Јеванђеље може да разуме само духовни човек, који „духом ходи“ по апостолу Павлу, док душевни и телесни човек не може да разуме Јеванђеље, као што говори апостол Павле:

„Ми говоримо, не речима наученим од човечије мудрости, него наученим од Духа Светога, духовно са духовним расуђујући. А душевни човек не прима што је од Духа Божијега, јер то је глупост њему: и не може да разуме, пошто се то духовно расуђује. А духовни човек расуђује о свему, док о њему самом нико не може да расуђује. Јер ко позна ум Господњи, да би расуђивао о Њему? А ми ум Христов имамо“ (1Кор.2:13-16).

Разлика између душевног и телесног човека није велика, једино што је телесни човек више груб и безобразан него што је то душевни човек, и зато они могу да се посматрају заједно као један душевно-телесни човек, као један психосоматски човек.

Па ако само духовни човек разуме Jеванђеље, он и јесте прави хришћанин, док душевно-телесни човек не разуме Jеванђеље и он није прави хришћани. Јер апостол Павле заповеда: „Говорим пак: духом ходите и похоте плотске нећете свршавати“ (Гал.5:16). То речено може да разуме само духовни човек, који „духом ходи“, док душевно-телесни човек не разуме шта је то „духом ходите“, јер он духом не ходи.

Заправо то значи „духом ходите“ за Христом, и овако почиње Jеванђеље на Крстопоклону недељу: „И призвав (Исус) народ са ученицима Својим, рече им: ко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој, и за Мном иде“ (Мк.8:34).

Какво је то ходање за Христом? То сигурно није телесно ходање, него то је духовно ходање за Христом. За пример како не треба ходити за Христом, Бог је дао пример Јуде издајника, да би ми ходили супротно Јуди издајнику. Јер Јуда је телом ишао за Христом, а духом је ишао за ђаволом, ишао је за новцем и богатством и за овим светом, који у злу лежи. Јуда је најбољи пример лицемерства, јер он је телом ишао за Христом, а духом је ишао за ђаволом, и на крају Јуда је издао Христа и завршио самоубиством. И сваки хришћанин постаје као Јуда издајник кад духом не иде за Христом.

Ко уноси раскол и јерес у Цркву?

А ко заправо уноси раскол и јерес у Цркву, шта каже Господ у Jеванђељу? „Ко хоће за Мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој, и за Мном иде“. Сваки хришћанин, кад не иде за Главом Цркве, него иде за својом главом, за својим мислима и жељама и осећањима као Јуда издајник, он уноси раскол и јерес у Цркву. Јер Глава Цркве је Христос Бог и Он усклађује све покрете чланова Цркве кад они иду за Њим, а кад они не иду за Њим, онда уносе раскол и јерес у Цркву. Ако неко не иде за Христом, тај не иде ни са Црквом, јер се не уклапа у Цркву и само уноси раскол и јерес. Јер ако људи не иду за Главом Цркве, онда Глава Цркве не може да их сједини са Црквом, а они сами никако не могу да се сједине са Црквом ако их Глава Цркве не сједини са Црквом. Апостол Павле много пута у посланицама уверава хришћане да он први иде за Христом и говори хришћанима: „Будите подражатељи мени као и ја Христу“, тј. угледајте се на мене као и ја на Христа, па ако видите да ја идем за Христом, онда и ви идите за мном. А зашто данас епископ или свештеник не уверава хришћане да он први иде за Христом, и да они треба да иду за њим као и он за Христом? Зато што данас епископ као и свештеник не иде за Христом, него иде за својим мислима и жељама и осећањима као Јуда издајник.

Јеванђеље и поуке светих Отаца откривају дух Цркве, а уређење Цркве утврђује тело Цркве, па ако уређење не подржава дух Цркве, то је расколничко и јеретичко уређење, и то уређење руши Цркву. Епископи и свештеници спадају у тело Цркве, они спадају у уређење Цркве, и они први данас раде против духа Цркве, они први уносе расколе и јереси у Цркву, и тако руше Цркву. У време Богомољаца није било никаквог раскола и јереси, и у Српску Цркву раскол и јерес унели су епископи школовани у Грчкој. Грчка је пуна јереси и раскола, и шта може да се увезе из Грчке Цркве осим јереси и раскола?

Кога највише волиш, то је твој бог

Српски народ је васпитавао Сам Бог и Свеци и Анђели Божији. За непобожног човека у народу се говорило он није крштен. Вероватно је народ мислио на друго крштење Духом Светим и огњем, као што говори св. Јован Крститељ: „Он (Христос) ће вас крстити Духом Светим и огњем“ (Мт.3:11иЛк.3:16). Јер непобожни човек, који је душевно-телесни човек, он својим говором и понашањем показује као да није крштен. Душевно-телесни човек не разуме Јеванђеље, јер једино духовни човек може да разуме Јеванђеље, јер он „духом ходи“ и он је једино православан. Ево шта говори Господ у Jеванђељу: „Ко љуби оца или матер више него Мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више него Мене, није Мене достојан“.  (Мт.10:37).

И на основу тога закључујемо: кога највише волиш, то је твој бог. Јуда је волео новац и богатство више него Христа и духом је ишао за новцем и богатством, и зато је отпао од Христа. Зато и у породици и на послу треба ходити супротно Јуди издајнику, треба телом ходити како треба и мора, а духом треба ходити за Христом.

Ево шта опет заповеда Господ хришћанима: „Ви се не зовите, учитељи, јер један је ваш учитељ, Христос, а ви сте сви браћа; и оца не зовите себи на земљи: јер један је Отац ваш, Који је на небесима; нити се зовите, наставници: јер један је наставник ваш, Христос“ (Мт.23:8-10).

Господ каже: „ви сте сви браћа“ – то је речено духовно и за духовне људе и зато није речено: ви сте сви браћа и сестре, него само браћа – јер духовно су сви браћа, а телесно су и браћа и сестре. Духовно постоји само један Учитељ – Христос, а телесно постоје многи учитељи и учитељице. Духовно постоји само један Отац – Бог Небески, а телесно постоје многи очеви и мајке на земљи. Духовно постоји само један Наставник – Христос, а телесно постоје многи наставници и наставнице. И овде Господ само није поменуо духовну Мајку Цркву, јер сви духовни очеви и мајке, и духовни учитељи и учитељице, и духовни наставници и наставнице, сви они спадају у духовну Мајку Цркву и свима њима припада духовни назив – мати. И сви они духовно би требали да се називају – мати, али пошто ми због тела не можемо потпуно да гледамо и размишљамо духовно, ми онда мушке по телу духовно називамо – оче, а женске по телу духовно називамо – мати.