ПРАВА РУСКА ПРОРОЧАНСТВА ИЗ КЊИГЕ „РУСИЈА ПРЕД ДРУГИМ ХРИСТОВИМ ДОЛАСКОМ“ СЕРГЕЈА ФОМИНА

(ДВОТОМНИК, ВИШЕ ИЗДАЊА)

Да бисмо нашим читаоцима помогли да се снађу у доба многих, али мутних и чудних, „прочанстава“, доносимо аутентична руска пророчанства, сабрана у књизи Сергеја Фомина „Русија пред Другим Христовим доласком“, која је имала многа издања.

Пророчанства су објављена много пре данашњих догађаја – довољно је видети светог Лаврентија Черњиговског, који је предсказао крваве последица украјинског раскола. Већина пророчанстава најављује тешка страдања под комунизмом, краткотрајну обнову и онда почетак апокалиптичних збивања. Нема никаквог „царског оптимизма“, нарочито без сверуског покајања. Читајмо пажљиво и са расуђивањем!

Пророчанство монаха Авеља

О монаху Авељу, прозорљивцу, говори Сергије Нилус, позивајући се на казивање Н. у Оптиној пустињи од 26. јуна 1909. године:

„У дане велике Катарине, у Соловјецком манастиру живео је монах узвишеног живота. Звао се Авељ. Био је прозорљив, по нарави се одликовао простодушношћу, а о ономе што се откривало његовом духовном оку, говорио је да сви чују, не бринући се за последице. Дошло је време и он је почео да пророкује: проћи ће много, толико и толико времена, и умреће царица – и чак је навео каквом смрћу. Ма како Соловки били далеко од Питера, ипак су Авељеве речи брзо стигле до Тајне канцеларије. Настојатељу је послат упит, а настојатељ, без дугог премишљања, стави Авеља на санке, па га отправи у Питер; а у Питеру је разговор био кратак: пророк је ухапшен и заточен у тврђаву. Кад се Авељево пророчанство до танчина испунило и кад је за њега сазнао нови цар, Павел Петрович, убрзо након што је ступио на престо, заповедио да је да се Авељ доведе пред његове царске очи. Авељ је изведен из тврђаве и одведен код цара.

„Испада”, каже цар, „да си био у праву. Помиловаћу те. Сад реци: шта чека мене и моје царство?”

„Царства твога”, одговори Авељ, „биће исто као да га нема: ни ти се нећеш радовати, ни теби се неће радовати, и нећеш умрети својом смрћу.”

Авељеве речи нису биле по вољи цару, и монах је право из дворца опет морао да оде у тврђаву у затвор. Међутим, траг овог пророчанства сачувао се у срцу наследника престола Александра Павловича. Кад су се и ове Авељеве речи оствариле, он је поново морао да као и раније превали пут од тврђаве до царског дворца.

„Опраштам ти”, рече му цар, „само ми реци, какво ће бити моје царовање?”

„Спалиће Французи твоју Москву [ово је речено пре рата 1812. године – В. г.]”, одговорио је Авељ и опет из дворца доспео у тврђаву. Москва је спаљена, отишли су у Париз, прославили. Опет су се сетили Авеља и заповедили да се пусти на слободу. Касније су га се опет сетили, за нешто су хтели да упитају, али је Авељ, поучен искуством, нестао нетрагом: тако пророка нису ни нашли [...]

Овако је отац Н. завршио своје казивање о соловјецком монаху Авељу.

„О монаху Авељу је код мени записано”, – каже Сергије Нилус, „следеће из других извора:

„Монах Авељ је живео у другој половини 18. и првој половини 19. века. О њему се у историјским материјалима сачувало сведочанство, као о прозорљивцу, који је предсказао велике догађаје свог времена од државне важности. Између осталог, он је десет година пре најезде Француза предсказао да ће они освојити Москву. Ово предсказање и многа друга монах Авељ је платио заточењем у тамницу. За сав свој дуги живот, – живео је преко 80 година, – у дане Александра I је у Соловјецкој тамници провео преко 10 година. Познавали су га: Катарина II, Павел I, Александар I и Николај I. Они су га час бацали у тамницу због предсказања, час поново ослобађали, желећи да сазнају будућност. Авељ је имао много поштовалаца међу њему савременим племством. Између осталог, дописивао се с Параскевом Андрејевном Потјомкином. На једно њено писмо с молбом да јој открије њену будућност Авељ је одговорио следеће:

„Речено је, ако монах Авељ почне да пророкује наглас људима, или да некоме пише на хартијама, ове људе ће држати у под присмотром, као и самог Авеља, и држаће их у тамницама или у казнионицама под јаком стражом... Ја сам се пристао”, пише даље Авељ, „да је сад боље да ништа не знам, али да будем на слободи, неголи да знам, па да будем у тамницама и у затвору.” Ипак, Авељ није дуго чувао уздржање и нешто је пророковао за време владавине Николаја Павловича, који је, као што се види из декрета Светог Синода од 27. августа 1826. године, наредио да се Авељ ухапси и заточи ради смирења у Суздаљском Спасо-Јефимијевском манастиру. У овом манастиру се прозорљивац вероватно и упокојио.

У другом писму Потјомкиној Авељ јој је саопштавао да је сачинио за њу неколико књига, за које је обећао да ће јој ускоро послати. „Оне књиге”, пише Авељ, „нису код мене. Чувају се на скривеном месту. Те моје књиге су зачуђујуће и необичне и достојне су те моје књиге чуђења и ужаса. А нека их читају само они који се уздају у Господа Бога.”

Причају да су многе госпође, поштујући Авеља као свеца, ишле код њега да се распитају за младожење за своје кћерке. Он је одговарао да није видовњак и да предсказује само оно што му се заповеда одозго.

Дошло је до нашег времена „Житије и страдања оца и монаха Авеља”; оно је било одштампано негде и у периодичном издању, али је због услова цензуре било у тако скраћеном облику, да је све оно што се тиче лица на високим дужностима било избачено.

Епископ Игњатије о пророчанству монаха Авеља

„Монах Авељ... је говорио да ће наступити време кад ће монахе утерати у неколико манастира, а остали манастири ће бити уништени.”

Ово пророчанство се испунило после друге антихришћанске револуције у Русији, 1917. године, кад је од стотина манастира остало неколико, а остале је богоборачка власт затворила или уништила.

Сведочанство кнегиње Наталије Урусове о пророчанству преподобног Серафима

 „Кнегиња Наталија Владимировна Урусова, коју лично познајемо, дописивала се с Ј. Ј. Концевич, која нам је оставила писма, исто као и Успомене покојне кнегиње. Ево шта она саопштава:

„Знам за пророчанство преподобног Серафима о паду и препороду Русије; то знам лично. Кад је почетком 1918. године горео Јарослављ и ја сам с децом побегла у Сергијев Посад, тамо сам се упознала с грофом Олсуфјевом, који је био још релативно млад. Он је ради спасавања неких докумената, за које је било планирано да их уништи ђавоља сила бољшевизма успео да се запосли при библиотеци Тројице-Сергијеве академије. Ускоро је био стрељан. Једном ми је донео на читање писмо с речима:

„Ово писмо чувам као зеницу ока.”

Писмо, пожутело од времена, с јако избледелим мастилом Мотовилову је написао својеручно преподобни Серафим Саровски. У писму је било предсказање о ужасима и невољама које ће задесити Русију, и сећам се само да је у њему било речено и о помиловању и спасењу Русије.””

Предсказање о невољама у целом свету и о васељенском сабору: из успомена кнеза Ф. Ф. Јусупова (1887–1967)

У келији преподобног Серафима „пронађено је много његових рукописа. Кажу да је Свети синод, упознавши се с њима, заповедио да се спале, а узрок нико не зна. Листић, који је датиран 1831. годином, случајно је избегао уништење и чувао се код монаха. Тамо је свети Серафим писао да ће неко време после његове канонизације, која ће се одржати на лето у Сарову, у присуству последњег цара и његове породице, за Русију почети ера [време] несрећа и пролиће се реке крви. Ове ужасне невоље Бог је допустио да би очистио руски народ, ишчупао га из апатије и припремио за велику судбину, која му је предодређена Божјим промислом. Милиони Руса ће бити расејани по свету и вратиће га вери примером своје храбрости и смирења. Русија, очишћена и васкрсла, поново ће постати велика земља, и васељенски Сабор ће решавати избор власти. „Све ће ово почети сто година после моје смрти, и ја све Русе позивам да се припремају за ове велике догађаје молитвама и трпљењем.”

Пророчанство старца Амвросија Оптинског

Оптински старац Амвросије је писао обер-прокурору Синода грофу Александру Петровичу Толстоју:

„Ако и у Русији, због презирања заповести Божјих, због напуштања правила и одредаба Православне Цркве, и због других разлога осиромаши побожност, неминовно ће уследити коначно испуњење онога што је речено на крају Библије, односно у Апокалипси Јована Богослова...”

Пророчанство старца Илиодора Глинског о судбинама царева

Године 1879. упокојио се познати старац из Глинске пустиње, архимандрит Илиодор, који се помиње 1. априла и 28. јуна по старом календару. Неколико година пре упокојења удостојио се пророчанског виђења, о којем је испричао својој најближој духовној деци.

Казује јеромонах Домн, близак ученик старца [старац Домн се упокојио 1878. године. Овај његов разговор с ученицима се одвијао око 1872–1873. године. Предсказани су: смрт Александра I из руку бомбаша народовољаца, врхунац развоја руске државне моћи за време Александра III и његова изненадна смрт: цар, који је био познат по огромној снази и веома добром здрављу упокојио се кад то нико није очекивао; прећуткивањем је указано на страшне потресе за време владавине Николаја II. Први пут је беседу старца Сергије Нилус објавио почетком 20. века. У овој књизи она се наводи по издању из 1911. године. Види: С. Нилус, „Близу је, пред вратима”, стр. 55–56]:

Дошли смо код њега једне вечери и затекли га у келији како седи тужан, па чак и очајан. У старчевој келији био је полумрак; горело је једно кандило. Старац нас је дочекао ћутљивим благословом и седео је тих и тужан. И ми смо сели „код ногу учитеља”, чекајући да сам он благослови да почнемо разговор. И нехотице је неки тежак предосећај испунио наше срце. И велики старац нам је упутио своје речи: „Дечице моја! Видите данас да сам тужан. Испричаћу вам одакле потиче ова моја велика туга. Ових дана сам читао Откровење светог апостола и тајновидца Јована Богослова; и пожелела је душа моја да сазна: докад ће Господу Богу бити угодно да дуго трпи све већа безакоња света. И био сам у духу, и видим:

„Ево, излази са истока звезда, пресветла и велика, и око ове земље – мање звезде, али исто тако јарке и светле. Прошла је ова звезда са својим звездама по небеском хоризонту и зашла је на западу. И рече ми неки глас:

„Ево звезде цара Александра Благословеног!”

Затим сам видео другу звезду како излази с истока са звездама које је окружују. И ова звезда је као и оне звезде горела бљеском великим и славним, и исто тако су прошле небеским сводом, и исто тако су се сакрила на западу. И глас ми је објавио:

„Ево звезде цара Николаја Павловича!”

И другу звезду сам угледао на истоку; и била је ова звезда, као и претходне, окружена звездама, али је њихова светлост била јарка, као боја крви. И ова звезда није дошла до свог запада и нестала је као на пола свог пута. И чуо сам ужасне и страшне речи:

„Ево звезде садашњег цара Александра Николајевича. А што видиш да је пресечен његов пут, знај: овај цар ће у сред бела дана на улицама верноподаничке престонице бити лишен живота руком слуге којег је ослободио. Десиће се безуман, страшан злочин!

И кад смо чули ове речи срца наша се испунише великом тугом и жалошћу. Већ је било, истина, атентата на живот цара, али наша душа није допуштала чак ни помисао о насилној смрти венчаног помазаника Божијег, коју је Богом надахнути старац већ предвидео духом... А старац је наставио:

И видим на истоку другу звезду која је окружена својим звездама. А њено обличје, величина и бљесак су превазилазили све до тада виђене звезде. Али су и дани ове звезде тајанствено скраћени.

Међутим, даље старац више није настављао своје речи и погнувши главу тихо се заплакао. Гледајући га, и ми смо пустили сузу, и поћутавши мало, упитали:

„А шта даље?”

„Рећи ћу вам, дечице, само једно, неки од оних који овде стоје, пожелеће смрт, али ће смрт побећи од њих...”

Пророчанско виђење старца Јоне: 1905. год.

(Јона Моисејевич Атамански [1855–1924. г.] који је 1884. године рукоположен за јерођакона, а две године касније за свештеника.)

На почетку јапанског рата 1905. године он је видео [у виђењу] крст, на њему је био распети Христос, а испод крста – јапански цар, Микадо, који рече:

„Господе, пошаљи ми победу.”

Господ одговори противећи се: „Па ти си паганин.”

„А ја ћу прославити име Твоје!” одговори Микадо.

Победу су освојили Јапанци. У овом рату су чак и стихије помагале Јапанцима: ветар је дувао на страну на коју су летели њихови пројектили и друго.