„Владика“ шабачки Јеротеј:

Литургија се не може служити ако се нико не причести, пост није предуслов за причест

За шабачку епархију се у народу од одласка „владике“ Лаврентија и 36 свештеника, августа 2000. године, на поклоњење архијеретику римког папи, каже да је јеретичка. Тим народним гласинама и стопама кренуо је и „владика“ шабачки Јеротеј, који је 18. септембра 2022. године устоличен за епископа шабачког.

Он  је 7. марта, у Свечаној сали Шабачке гимназије, одржао предавање на тему „Исповест и причешће – пастирски приступ“. Том приликом је најављено да је ово прво предавање Епархије шабачке у току Великог поста, које ће се одржавати сваког уторка. За 21. март најављено је предавање  „владике“ ваљевског Исихија, још једног ковиљског новотарца. Водитељ трибине био је свештеник Никола Ковачевић који је на почетку скупа рекао да се Црква вековима, следујући учење Господа Исуса Христа, са грехом и смрћу бори кроз Свету Литургију, а у вези са њом, Светом тајном исповести.

„Духовни пастир“ епархије шабачке, владика Јеротеј, у својој уводној речи обратио се окупљенима: „Већ сам, приликом своје беседе на устоличењу, рекао да ћу, у својој пастирској у духовној делатности у Епархији, посебну пажњу посветити светотајинском животу, нарочито, Светом причешћу. Управо кроз Свету тајну причешћа трудићу се да уцрквовљујем верни народ и да га дубље уграђујем у Тело Христово“.

Како је Јеротеј замислио да у својој пастирској делатности духовни просвети народ, сазнаћемо из његовог излагања о Светој тајни причешћа и посту. Најпре је говорио о Евхаристији, где је, између осталог, рекао: „Света Литургија је центар нашег живота, јер решава наш суштински проблем, а то је смрт. Литургија се и служи да би се причестили. То је њен крајњи смисао. Важно је да освешћујемо свету Свету тајну причешћа, да је разумемо на прави начин, онако како су је вековима разумели Свети оци... Зато сам позвао да прилазимо Светом причешћу што чешће, а идеал је, чему треба да тежимо, да се причешћујемо на свакој Литургији“.

Затим је своје мишљење дао о посту: „Пост постоји као институција, као подвиг, као аскеза, и под утицајима Запада и код нас се уврежио став о недостојности некога ко прилази светим тајнама. Међутим, Литургија се не може служити ако се нико не причести, пост није предуслов за причест. Наш живот се састоји и протиче од недеље до недеље, од недеље до празника. Уколико приступамо овој тајни, требало би да се причешћујемо сваки пут када се служи Света Литургија“.

Начин на који Јеротеј разуме Свету тајну причешћа и утицај поста на духовни живот, јасно је да није у складу са учењем Светих отаца. Он у суштини износи своје јеретичке ставове, који се подударају са његовим духовним оцем Порфиријем (из милоште „патријарх“ Профитије), који је од како је узурпирао Светосавски трон изјавио да пост и исповет нису услов за Свето причешће!

Ко је од Светих отаца икада изговорио или оставио писмени траг, да пост није предуслов за причест, као што данас зборе црквени модернисти који сматрају да је њихово јеретичко расуђивање изнад црквеног закона? Очигледно да су Порфирију, Јеротеју и свим рушитељима богослужбеног поретка „Свети оци“ фараниотски јеретици, попут Вартолемеја, Јована Зизјуласа, и њему слични. Њихово реформаторско учење је потпуни завладало код већине владике и свештенослужитеља  у СПЦ, а већински народ који је огрезао у греху и самим тим нема ни дар расуђивања, као овце на клање иде за својим лажним духовним вођама.  Плодови таквог изопаченог учења се  могу видети да Светој Чаши прилазе особе које уопште нису постили, или су ван поста постили само среду и петак, а остале дане у недељи мрсили, здраве и радне способне особе, не придржавајући се светоотачког црквеног календара, обедовали на уљу и риби, без исповести, без молитви које је Црква преписала: покајни канони Господу Исусу Христу, Пресветојој Богородици и Анђелу чувару, као и обавезне молитве пред причешће, црквено невенчани, блудници, гатаре и врачаре, припадници тајних друштва, нашминкане и недостојно обучене жене, оглашени, а под овим се не сматрају само некрштени, него по Св. Симеону Солунском: „Безбожници,  који, имајући веру у срцу, труде се да се ослободе од безбожника и приђу Цркви. И још оне који су пришли и катихумени су, али нису савршени Светим Миром, они који су пали у кривици, или убиство, или који други тешки грех. Њима није дозвоњено да се причесте Светим тајнама, него им се само дозвољава слушање светих речих“.

Светоотачко предање је да се за Свету тајну причешћа верници морају достојно припремити, кроз пост, молитву, помирење са свима, исповести, очишћење кроз Свету тајну покајања. 32. Глава Типикона јерусалимске свете Лавре Саве Освећеног, који је Свети Сава српски пренео у Србију, остало је до данашњег дана за православне упуство како се припремати за Свето причешће: „Када се ко хоће причестити Светим Христовим Тајнама, треба да се уздржава сву седмицу, да од понедељка пребива у посту, и молитви и трезвености, савршеној све време, и тада са страхом и великим страхопоштовањем да прими Пречисте Тајне“.

Из Службеника, издање Светог архијеревског Синода СПЦ, из 1962. године, читамо следећа упуства о давању, примању, чувању и поклоњењу Божанствених Тајни: „Сви свештенослужитељи дужни су са потребном чашћу да свршавају у храму Господњем службу своју, и Тајнама Божијим да чине поклоњење како приличи светињи, и често о примању таквог дара да се старају. Парохијски свештеник и парохијане своје о томе да поучава: да би у чистој савести сваки пол ако је могуће на празнике, ако ли није, свакако у четири поста у години да се припремају на то: дужни су дакле смиреним и чистим уређењем тела да приступају ка овим Тајнама Божанским.

Ако дакле осим четири обична поста хоће да приступају ка Светом причешћу: седам дана претходно да посте, у молитвама црквеним и домаћим пребивајући, у нужди три дана (болести, прим.аут.), или један дан да посте само и да припремају себе за исповедање својих грехова по чину. Сушти у браку, од супружничког спајања у те дане да се уздржавају свакако. А пред осмим даном да исповеде пред свештеником све грехе своје, и од вечери ништа да не окусе: а немоћни због младости или престарелости, који не могу да се уздржавају од вечери ништа не окусивши, мало нешто да окусе (до поноћи): а од поноћи свакако сви да се уздржавају, и у молитвама, поклонима, и духовним размишљањима да се вежбају, и колико је могуће, да се припремају: а неписменима, и који су на далеком растојању од цркве, свештеник правило и у дому њиховом, како коме да завештава. После јутарњих обичних молитава црквених, сви који имају да се причесте, а не умеју да читају, да остану у цркви и да слушају од свештеника читано ка светом причешћу правило, и обичне часове: а који умеју да читају, и сами у својим домовима ово могу да прочитају себи“.

Свети Апостол Павле упозорава хришћане да се за примање Тела и Крви Господа треба припремити: „Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, неразликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11, 27-30).

Митрополит Филарет Вознесенски, првојерарх Руске Заграничне Цркве од 1964. до 1985. године,, тврђаве Православља у 20. веку, беседио је о неопходности поста пред Свето причешће: „Пре свега, љубљени, схватите и тврдо запамтите – да пост није установљен неким засебним служитељем Цркве, макар то био и свети угодник и праведник. Пост је општецрквена установа, пост је црквени закон. Ако човек не држи пост, то значи, он не слуша Цркву која је заповедила пост, и следствено томе, он престаје да буде сином Цркве, престаје да буде православни хришћанин. Једном су неког од подвижника код нас у мајчици Русији, питали: зашто Господ некада тако јавно престаје да даје невидљиви благослов Божији, Божију милост? Старац је одговорио: Зато што људи престају да слушају Бога, а нарочито зато што су православни руски људи престали да држе црквене постове. Овде ћемо навести речи преподобног Серафима Саровског који је био велики испосник: Он је отворено рекао: Ко постове не држи – тај није хришћанин“! (Глас вапијућег у пустињи, проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског, Београд. 2015.)

Наш савремени српски старац Сава Вазнесењски, богомољац Христове војске, о побожној припреми за причешће каже следеће: „Срби, православци, на све стране ратују против Бога: ни празници се не поштују, ни пост се не поштује, ни за причест се ваљано не спрема. Никад се лошије свет није спремао за причест него сад! Никад разузданије, никад непажљивије: сад се потпуно непажљиво спрема за Причест. То је оно што је Господ казао: не бацајте бисере пред свиње; погазиће бисер и на вас ће да насрну, да вас поцепају.... Нешто да вам испричам, што сам ја чуо, о владици Николају.  Тамо око Шапца, у Мачви, човек и жена, били су богати и нису имали деце. Они да би оставили успомену, и да би оставили једну задужбину, трајну, они су уложили сву своју имовину, између два светска рата, да подигну Цркву. И владику Николаја звали су да освети Цркву. И дошао је тај човек са својом супругом код владике Николаја, да се причесте. А он их је прво питао, пошто није био постан дан и време поста: - Јесте ли ви постили недељу дана? Кажу: - Ми нисмо, и човек и жена. Па ми смо подигли Цркву, и мислимо да не треба да постимо. - Не, не, не, владика Николај каже, идите тамо. Хајде ти, оче Евстатије. Отиде код Евстатија, а он каже: - Ја не могу да вас разрешим. Ја да вам одобрим причест не могу, владика Николај казао да и он не може. Иди,  каже, код Васијана. – Не може, каже Васијан , ви нисте постили, ако сте Цркву подигли, нема то никакве везе. Ви, као хришћани и као побожни, јесте ли као побожни подигли Цркву, или као непобожни? Или покорни вољи Божијој или непокорни, или послушни или непослушни? Не може без поста. Него, каже, идите код Гаврила (Ралетиначки, прим. аут.), тај мој учитељ што је био. Он је млад човек, од младости био монах.  Идите код њега. И кад је он одбио, нису ни причешћени“. (Побожност је човекова највећа срећа“, Живот и поуке оца Саве Вазнесењског, Очев Дом, 2014.)

 Можда и најпоражавајућа чињеница на предавању у Шапцу јесте, да нико од присутних свештеника, богослова и народа није устао у одбрану црквених закона и правила, то јест да се успротиви неправославним изговореним речима „владике“ Јеротеја. Да ли је већ дошло време, по речима Светог Козме Етолскога, да ће клирици постати најгори и најнечастивији од свих? Свим најамницима у Цркви нека за наук служе речи Светог Василија Великог: „И све је у Њој (Цркви) истинито: било да се налази у Писму или да се чува у виду ненаписаног Предања. Од догмата и проповеди, сачуваних у Цркви, једне имамо сачуване у учењу, изложеном у Писму, а друге, који су дошли до нас  из апостолског Предања, ми смо примили тајно. Али и једни и други имају једнаку силу за побожност. И нико не оспорава ове последње, ако макар колико познаје црквене одлуке. Јер, ако бисмо ми намислили да одбацимо обичаје који нису изложени у Писму, као оне који немају велику силу, ми бисмо на, за нас неприметан начин, искварили оно најважније у Јеванђељу, боље рећи, претворили бисмо проповед у празну реч. (Свети Василије Велики, Књига о Светом Духу, светом Амфилохију, епископу Иконијском. Гл. 27).