Ово питање је, упркос својој наизглед једноставности и формалности, по мом мишљењу прилично компликовано, јер већина људи (и у томе нема ничег замерљивог!) долази у цркву само недељом, на Дванаест великих и друге празнике.

То је, наравно, због посла и породичног запослења сасвим разумљиво и нормално. Хвала Богу да савремени хришћанин, са брзинама и технологијама садашњег света, испуњава овај главни неопходни минимум.

Познато је да су недељом, у време од Васкрса до Вечерње Педесетнице, од Рождества Христовог до Богојављења (Божић дан) и на дванаесте празнике, Типиком су забрањени земни поклони. О томе сведочи свети Василије Велики у свом писму блаженом Амфилохију. Он пише да су Свети Апостоли забранили уопште савијање колена и клањање у поменуте дане. Исто су одобрили и канони Прво и Шестог Васељенског Сабора. Односно, видимо да се највиши црквени ауторитет – апостолски укази и саборни разум – одредили да се у ове дане не чине земни поклони.

Зашто је тако?

 Свети Првоврховни Апостол Павле на ово питање одговара: „Више ниси роб. Но син“ (Гал. 4,7). Односно, земни поклон праобразује роба – човека који је пао у грех и на коленима моли за опроштај, у дубоким понизним и покајничким осећањима каје се за своје грехе.

А Васкрсење Христово, цео период Посног Триода, мали Васкрси обичне недеље, Божић и дванаест празника – то је време када „Више ниси роб. Но син“, односно Господ наш Исус Христос обнавља и исцељује у Себи лик палог човека и враћа га у синовско достојанство, поново га уводећи у Царство Небеско, успостављајући Нови Завет-заједништво између Бога и човека. Дакле, клањање до земље у временима поменутих празника представља увреду за Бога и, такорећи, и одбијање човека сопственог востановљења у синовство. Човек који чини земни поклон, на празник, као да каже Богу речи које су супротне стиховима божанског Павла: „Нећу да будем син. Желим да будем роб“. Осим тога, такав човек директно крши каноне Цркве, установљене благодаћу Духа Светога, Апостолским правилима и Васељенским Саборима.

Лично сам чуо мишљење да, кажу, да пошто мирјанин не иде у цркву на свакодневна богослужења, па нека чини земне поклоне бар у недељу. Не могу се сложити са овим. Пошто апостолски укази и Васељенски Сабори то забрањују, а Црква, уз Божију помоћ, стоји у послушности. Осим тога, строго је забрањен и обичај клечања у храму по сопственој вољи.

За људе који не иду у цркву на свакодневне службе (понављам, ово није грех. Заузетог човека можете разумети) препоручио бих да се подвигом земних поклона прихвате у приватној молитви код куће радним данима. Колико ће неко поднети, да временом и то не постане неподношљив терет: пет, десет, двадесет, тридесет. А ко може - и више. Поставите себи стандард уз Божију помоћ. Поклонити се до земље уз молитву, посебно са Исусом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“, веома је корисна ствар. Али, како кажу, све има своје време.

На недељној Литургији земни поклон се чини на два места у току богослужења. Свештеник у олтару испред Престола. Први моменат: на крају певања „Тебе појем“, када је врхунац Евхаристијског канона и целокупне Божанствене Литургије, Свети Дарови се пресушестаствљују на олтару; хлеб, вино и вода постају Тело и Крв Христова. Други моменат: при изношењу Путира за причешће верника, пошто свештеник пре причешћа у олтару такође чини земни поклон. У периоду од Васкрса до Педесетнице ови земни поклони замењују се појасним. На недељној Божанској Литургији или Литургији у другом горе наведеном периоду земни поклони се не чине.

Ако сте, драга браћо и сестре, на Литургији у радном дану, онда је клањање до земље дозвољено Уставом у два већ поменута случаја, као и на почетку певања „Достојно и праведно јест“; завршетак молитве „Достојно јест“; на крају Литургије, када свештеник проглашава „свагда, сада и у векове”, када се свештеник последњи пут појављује на Литургији са Путиром са Телом и Крвљу Христовом у рукама у Царским дверима и преноси је од престола до олтара (симбол Вазнесења Господњег). На вечерњем богослужењу разрешавају се земни поклони (на јутрењу), када свештеник или ђакон изађу из олтара са кадионицом после осме песме редовног канона и возглашавају испред иконе Богородице на иконостасу „Богородицу у матер Света в песњех возвеличим“. Затим се пева песма „Честњејшују Херувим“, при чему је и обичај да се клечи због љубави и поштовања Пресвете Богородице, јер се верује да Она у то време пребива у храму и посећује све оне који се у њему моле.

Потрудимо се, драга браћо и сестре, да поштујемо Устав Цркве. Он је наш златни пловни пут у немирним водама спољашњег света и унутрашњег срца са својим емоцијама и сензуалношћу. С једне стране, не дозвољава нам да скренемо у лењост и немарност, с друге стране, у прелест и духовну заблуду „животне светости“. И овим пловним путем црквени брод плови у Царство Небеско. Наш рад на том броду је – благодатно послушање. Уосталом, сви Свети Оци су га постављали и веома високо ценили. Уосталом, непослушношћу су први људи отпали од Бога, а послушношћу се сједињујемо са Њим, видећи, наравно, пример Богочовека Исуса, који је био послушан до смрти, па чак и смрти на крсту.

             Превод и приређивање: "Борба за веру"