Са овим култом спаја се тврдња да је свети цар мученик Николај Романов својом жртвом ИСКУПИО руски народ, иако је једини Цар Искупитељ Господ наш Исус Христос, и других нема и не може их бити. Нико не објашњава коме ће доћи руски цар (или Србима неко из рода Немањића, као што је лупетао онај који је тврдио да ће царство бити у Крушевцу, са петорицом правоверних владика). Јер и Руси и Срби су постали непобожни, и само великом покајање кроз страдање и патњу може да их врати на прави пут.

Зато смо дужни да кажемо како већ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА чувамо своје читаоце од лажних пророчанстава и глупости које немају везе са Светим Писмом и отачким предањем. Прича о руском цару који ће СИГУРНО доћи је лаж, и нема је код светаца наших дана. То је измишљотина људи у прелести и руских царебожаца, који монархији дају апсолутни статус, а она, иако је најузвишенији начин постојања државе, тај статус нема. Владика будимски Данило је говорио да је за царски престо подножје побожан хришћански народ, а то свакако нису ни данашњи Руси, ни данашњи Срби, којима и мозак и душа сатрулише у гледању ријалитија, блуду и враџбинама. 

 У Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве о држави и монархији пише: “Форма и методе управљања у великој мери су условљени духовним и моралним стањем друштва. Знајући то, Црква прихвата одговарајући избор људи или му се бар не супротставља.

У време судија – а то је онај период који је описан у старозаветној Књизи о судијама – власт није дејствовала посредством присиле него посредством ауторитета, при чему је тај ауторитет био преношен божанственом санкцијом. Да би се таква власт делатно остварила, вера у друштву је морала да буде веома снажна. У време монархије власт је и даље била дата од Бога, али за своју реализацију није користила толико духовни ауторитет колико принуду. Прелазак од епохе судија ка монархији сведочи о слабљењу вере, због чега се и појавила потреба да Невидљиви Цар буде замењен видљивим (царем). Савремене демократије, па у том смислу и оне које су по својој форми монархије, не траже божанствену санкцију власти. Оне представљају форму власти у секуларном друштву, која претпоставља право сваког правно способног грађанина на изражавање сопствене воље посредством избора.

Промена форме власти у ону која је религиозно укорењенија а без истовременог одухотворења самог друштва нужно ће се изродити у лаж и лицемерје, учинити ту форму немоћном и обезвредити је у очима људи. Међутим, не може се у потпуности искључити могућност таквог духовног препорода друштва, када религиозно узвишенија форма државног уређења постане природна. У условима ропства а у складу са саветом апостола Павла, ако и можеш бити слободан радије се стрпи (1. Кор. 7; 21). Упоредо с тим, Црква је дужна да главну пажњу усмери не ка систему спољашње организације државе, него ка стању срца својих чланова. Због тога Црква сматра да за њу није могуће да постане иницијатор промене форме управљања (државом). Архијерејски сабор Руске православне цркве је 1994. године нагласио исправност става да „Црква не може давати предност ниједном државном уређењу, ниједној од постојећих политичких доктрина“.

У православном предању уобличила се одређена представа о идеалној форми сарадње Цркве и државе. Будући да је црквено–државна сарадња двострана појава, горепоменута идеална форма историјски је могла да се оствари само у оној држави која је Православну цркву признала за највећу народну светињу – другим речима, у православној држави.

Покушај да се створи таква форма био је предузет у Византији, где су се начела црквено – државних односа изразила у канонима и државним законима овог царства, а одражавају се и у светоотачким списима. Та начела су, у својој свеукупности, названа симфонијом Цркве и државе. Њену суштину чини обострана сарадња, узајамна подршка и узајамна одговорност, без продирања једне стране у сферу искључиве компетенције оне друге. Епископ се потчињава државној власти као грађански поданик, а не због тога што његова епископска власт потиче од представника државне власти. Исто тако се и представник државне власти покорава епископу као члан Цркве који у њој тражи спасење, а не зато што његова власт потиче од власти епископа. Приликом симфоничних односа, држава од Цркве тражи њену духовну подршку, молитве и благослове за делатности усмерене ка достизању циљева који служе благостању грађана. При том Црква од државе добија помоћ за стварање услова какви погодују проповеди и духовном одгајању њених чеда која су истовремено и грађани државе.

У шестој новели светог Јустинијана формулисано је начело које је у основи симфоније Цркве и државе: „Највећа добра, која су људима дарована вишњом благодаћу Божијом, јесу свештенство и царство, од којих се прво (свештенство, црквена власт) брине о божанственим делима, док друго (царство, државна власт) руководи и брине о делима људским. И једно и друго, исходећи са истог извора, представља украс људског живота. Због тога царевима ништа толико не лежи на срцу као част свештенослужитеља који им са своје стране непрестано служе и за њих се моле Богу. Ако свештенство у свему буде добро устројено и Богу угодно и ако државна власт буде праведно управљала повереном јој државом, онда ће међу њима постојати пуна сагласност у свему што служи на корист и добро људског рода. Због тога улажемо највећи труд у очување истинитих Божијих догмата и достојанства свештенства, надајући се да ћемо тако задобити највећа добра Божија и чврсто држати она која већ поседујемо.“ Руководећи се тим нормама, цар Јустинијан је канонима признавао снагу државних закона.

Класична византијска формула сарадње црквене и државне власти налази се у „Епанагоги“ (друга пол. 9. века): „Световна власт и свештенство односе се једно према другом као душа и тело у живом човеку. У њиховој вези и сагласности садржи се благостање државе.“

Међутим, у Византији ова симфонија није постојала у апсолутно чистој форми. У пракси је она бивала изложена нарушавањима и искривљавању. Црква је више пута била објекат цезаропапистичких тежњи државних власти. Њихова суштина се састојала у томе што је старешина државе тј. цар претендовао на одлучујућу реч у уређењу црквених ствари. Такве тежње су, осим грешног људског човекољубља, имале и историјски разлог. Хришћански византијски цареви били су непосредни наследници паганских римских владара који су, поред својих многих титула, имали и следећу: pontifex maximus – врховни првосвештеник. За Цркву се та цезаропапистичка тежња најотвореније и најопасније пројављивала у политици царева–јеретика, а посебно у епохи иконоломаца.

За разлику од византијских василевса, руски господари су имали другачије наслеђе. Због тога, али и због других историјских разлога, сарадња црквене и државне власти у руској старини била је хармоничнија. Уосталом и ту је долазило до одступања од канонских норми (владавина Ивана Грозног, сукоб цара Алексеја Михаиловича с патријархом Никоном).

Што се тиче Синодалне епохе, несумњиво изопачење симфонијске норме током два столећа црквене историје повезано је са лако уочљивим утицајем протестантске доктрине територијализма и државне црквености (в. ниже) на руску свест о неопходности правног поретка и на политички живот. Кад је царство срушено, помесни сабор 1917/1918. покушао је да у новим условима успостави идеал симфоније. У декларацији која је претходила Одлуци о односу Цркве и државе, захтев за одвајањем Цркве од државе пореди се са жељом „да сунце не сија и да ватра не греје. Црква се, према унутрашњем закону свога постојања, не може одрећи призива да просветљује, да преображава васцели живот човечанства и да га прожима својим лучама.““

Дакле, чак и у доба хришћанске монархије било је  сукоба црквене и државне власти, што је довело до појаве царева иономрзаца и иконогонитеља, а касније у Русији до Петра Великог, који је укинио патријарха и довео на чело Цркве цивила, оберф – прокурора Светог Синода, и Катарине Велике, која је манастирима и црквама одузимала земљу и имања и у тамницу бацала сваког ко се супротстави. 

Ипак, значај православне монархије у задржавању сила зла је непроцењив. Док год је постојао православни цар у Русији, веран начелима Еванђеља, силе зла нису могле да се размахују по својој жељи. По учењу Светог Златоуста, који тумачи речи Св. Павла о ономе који задржава појаву антихриста (2. Сол. 2,1-4, 6-8):“Једни претпостављају што под тим треба подразумевати благодат Светог Духа, а други – Римску државу. С овим последњима се више слажем. Зашто? Зато што ако би Апостол хтео говорити о Духу, не би се о томе изразио нејасно, него би рекао одређено, да антихристу благодат Светог Духа спречава да се јави, то јест дарови (Духа Светог – прим. Уред.). Уз то, већ би требало да се антихрист јави (ако он мора да се јави кад оскудевају дарови – пошто су дарови већ одавно оскудевали). Кад се прекине постојање Римске управе, тада ће он (антихрист) доћи. И праведно је. Јер до тог часа док се буду плашили те државе, нико се неће (брзо) потчинити антихристу; но после тога, кад оно буде разрушено, наступиће безвлашће и он ће стремити да уграби сву – и човечанску, и Божанску власт. На тај начин су претходно била разрушена царства: Мидско - Вавилонцима, Вавилонско – Персијанцима, Персијанско – Македонцима, Македонско – Римљанима; тако ће и ово последње бити разорено и уништено антихристом; њега ће победити Исус Христос.“

Руски народ је, у својој историји цареву власт тако и доживљавао: као ону која задржава појаву антихриста. Одатле идеја о translatio imperii – преношењу царске власти: од Првог Рима (који је пао у јерес папизма) Другом Риму (Цариграду), који је пао у унију с папом, а затим под власт мухамеданаца, а затим Трећем Риму, Москви.

Зато је старац Филотеј писао цару Ивану Васиљевичу Грозном: „И да зна власт твоја, благочестиви цару, да сва царства православне хришћанске вере сабраће се у твоје једино царство. Једини си ти цар Хришћана у читавом поднебесју. Не преступај, царе, заповести које твоји прадедови положише: велики Константин и блажени Владимир и велики богоизабрани Јарослав и други блажени свеци.“

А Патријарх Јеремија III Константинопољски у писму цару Фјодору Јовановичу: „Доиста у теби, побожни цару, пребива Дух Свети, и од Бога ће таква мисао тобом бити у дело приведена, јер Древни Рим, Константинопољ, налази се под влашћу унука агаренских, безбожних Турака: твоје пак велико царство Руско, III Рим, све је превазишло побожношћу, и сва богатства царства су се сабрала у твоје царство, и ти се једини под небеским именујеш хришћанским царем у свој васељени од свију Хришћана.“

Цар Алексеј Романов био је тога свестан: „Неки мисле да је Цар изнад Архијереја. Други расуђују да су архијереји изнад Цара. Архијерејска власт је духовна, а власт Цара је световна, и њој су подложне ствари временске. Господ Бог, када је створио земљу, заповедио је двама светилима да је обасјавају – сунце и месец – и кроз њих је нама показао власт архијерејску и царску.“

    Свест о Русији као Царевини је свест о руском народу који је, као православан, Нови Израиљ. Зато је митрополит Антоније (Храповицки) 1916. говорио:“Народ признаје само оно што је у складу с црквеним предањем. За њега све друго није народно: „Реците нашем сељаку: не нападај Јевреје, Пресвета Богородица и сви Апостоли били су Јевреји. – Шта ће он одговорити? „Лаж- рећиће.  – Они су живели онда кад су Јевреји били Руси“. Он одлично зна да Апостоли нису говорили руски, да Руса онда није ни било, али он жели да изрази истиниту мисао да су у то доба Јевреји који су у Христа веровали били у оној истинитој вери и Цркви с којом се сада слио руски народ и од које су отпали савремени Јевреји и њихови, Господу непокорни, преци.“

Цела царска историја Русије била је борба за правоверје – од Св. Александра Невског, који туче папине војске до Александра I Романова, који туче Наполеона, западноевропског претечу антихриста. Повод за Севастопољски рат био је сукоб православних и паписта ако храма у Витлејему. Париски надбискуп Сибур га је назвао ратом против „Фотијеве јереси“, а цар Николај I је водио рат за правоверје. Први светски рат Руси су схватали као рат за ослобођење православних од јеретика и мухамеданаца; за ослобођење Јерусалима и Цариграда, за стављање крста на свету Софију.

Од када је цара у Русији нестало, свет је огромном брзином почео да тоне. И тај процес траје и до данас.

Обнова руског царства

Многи православни Срби се надају да ће се Русија обновити као царевина пред крај света и долазак антихриста. И заиста: било је светих руских стараца који су о томе говорили, и то наговештавали. Али, услов је један: да се руски народ покаје, и врати Господу Исусу Христу. Ево неколико размишљања у том правцу.

ПРОРОЧАНСТВО СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

 („Православни пут”, излази једном годишње, 1990, стр. 154–155)

Духовна кћи Серафима Саровског (која се касније удала за Н. А. Мотовилова, усрдног поштоваоца и животописца преподобног Серафима), дошавши једном код преподобног, затекла га је како горко јеца. Уплашена због тога, пошто га никад раније није видела таквог, кад се смирио, почела је да моли и преклиње преподобног да јој каже који је узрок такве његове несреће, и после многих молби преподобни јој је рекао следеће речи, које је она записала и сачувала у тајности:

„Мени, убогом Серафиму, Господ је открио да ће у руској земљи бити велике невоље: православна вера ће бити погажена, архијереји Цркве Божије и друга духовна лица ће одступити од чистоте Православља и због тога ће их Господ тешко казнити. Ја, убоги Серафим, три дана и три ноћи сам молио Господа да боље мене лиши Царства Небеског, а да њих помилује. Али је Господ одговорио: „Нећу их помиловати, јер узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским, уснама Ме поштују, а срце им је далеко од Мене.”” (Мт. 15, 7–9).

Ово је преподобни касније испричао и Н. А. Мотовилову, као и неким сестрама Дивјејевске обитељи, и ову реч су сачували верни, док нису дошле ужасне невоље 1917. године, кад је наступило време да се открије ово предсказање о паду архипастира, о оскудевању ревности за заповести Божије.

И други пут је рекао за исто то:

„Мени, убогом Серафиму од Господа Бога је одређено да живим преко сто година. Али, пошто ће до тог времена руски архијереји постати тако непобожни, да ће својом непобожношћу превазићи грчке архијереје из времена Теодосија Млађег, тако да чак ни у најважнију догму Христове вере – у васкрсење Христово и свеопште васкрсење више неће веровати, Господу Богу је угодно да пре времена мене, убогог Серафима, узме из овог пролазног живота и да ме затим због догмата Васкрсења васкрсне, и моје васкрсење ће бити као васкрсење седморице младића у пећини Охлонској за време Теодосија Млађег.”

И на велику утеху преподобни старац нам је оставио још једно пророчко слово:

„Али неће се до краја прогневити Господ и неће допустити да се до краја разруши земља руска, зато што ће се још само у њој углавном сачувати православље и остаци хришћанске побожности.”

„Имамо православну веру, Цркву, без икакве мане. Због ових [врлина] Русија ће увек бити славна и за непријатеље страшна и несавладива, јер има веру и благочестивост – њих врата паклена неће савладати.”

Истовремено, Свети Серафим је прорекао за цара Николаја Другог: „Цара који мене прослави, ја ћу прославити“. Али, како се то прослављање десило? Тако што су бољшевици убили и Цара и целу његову породицу. Њих је Бог молитвама Светог Серафима прославио мученичком крвљу, а не овоземаљском славом. На земљи су понижени и погубљени страшним погубљењем.

Ко год верује да ће се слава Божја открити у земном царству, макар цар и био православни, грдно се вара, и стаје на страну јеретика хилијаста који су веровали у царство Божије на земљи.

Схиархимандрит Антоније (Чернов), келејник Светог Теофана Полтавског: „У последња времена, причао је владика, Русија ће бити монархија. То ће у целом свету изазвати непријатељску реакцију. Непријатељи ће на Русију насрнути као скакавци. „Зар је то рат? – питао је владика Теофан – Рат ће бити кад на Русију сав свет устане“. И, доиста, Антихрист ће Русију представити као непријатеља света, јер ће она објавити да је Православна, кад Православље ишчезне (у другим земљама).“

Чувени богослов Руске Заграничне Цркве Архимандрит Константин (Зајцев): „Васпостављање Руске монархије није проблем политички. Можда звучи парадоксално, али у садашње време реални политичар може бити само онај ко је способан да проникне у мистичку суштину ствари и збивања. Само је духовно препорођена Русија може повратити свету/.../ Постоји само један вођа, који је у стању да нам врати Русију – онај, који јој је поставио почетак, у виду Свете Русије утврдивши Руско великодржавље, Свети Владимир. Русију треба „крстити“. Једино поново крштена Русија може да постане опет Православно Царство. Да ли је могуће то ново духовно рођење? У томе је – питање битија Русије, као Историјске Личности, која нам је позната из историје и која је окончала свој спољни, државно – организовани живот с падом Трона њених Царева. Другог пута васпостављања Историјске Русије нема. И то није само наш, руски проблем. То је и проблем светски, васеленски. Јер од тог другачијег решења његовог зависи судбина света, тачније, зависти питање о зрелости света и о близини наступања Осмог Дана.“

Дакле, обнова царства је УСЛОВЉЕНА ПОКАЈАЊЕМ РУСИЈЕ. Без тога, царства неће и не може бити.  И Срби правоверни то треба да знају: Господ ће се смиловати само покајницима. У супротном, никаквог руског цара неће бити, него само, и једино, гнев Божји.

У „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ Срби питају Бога зашто је допустио њихова страдања у Другом светском рату. Ево одговора: „Зато што сте ми досадили са вашом кукњавом кад вас ударим и са вашим безобразлуком кад вас помилујем. Кад би неко од вас, са иоле разума и поштења, чуо од анђела хранитеља који иду уз вас и прате живот свакога од вас, кад би могао све чути што ja чујем, о гресима вашим у браку, пa о гресима у дућанима, пa о гресима на међама у пољу, пa о гресима у шумама, na о гресима у судницама, пa о гресима пo школама, пa о гресима и свештеника мојих, пa о гресима у касарнама, пa о гресима у водећим врховима; када би неко од вас људи све чуо, све знао, све оценио и, no правди пресудио, заиста вам кажем пре би вечна пропаст дошла на тај народ него суза на око.”

КАЈМО СЕ ДОК ИМА ВРЕМЕНА, И НЕМОЈМО ФАНТАЗИРАТИ. Јер, Антихрист ће се претварати да је цар свих царева, и повероваће му свако ко није побожан.