Говорећи за Perfil.com (11. марта), Фрањо је рекао да „пакао није место“. Несвесно говорећи о себи, он је сугерисао да људи „који стварају свет лоше или болесне самореференцијалности“ на крају „живе у паклу“.

Пакао је за Фрању психолошко стање: „стање срца, душе, односа према животу, према вредностима, према породици, према свему“.

Понављајући своју погрешну интерпретацију ступца опатије Везелеј [зар се нико није усудио да каже тиранину?], Фрања је погрешно изјавио да је приказано како Христ носи тело Јуде, сугеришући да је Јуда спашен јер је „спасење јаче од проклетства“. Овај закључак је добра вест за црвене, смеђе и зелене социјалисте, као и за аборционисте и злостављаче деце.

Католичко учење „потврђује постојање пакла и његову вечност“ тако да „одмах после смрти душе оних који умиру у стању смртног греха силазе у пакао, где трпе казне пакла, вечног огња“ (ККЦ 1035).

Христос описује пакао као вечну муку (Лк 16,23), „мрак спољашњи“ (Мт 25,30), „огањ неугасиви“ (Мк 9,43), где црв не умире (Мк 9,48), где људи шкргутаће зубима од бола и кајања (Мт. 13, 42), и са које нема повратка, додајући да је пут у живот узак и да ће га „мало људи“ наћи (Мт 7, 14).