АЛИ...

Поштовано Уредништво помаже Бог.

Ваш рад пратим од самог оснивања, и пратићу га, ако Бог да док постојим. Ви сте ,,глас вапијућег у пустињи” и баш због тога реших и ја недостојни да вам пошаљем писмо, у нади да ћете га објавити.

Већ 20 година сам активни члан наше Свете Српске Православне Цркве, и за ово време наилазио сам и био сведок многих дешавања, која су потресала читав Православни свет, како унутар наше СПЦ, тако и ван ње.

Од појаве корона пандемије, па до данас, има једна ствар о којој бих желео да пишем, а то је однос целог свештеног клира наше СПЦ према својој пастви, по питању опстанка у нашег православног народа у последње дане на земљи (на селу), без обзира да ли су исправни у богослужбеном поретку или не (исти став о селу имају и правоверни и новотарци).

У беседама епископата, свештенства, свештеномонаштва се скоро стално дају савети о томе да се вратимо на село, обрађујемо земљу, радимо (,,јер ко ради од зла се брани”), сведемо наше потребе на минимум (све је пепео и прах) итд., а да ли је то тако покушаћу, да из угла човека који живи на селу, то детаљно појасним.

Живот у селу

Живети у селу има својих предности као што су производња здраве хране, увек доступни ресурси (дрва за огрев, свежа вода…), независност од индустрије и предузећа, слобода у доношењу одлука... АЛИ

Да би човек могао да опстане у селу мора бити свестан многих ствари. Земља, кућа и окућница налазе се у привременом власништву појединаца, јер ако не платите порез, таксе одводњавање, легализујете објекте и остале намете од стране државе бићете правно гоњени до испуњења истих, односно биће вам одузето власништво над истим и практично нећете имати где главу да сакријете.

Приходи

У последње време, велики маркетинг је усмерен ка јавности како би се приказало да пољоппривредници зарађују огроман новац обрађујући велике површине земље… АЛИ

Како би обезбедили средства за одржавање и развијање сеоског домаћинства морате имати месечне приходе тј. трудом уз помоћ Божију, обезбедити новац за плаћање. То се стиче продајом производа из самог домаћинства или се запослити као најамник. Јер, ако радимо без икаквог циља и чекамо помоћ од Бога, није ли то искушавање воље Божије?

Ако сте најамник (запослен у некој фирми, или код неког газде), нећете имати довољно времена да се потпуно посветите развоју свог домаћинства. Дакле, само пуко преживљавање.

Уколико обрађујете земљу, будите свесни да без правовремене помоћи државе, нећете много дуго опстати, јер ако земља подбаци род, падну цене откупа, одакле ћете платити трошкове производње? Из кредита? Па зар живот на селу није ослобађање од зависти банкара и лихвара?!

Трошкови

Тренутна истраживања показују да је за трочлану породицу, на месечном нивоу потребно 104.315,00 рсд, како би могли да преживе месец и то у граду. На селу, оно што сам мерио у последње време та цифра, на месечном нивоу, за четворочлану породицу износи 168.300,00 динара.

Сеоско домаћинство је мало предузеће у ком би требали да имамо своју производњу и на тај начин обезбедити себи егзистенцију и независност од државе... АЛИ

Трошкови прозиводње хране, и остали потрепштина су у многоме скупљи него што је тако представљено. Наша села у већини случајева немају водовод, канализацију, путну инфраструктуру, нека чак ни довољно струје а живимо у 21. веку. Опустела су јер у основне људске потребе није улагано ништа од краја другог светског рата, а оно што се тренутно улаже није ни 1% стварних потреба.

Сеоска домаћинства у већини случајева плаћају струју у плавој и црвеној зони, чиме се додатно оптерећује будџет домаћинства.

А свештенство? Оно своје таксе не коригује и подиже у складу са растућом инфлацијом!

Да би сте имали оруђе за рад (трактор и прикључну механизацију) морате то да купите. Одакле паре?

Како би имали пијаћу воду, бунар мора да се избуши, струја, пумпа, одржавање истих.

Како, у већини села нема канализације, морате сами да се сналазите за пражњење отпадних вода (а то је око 4.000 динара месечно).

Ако вам треба огрев, морате имати механизацију и гориво за механизацију.

И овде ћу стати јер је списак бесконачан.

Друштвене активности

Обзиром да је мали број људи остало на селима, нема много простора за велики напредак. Замислите да на недељном богослужењу имате 50-60 људи радно способних људи просечне старости 40-так година. Одговорно тврдим да новотарци не би могли да промене ни једну тачку на Литургији, јер је српски сељак и домаћин и чувар своје вере.

Данас се често чују неслоге у породицама, нарочито у заједници на селима. Зашто, питате? Немају вере или немају Бога у себи? Имају ти људи и вере и Бога, јер да није тако не би опстали са приходима мањим од 40.000,00 динара и одржавали огњишта предака.

Из другог угла

У манастирима, а још мање по парохијама, на жалост, не виђам никакву производњу осим свећа, тамњана, вина, писања и прештампавања књига, евентуално негде има и понешто од животиња. Све се свело на трговину. Па зар Христос није избацио трговце из храма?

Уместо тога постоје таксе за молитве, јер обичном човеку не преостаје ништа него да плати за молитве.          

Зато бих желео да питам наш клир, који паметује сељацима:

- Када сте ви свјати оци, последњи пут мислили о томе одакле ћете платити порез, струју, таксе?

- Када сте последњи пут мислили шта ћете јести или пити?

- Када сте последњи пут мислили како ћете се угрејати преко зиме?

- Како живи мој брат или сестра који долазе са проблемима у манастир или у парохијску цркву?

- Има ли неки сиромашко на селу коме треба новчана помоћ?

- Када сте последњи пут мислили одакле ћете поправити цреп на кући?

- Из којих пара сипате гориво у аутомобиле (својих лично или црквених)?

- Када сте ви у манастирима или парохијским црквама последњи пут производили храну за личну употребу или продају зарад плаћања трошкова и егзистенције?

- Како и зашто сте од манастира и парохијских дворишта направили утврђења, а нама саветујете да је све пепео и прах?       

- Када ћете почети да продајете искључиво своје производе, а не туђе?

Али, сит гладном не верује, а нама саветујете да радимо, а Бог ће дати.

Када будете личним примером показивали оно што и нама саветујете, тада вам се може поверовати.

И за крај

Ово што написах није зарад мог, не дај Боже, хваљења, већ по речима Светог Апостола Павла: ,,А који се хвали, Господом нека се хвали!”, већ да укажем како заиста изгледа данас живети на селу, а да морате да живите само од плодова свога рада.

Нека ми опросте они који другачије поступају.

Недостојни раб Божији

Марко Радовановић