У Православној Цркви, божанско-људској установи, земаљски део Цркве се састоји од свештенства и народа. Сам народ без свештенства није Црква.  Ни само свештенство без народа не може бити Црква. Ни свештенство без епископа није и не може бити православна Црква. То је могуће код протестаната, али не код православних. Ова чињеница је формулисана изреком Ubi episcopus ibi ecclesia (Где  је епископ, тамо је Црква).

У наше доба неки епископи ту изреку преводе са Ја сам Црква, а неки свештеници, ваљда да би се додворили своме епископу говоре: Епископ је Црква. Он представља Христа. На тај начин, насупрот римокатолицима који имају једнога Папу који тврди да представља или замењује Христа, ми имамо око четрдесет папа.

Ако смо православни, онда знамо зашто не можемо без епископа и свештеника. А да овде укажемо зашто епископи и свештеници не могу без народа.

Народ, верници су чували своје православље и за њега и живот свој давали. И пре покоља стотине хиљада православних Срба од стране усташа, српски православни верници су убијани од разних непријатеља православља јер нису хтели да га се одрекну. Наравно, било је и српских православних епископа и свештеника који су мученички страдали за своју веру. Свима тим мученицима нека је слава и хвала.

Познато је и пише о томе како су у средњем веку српске православне цркве подизали владари из династије Немањић и неки њихови великаши. А нису само они градили храмове. Само се мање зна  или се ништа и  не зна о храмовима које је народ подизао.

У наше време, нема земље на свету у којима живе расељени Срби а да нису подигнути српски православни храмови. Неки од њих скромни, неки величанствени. Неко би требао да направи листу српских православних храмова које су српски православни верници подигли у Америци, Канади, Јужној Америци, Аустралији, Европи, па и у самој  Србији. Ваљда постоје спискови приложника макар за катедралу светога Саве у Београду. Ако постоје, они показује међу приложницима имена хиљаде српских верника, можда неколико имена свештеника и можда неког епископа. А тако је и са осталим српским православним храмовима гдегод су подигнути. Подижу их својим прилозима и својим трудом српски православни верници, подиже их народ. Отуда је и несхватљиво и погрешно да има епископа који народу који је те цркве подигао затварају цркве и забрањују њихову употребу за молитве и обреде. Турци и други непријатељи  Срба и православља су рушили цркве, а сада имамо православне епископе који их затварају.

Прилозима српских православних верника зидају се пристојни, удобни а понекад и луксузни владичански дворци. Епископима се обезбеђује приход довољан за њихове личне потребе. Обезбебеђују им се превозна средства, аутомобили, бензин, авионске карте да путују по потреби своје службе, па понекад и без те потребе. Плаћају се животна и здравствена осигурања. А зидају се и за свештенике парохијске куће, неке скромне, а неке луксузне.  И они примају плате, негде скромне, негде веома издашне, и плаћају им се осигурања. То је разумљиво, али ако се народ третира само као крава музара, ако се свештенослужитељи издиру на народ, можемо остати без народа.  А шта ће бити са Црквом ако нема народа?!