањено сматра, него су, на жалост, створили само једну од многих претпоставака да до њега дође. Слично се могу посматрати и текстови два прва „бискупа“ хришћанског запада и истока насталих хиљаду година касније, дакле, пре четрдесет година, који су поништили споменуте давне документе о одлучењима. Они су окренули нову страницу у историји Ц ркве и међусобних односа између православног и римокатоличког света, али нису тим гестом аутоматски скинули све проблеме и спорове који су се у претходним вековима нагомилали. Међутим, створили су предуслове за почетак заједничког пута којим се могу превладати сви спорови, и у томе је њихово велико значење.

Такође је упозорио како се у оно доба у главном нису разлучивали појмови екскомуникације и анатеме који су означавали искључивање из заједништва. Међутим анатема је у широким слојевима попримила пуно оштрији смисао, а то је потпадање под неку врста проклетства. С данашњег се гледишта може рећи, колико год „ригидно“ одзвањали текстови анатема, посебно кардинала Хумберта, данас би се с разлогом могло утврдити како су они првобитно били усмерени ”ad hominem”, дакле, према конкретним особама. Стога се, када је реч о узајамним анатемама, тешко може говорити о потпуном, коначном и општем одлучењу Цркава једне од других из јединства Цркава Божјих, будући да је била реч о спору конкретних особа, кардинала Хумберта и патријарха Церуларија, и њихових следбеника.

Међу слушаоцима „назочили“ су високи католички и православни великодостојници, као и представници других хришћанских Цркава.

Скидање анатема – дело Духа Светога

Епископ Буловић је у наставку поново изнео врло занимљиво мишљење како он лично у контексту „онодобне“ црквене историје не верује да су тадашња два кључна актера, кардинал и патријарх, били уопште свесни да стварају трајни расцеп између две Цркве, а посебно целог хришћанског истока и запада. Такође је рекао да је нужно и поставити питање легитимности њихових одлука, јер се нити један од њих није пре доношења коначне одлуке консултовао у оквиру своје Цркве, с једне стране с другим патријархатима, а с друге стране са самим папом. Но, ти су гестови конкретних историјских особа, које су се нашле у спору, накнадно проширене на две Цркве „старога“ и „новога“ Рима, те су прећутним конзенсусом постале општеприхваћена чињеница. Међутим, важно је нагласити како самим тим јединство још није у правом смислу прекинуто, него је тај процес трајао доста дуго. Дакле, није г. 1054. означавала крај евхаристијског и канонског заједништва, јер постоје историјска сведочанства која сведоче и о каснијим случајевима заједничког слављења евхаристије, ако се у опште и  може говорити о потпуном прекиду јединства. Јединство је ипак поступно прекинуто због растућег отуђења и искустава, као што су нпр. Освајање Цариграда од стране крсташа, што све доводи до дубоког расцепа, а одлучујући ударац с теолошке стране је, први пут у историји, оспоравање еклезијалности једној Цркви од стране друге. Расцепу је, из православне перспективе, свакако придонело и формирање разних тзв. „унија“ на простору Истока, због чега су се православне Цркве осећале као да их се у спасењком смислу доживљава „невалидним“. У широким је слојевима створена клима неповерења која је попримила екстремне облике, која се нпр. На западу огледа у узречици „graeca fides – nulla fisdes“, тј. грчка вера – никаква вера, а на истоку реч „Латини“ је попримила изразито негативно значење. То је, као што се види, био дуг и трагичан процес који је довео до потпунога међусобног непознавања. Управо се у таквом духовно-психолошком „озрачју“ огледа смелост и пророчки карактер геста папе Павла VI и паријарха Антинагоре I. Епископ Буловић је такође истакао да је осим II ватиканског концила, који је проговорио новим језиком о православном Истоку и који је велики искорак на екуменском пољу, велику улогу одиграо и цели низ католичких теолога који су савесно проучавали историју концила и укупну традицију Цркава Истока и Запада. „Непријепорно“ је да је укидање анатема, упркос бројних оспоравања, „очитовало“ непрестано деловање Духа Светога у Цркви.

Дијалог утемељен на поверењу

Епископ Буловић се у наставку предавања осврнуо на најважније последице укидања анатема, које се може препознати у промени карактера односа између црквених великодостојника Истока и Запада, у све чешћим контактима међу бискупима и епископима локалних Цркава, а оне се одражавају и на опште односе у екуменским настојањима, будући да црквени великодостојници обеју Цркава својим теолошким размишљањима утичу једни на друге градећи међусобно разумевање. У тој новој атмосфери дијалога утемељеног на поверењу долази се до спознаје како на изазове секуларизације, биоетике, сусрета с другим религијама, јавнога морала, социјалне правде и сл. треба одговорити заједничким настојањима и напорима с обе стране. Међу важним духовним последицама тога догађаја јесте и почетак теолошких дијалога око заједничких доктринарних питања. Упркос појединим теолошким разилажењима, у дијалогу нестају унапред осуђене стране те нема међусобног оспоравања церквености. Оставља се најшира могућност да се свестраним залагањем може доћи до формулисања јединствене вере у различитости теолошких „изричаја“.

Епископ је изразио мишљење како је католичко-православни дијалог пребродио велика искушења, а да су најважније димензије тога дијалога теолошка и практична. Обе те димензије могу се огледати и у најновијем сусрету и договору с папом Бенедиктом XVI о безусловном наставку дијалога Католичко-православне комисије на општем нивоу, чији би се следећи сусрет требао одржати у Београду. Утом смислу, епископ Буловић је рекао да је на нивоу православља усклађен нови приступ у погледу питања гркокатоличких Цркава, те да то питање више неће бити третирано засебно, него у оквиру општих еклезиолошких тема и анализа. Изразио је наду да ће и друга питања, као што су „filioque“ или питање садржаја папина примата бити решена у светлу заједничких предања обе сестринске Цркве.

Учесницима трибине закључним се речима обратио и декан КБФ-а др. Теншек оценивши да се у епископовом размишљању може препознати дух Христова сведока, који је, осветливши прошлост, усмерио конкретне кораке плодног екуменског дијалога између две Цркве у будућности, што је узајамна одговорност свих чланова и једне и друге Цркве. Подсетио је на чињеницу да су обе Цркве на овим ппросторима предузеле бројне, конструктивне и плодне иницијативе на оживотворење концилских жеља, мисли и иницијатива, у којем је између осталога споменуо међуфакултетске екуменске симпозијуме трију богословских факкултета: београдскога, љубљанскога и загребачкога, који су били организовани сваке две године од 1974. до 1990. када су због ратних прилика прекинути. „Упркос томе, жижак екуменског светла није потпуно уитрнут већ је остао горети у срцима и савести оних који нису престали веровати и мислити да је екуменско настојање око јединства хришћана предмет вере“ – закључио је др. Теншек. Сусрет је завршио заједничком молитвом за јединство хришћана.

Хрвоје Маринов Матејић

Глас Концила, број 51 (1643), 18.12.2005.

Цео текст је преузет са http://www.glas-koncila.hr