Сви смо се у прошлости плашили оних мотива из филмова да ће машине завладати светом и самим тим би људи постали жртве. Међутим, нисмо рачунали на то да ћемо постати жртве своје глупости коју смо стекли када смо памет уступили машинама.

Ових дана сам остао поражен чињеницом да постоје одређени програми доступни свима, а у питању је вештачка интелигенција, који пишу песму за тридесет секунди, и то одличну песму, а онда и они који сами насликају све што им задате, па и они који су направили први филм у целости начињен од стране вештачке интелигенције, а који сад добија све могуће награде. Ово није тријумф људске памети, јер људска памет би била видљива у чињеници да машине и технологију уопште, па са њима и неизоставну вештачку интелигенцију, прилагодимо себи, а не да се ми прилагођавамо њој и њима.

Људи су постали беспотребни. Ионако смо већ дошли до тачке у којој нам је телефон важнији од нас самих. Опседнути смо избором горива које ћемо сипати у аутомобил, док у своје тело уносимо шта стигнемо без икаквог правила и избора. Толики ће људи остати без посла, тачније, огроман број професија ће изумрети, па ће они који остану без могућности примене својих знања морати да нађу место у константно растућем информатичком сектору. Стога, опет ћемо сви бити подређени компјутерима. Ако то није остварење оних страхова које смо осећали док смо пре само двадесет година гледали филмове са таквим мотивима, онда не знам шта ћемо као такво схватити.

Технологија је требало да послужи као штака човеку који би повређен пре стигао тамо где је кренуо, или као штула да би прешао блато или плитку воду, али уместо тога, технологија је људе помамила. Телефони су постали нови богови којима смо заменили Оног јединог. У таквом времену утеху једино проналазимо у најтужнијим тренуцима, па се сваки човек приликом неке невоље сети свог јединог Бога и моли му се. Дакле, у тренуцима у којима му технологија не пружа руку, па макар и ону виртуелну.

Свет се враћа уназад. Мења бескрајни универзум маште претварајући га у нуле и јединице и проналази место свему прорачунатом, док се за спонтаност не оставља простора. И уколико вештачка интелигенција пише поезију, слика, режира, нису нам потребни уметници, а они који то одлуче да буду, служиће се делима вештачке интелигенције желећи да преко труда бинарног система постану део националне интелигенције, што само говори у прилог томе да ће и она, ако већ није, постати вештачка.

Развијали смо се да бисмо закржљали. И то је све што треба да знамо о човеку као бићу. Ми јесмо створили вештачку интелигенцију, али смо се успут одрекли своје наслањајући се на бројеве. Довољно о нама говори пример који ћу навести… „Човек је интелектуално супериоран у односу на друга бића“ – често се тврди. Човек – оно што оде на клинику за лечење гојазности и плати да му не дају да једе.

Живот захтева одрицање, а технологија намеће нове прохтеве. Човек вапи за животом, а компјутери му дају привид истог. Људски организам жуди за покретом, а технологија га прикива за столицу. Мозак целог живота тражи да учи, а вештачка интелигенција му говори да је то беспотребно ако већ има њу.

И шта може остати од човека? Остају опиљци људскости који падајући на под само понекад заискре и то светло у милисекунди осветли гомиле каблова. Постали смо зависници од екрана. Уколико нисмо код куће, носимо га са собом, а сва она чуда која је Господ створио, за њих смо слепи и глуви.

Напредовали смо уназад – у шаблон америчког филма деведесетих година.

Ово нисмо ми. Ми смо оно чега смо се као деца, увијени у јамболију у хладном стану, плашили када смо на видео-рекордерима гледали филмове који су нам претили машинама, чудовиштима и дехуманизацијом. Сетите се, тада смо жмурали на љубавне сцене, на крволочне роботе и наказе. Жмурали смо на све оно што се данас поставља као циљ – секс, вештачка интелигенција и ненормалан број естетских операција, филинга и силикона што подвргнуте истим чини да пожелим да загрлим било ког монструма ког сам се тад као дете, док су ми кокице машиле уста јер су се руке тресле од страха, плашио да видим.

Извор: "Искра"