Пошто живимо у тешке дане, када се вера Христова свуда потискује, а наши непријатељи журе да победе и доведу лажог месију, неки пут се човеку учини да можда не треба ни да се бори – нека све иде како иде. Па ипак, та мисао православног ревнитеља држи кратко, јер он зна да се борба може и мора водити како нам је Бог преко Светих Апостола заповедио – за веру једном предату светима. И сајт „Борба за веру“ наставља, не предајући се.

   Да се унапред разумемо – наш сајт никад није био комерцијалан. Јер, никад нисмо играли како неко свира, него смо чували независност и објективност. 

Сваког нормалног човека срамота је да проси, па је тако и кад је у питању наш сајт. 12 година сајт је радио искључиво трудом и залагањем (финансирањем) људи који раде на њему. А онда су се многе ствари издешавале, и ситуација се променила. Претходне три године сајт опстаје трудом Уредништва, а уз финансијску подршку неколицине побожних Срба.

Ми свакако нисмо просјаци, али смо увек морали да кажемо: цена независности постоји. Сами људи морају да финансирају своју слободу, па и слободу информисања. Неком може сметати кад упутимо апел за помоћ за одржавање сајта, и да одмахне руком. Ипак, кључ је да се схвати – новац који наш сајт добија је минималан, а корист коју пруже је истински велика.

Хајде да заједно погледамо.

Довољно је сетити се да се 2024. године навршава ШЕСНАЕСТ ГОДИНА постојања „Борбе за веру“, која је, у нашем народу и Цркви, постала средство за сведочење истине православног хришћанства у доба највећих могућих фалсификата и превара. Нико од нас нема намеру да се хвали собом, али је чињенице да је екипа нашег сајта деценију и по неодступно сведочи истине наше вере, али и указује на све промене у овом свету које воде антихришћанској власти глобалистичких елита. Циљ нашег сајта – да помогнемо ближњима да сачувају и да се оријентишу и нађу пут ка истинитом живљењу у свету који се сваког часа мења – оствариван је по цену великих личних и заједничких напора. Али верујемо да је остварен.

ЛИТУРГИЈСКЕ РЕФОРМЕ КАО ПОЧЕТАК

Да се мало подсетимо тема којима смо се бавили и решења које смо нудили.

Почели смо 2008. године, када су кренуле богослужбене новотарије у епархији жичкој, и када је покојни владика Хризостом решио да казни тројицу свештеника (из Чачка и Горачића) који су се новотаријама супротставили. Цео народ овог богомољачког краја устао је да брани богослужбени поредак и свештенике који га чувају. Ми, са „Борбе за веру“ смо били на лицу места, и „Борба за веру“ је редовно преносила све догађаје тог доба, када су свештеници постили, без узимања хране  воде, а народ стао уз њих. Борба је уродила плодом – епископ Хризостом је од наметања реформи одустао, и свако је добио право да служи у складу са миленијумским поретком. Преко „Борбе за веру“ и остале Помесне Цркве су сазнале шта се дешава у СПЦ, па је било интересовања и из Московске патријаршије.

Нашим извештавањем и разобличавањима, заустављено је напредовање новотарија у епархији браничевској. Стигло се докле се тада стигло, и новотарци нису ишли даље.

Исто је било и са епархијом шумадијском.

Сам почетак наше борбе био је везан управо за новотарије у богослужењу (од гласног читања свештеничких молитава до укидања и скраћивања иконостаса). Показали смо да то нема никакве везе са „раном Црквом“, него је пут модернизације којим су прошли римокатолици и протестанти. Скоро свакодневно смо објављивали наше и стране текстове који су разобличавали новотарце и њихове лажи. Трудили смо се да своје читаоце упутимо да се не причешћују без исповести и покајања, као и припремног поста, јер су нам наши свеци, владика Николај и отац Јустин, завештали овај светоотачки начин припреме.

У то време, у многим епархијама сурово су гоњени свештеници верни поретку – од браничавске до шумадијске. Трудили смо се да укажемо на све прогоне и на прогонитеље, да би народ знао да се чува вукова у јагњећој кожи. И ми смо сами безброј пута оптуживани да смо „антиепископски и антицрквени сајт“, иако смо наш народ увек позивали да се чува раскола и да брани своју Мајку, Српску Православну Цркву, од најезде новотараца и екумениста. Тако смо, далеке 2009, одговорили (сада покојном) епископу Атанасију:

„Очигледно је да је еп. Атанасије један од  новодопских „теолога“, који веома добро, иако можда несвесно, служи тоталитарном систему Новог светског поретка, који је Кафка наслућивао још у првој половини прошлог века. Уморан од дуготрајне одбране од оптужбе која му никада није била изречена, Јозеф К. је ушао у католичку катедралу у свом родном граду. На његово запрепашћење у полумрачној катедрали чекао га је свештеник - затворски капелан, службеник суда који је водио против њега процес. После размене неколико кратких реченица упознавања, свештеник упита Јозефа К.:

„Како замишљаш крај?“ Јозеф К. одговори:

„Пре сам мислио да се мора добро свршити, а сад понекад и сам сумњам. Не знам како ће се завршити. Знаш ли ти?“ „Не“, рече свештеник, „али бојим се да ће се завршити рђаво. Сматрају те кривим. Твој процес неће можда ни изаћи из оквира нижег суда. Барем за сада сматрају твоју кривицу доказаном“. „Али ја нисам крив“, рече К. „то је забуна...“ После подужег дијалога, свештеник изговара следећу констатацију о суду: „Њега је закон поставио у службу и сумњати у његову достојност значи сумњати у достојност закона“. „С тим мишљењем се никако не слажем“, рече К. тресући главом, јер ако се човек њему приклони, онда мора све што је говорио сматрати истинитим. А да то није могуће, то си и ти сам опширно доказао“. „Не“, рече свештеник, „не мора се све сматрати истинитим, само се све мора сматрати потребним“. „Жалосно мишљење“, рече К. „ЛАЖ ПОСТАЈЕ ПОРЕДАК У СВЕТУ“.

Зашто је владика Атанасије себе ставио у службу оних сила које успостављају нови поредак у свету – поредак лажи и клевета? „Како паде с неба, звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу ти који се газио народе? А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори зборној на страни северној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну“ (Ис. 14, 12 – 15). Падови малих људи („незнавених“, како их назива бивши епископ) бивају углавном мање болни од падова „великих“ и „учених“. Јер, мали човек корача лагано, он је у смирењу своме увек близу земље, зато и кад падне, он не задобија тешке повреде и стога може брзо да устане. Пад бившег архангела Денице праузрок је и праслика свих падова после његовог. Његов пад јесте најстрашнији, и то је пад који је читаво небо оплакивало. Тај пад је и био достојан таквог плача, јер је то пад са највећих висина, то је пад серафима који је пребивао у близини Престола Божијег.“

   А никад нисмо дозволили да нас оптуже да смо ми разорили црквени мир и поредак, јер су то учинили новотарци. Писали смо, да сви знају: „Црква је изрекла свој суд о поретку Свете Литургије. И то три пута. Сви се у српској Цркви имају придржавати вишевековног богослужбеног поретка наше Цркве, док Комисија за литургијска питања не заврши свој рад. После таквих одлука Цркве, свако њено послушно чедо треба смирено погнути главу и извршити оно што му је Црква наложила. И бивши еп. Атанасије би тако требао чинити уколико је црквоградитељ, каквим себе представља, а не цркворушитељ. Ми се нећемо обазирати на питања која нечастиви сугерише цркворушитељима, попут онога: А који је поредак вишевековни? То сваки добромислитељ српској Цркви зна, и не треба излазити у сусрет лукавоме одговарањем на његова лукава питања.

У нашу свету Цркву својом самовољом, и упорним истрајавањем у самовољи и непослушности, непослушни су унели немир и раздор. И када не бисмо ништа друго знали, по плодовима њиховога деловања закључили бисмо да су ове промене и новине у Цркви неблагословене. Јер: „Плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање...“ (Гал. 6,22-23). У Цркви се никада ништа није чинило самовољно, на силу и на пречац, већ саборно и у миру. Они који у Цркву уносе немир, нису служитељи Божији. У Цркви је српској и владао мир, док они у којима немир обитава нису свој немир попут заразне болести проширили на многе клирике и вернике. Један од главних изазивача немира и раздора је управо бивши еп. Атанасије.“

Наша борба је помогла да се у многим епархијама богослужбени поредак врати, колико – толико, у нормалу. И помагали смо свима који се боре. Најновији случај био је у епархији ваљевској, где смо подржали верни народ који није хтео да пристане не новотарије.

И данас стојимо на линији вековног литургијског поретка, који је Богом и светима благословен.