Владимир Димитријевић

ОКУЛТНИ БУНТ

Још су Платон и Конфуције знали да од стања музике у једној држави зависи стање те државе. Преко музике се преносе неизрециви садржаји који продиру до дна душе. "Музика има моћ да обликује карактер", говорио је у "Политици" Аристотел. У "Млетачком трговцу", Шекспир вели да је човек који не воли музику "душе мрачне попут Ереба" и "да му не треба веровати". Француски романописац Анатол Франс тврдо је да су "песме обарале краљеве и царства..." Тако је било вековима; тако је и у двадесетом столећу, столећу које је донело нову, ревлуционарну музику.

ШЕЋЕРНИ ИЗГЛЕД И ДУША ПРОДАТА ЂАВОЛУ

Рок музика је настала у САД, од црначког ритма и блуза, и белачког кантри-вестерна. Постоји предање да је најпознатији блузер пре Другог светског рата, Роберт Џонсон, продао душу ђаволу да би свирао "немогуће" музичке партије. Било како било, Хендрикс му је посветио хит-песму "Вуду дете", указујући на чињеницу да су основни ритмови рокенрола преузети из црначке вуду-магије, коју су робови из Африке пренели са собом на северноамерички континент. Она је наставила да постоји, упркос томе што су Црнци примили западно хришћанство као своју нову религију.

Почетак рока био је енергија, ритмичко извикивање хедонистичких парола спојених са "шећерним" изгледом певача, попут Елвиса Прислија. Утицај новог звука био је огроман, а концерти су све више личили на призоре масовне хистерије. Међутим, овај рок је ипак био релативно доброћудан, са љубавним текстовима сентименталног типа.Тако је било педесетих; шездесетих, рок звезде почињу да се занимају за друге врсте порука, које се преко музике могу послати слушаоцима. Њихови менаџери и људи који су стајали иза музичке индустрије схватили су то као одличну прилику да се манипулише масама младих, и да се њихов метафизички и друштвени радикализам усмери ка стварности која би била безопасна за владавину "светске закулисе". "Секс, дроге и рокенрол" требало је да послуже за испирање мозга; "Живи брзо, умри млад, буди леп леш" (изрека Џемса Дина, "рокера пре рока"), значило је: "улудо утроши сву енергију жеље за другачијим, бољим светом, и уђи у \'паралелни свет\' у коме ћеш бити безопасан по естаблишмент. У том паралелном свету можеш и да се убијеш; нико те у томе неће ометати". Рокери и њихови надахнитељи су схватили оно што је Френк Запа исказао у часопису "Лајф", од 28. јуна 1968: "Начини на које звук делује на људски организам безбројни су и суптилни... Снажни звуци и јако осветљење данас су невероватна оруђа за индоктринацију".

У правцу чега?

Чиме је требало индоктринирати младе?

БИТИ ЗАО - ДОБАР ШТОС

Духом "Новог доба", "Добом водолије", у коме ће хришћанске вредности бити замењене антихришћанским. "Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон", како је говорио Алистер Кроули; чувени хеви-метал фестивал у замку Донингтон (Велика Британија) имао је ову поруку као мото који најбоље изражава срж рок-идеологије. Поруке насиља и безнађа биле су увод у суптилнију индоктринацију. Наравно, 99 посто младих људи те поруке је примало као "добар штос". Али, онима који су их слали, циљ је био да их 1 посто схвати озбиљно, а да 99 одсто других изгуби чуло за разликовање добра и зла, и да им зло постане симпатично баш као "добар штос". Ево неколико преведених текстова, да видимо шта је у њима "штосно":

Група "Slayer" (Кољач), у песми "Пакао чека" (Hell awaits"): "Без видљивог мотива. Само убијај, убијај поново. Преживи моје брутално касапљење. Ловићу те до краја".

"Dead Kennedys" певају (песма "Убијам децу"): "Убијам, децу. Волим да гледам како умиру. Убијам децу да би њихове мајке плакале. Газим их колима и волим да слушам како вриште. Храним их отровним колачима и кварим им ноћ уочи Свих Светих. Убијам децу, разбијам им главе о врата. Убијам децу, и једва чекам вашу".

"Rigor morts" у песми "Касапљење тела": "Не брини кучко, нема разлога за бригу. Само лези и опусти се. И кад достигнеш врхунац оргазма, узећу секиру. Са пет лаких удараца, исећићу те у шест слатких комада. Касапљење тела, док страст буја".

"Крвави Еди", маскота групе "Iron meiden" је вампир који ужива да касапи жртве секиром. Масовни злочинац, сатаниста Ричард Рамирез, који је, на најсуровије начине, убио 30 људи (пример: убио је човека у брачној постељи, силовао поред мужевљевог леша његову супругу, а затим њеног осмогодишњег сина), на суду је изјавио да га је на ово, између осталог, надахнула песма групе <(AC/DC)>, насловљена као "Night powler" ("Ноћно вребало"): "Нико те неће упозорити, нико неће вриснути: \'У напад!\', и нећеш осетити челик, док ти се не зарије у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало".

Истраживања обављена у часопису "USA Today" од 11. октобра 1985. године показује да су међу омиљеним песмама 700 младих хеви-металаца 50 посто истих биле о убијању, 32,5 одсто о сатанизму и 7,5 посто о самоубиству. Шила Дејвис, предавач стихотворства на универзитету Њујорк, вели да је "боље посветити озбиљну пажњу садржају поп-песама, и вредновати не само оно што стихови тих песама кажу друштву, него и то шта могу да му направе".

Самоубиство, врховни чин самопредаје сатани, величао је Ози Озборн (песма "Suicide solution" - "Самоубилачко решење". "Самоубиство је једини излаз"); група "Suicidal Tendencies" ("Самоубилачке склоности") у песми "Самоубиство је алтернатива"; "Смучио ми се живот - усисава ме, смучило ми се и уморан сам. Смучио сам се самом себи - не желим да живим, смучио ми се живот - умрећу, самоубиство је алтернатива". У песми "Fade to black", "Metalica" пева: "Изгубио сам вољу да живим, просто више немам шта да пружим; више ничег за мене нема, чекам крај да будем ослобођен".

НА ПУТУ ЗА НИШТА

Доктор Вос, који је спровео истраживање међу тинејџерима, а тицало се њиховог занимања за самоубиство, убиства и сатанизам, дошао је до тврђења 40 одсто испитаника да песме могу да воде самоубиству или злочину. Ево неких изјава младих људи које је доктор анкетирао: "Видео сам да се то десило другару из одељења - песма их може гурнути преко ивице"; "Кад слушају таква размишљања која се извикују у песмама, то их може гурнути у тако нешто; песме вас испуњавају осећањима"; "Песме и речи су јако моћне; нарочито ако потичу од бенда кога они цене".

Доктор Вос своје истраживање закључује овако: "На овом месту мог истраживања, рекао бих да, док не сазнамо како овај тип музике заиста делује на адолесценте, за родитеље је животно важно да надзиру оно што њихова деца слушају".

Свему овоме придружује се и дрога. Од ње су умрли (између осталих) Брајан Џоунс из "Стоунса", Сид Вишиз из "Секс пистолса", Денис Вилсон из "Бич бојса", Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Боно Скот из "AC/DC", Френки Лајмон, Фил Лајнот из "Thin lizzie", закључно са Куртом Кобејном из "Нирване", који је, дрогиран, пуцао себи у главу.

Куда све ово води?

"Ми смо на путу за нигдину, придружи нам се!", певала је група "Talking heads" у песми "Road to nowhere" (албум "Little creatures". Пол Кантор из "Jefferson starsship" каже: "Циљ наше музике је да продубимо јаз између поколења, да отуђимо децу од родитеља..."

Мик Џегер вели: "Не постоји нешто такво као што је поуздана, породично усмерена рок-песма".

Nikki Sihh из групе "Motley Crue" вели: "Никад нисмо планирали да будемо било чији узор понашања. Али, кад смо то већ постали, настојимо да својим фановима дамо нешто у шта би веровали. На другом албуму рекли смо им да \'дозивају\' ђавола (\'Shout at the devil\'). Многи људи мисле да је то песма о сатани. То није тачно. То је супротстављање ауторитету, без обзира на то да ли је реч о вашим родитељима, вашем професору, или вашем шефу. Мислим да је то јако добар савет. Али сам сигуран да ће сваки родитељ који то чује мислити да је реч о издаји".