ПРАВА РУСКА ПРОРОЧАНСТВА ИЗ КЊИГЕ „РУСИЈА ПРЕД ДРУГИМ ХРИСТОВИМ ДОЛАСКОМ“ СЕРГЕЈА ФОМИНА

(ДВОТОМНИК, ВИШЕ ИЗДАЊА)

„Пред крај ће бити процват”:

Старац Варнава о револуцији и о цару Николају II

(Старац Гетсиманског скита јеромонах Варнава [Меркулов; 1831 † 1906. г.])

Почетком 1905. године цар Николај II се сусрео са старцем Варнавом. Детаљи њихове беседе нису познати. Али је сасвим сигурно познато да је те године Николај II добио благослов за мученичку смрт, кад Господу буде угодно да му да овај крст.

Старац Варнава је многима предсказивао будуће прогоне за веру: једнима скривено, другима потпуно очигледно. И саветовао им је како да живе 20-их, 30-их, 40-их, 50-их и следећих година.

Старац Варнава је предсказивао и будући препород Руске Православне Цркве и свети живот у Христу:

„Прогони против вере ће се стално повећавати. Невоља и мрак нечувени до сада обузеће све и свакога, и храмови ће бити затворени. Али кад већ више не буде могло да се трпи, наступиће ослобођење. И настаће време процвета. Храмови ће поново почети да се граде. Пред крај ће наступити процват.”

Пророчанство Јована Кронштатског:  пред крај 1908. године

(По сећању И. К. Сурског)

Кратко време пре свог упокојења отац Јован је „често волео да служи литургију у подворју Леушинског манастира, које се налази у Басејној улици у Петрограду. Жена и ја смо стално ишли на ове службе и много пута је отац Јован у својим проповедима страшно пророковао и громогласно клицао:

„Кајте се, кајте се, ближи се ужасно време, тако ужасно, да не можете ни да замислите!”

Није говорио, већ је викао, подижући руке. Утисак је био потресан, страх је обузимао присутне и у храму су се разлегали плач и ридање. Жена и ја смо били у недоумици, шта ли ће то бити: рат, земљотрес, поплава? Међутим, по силини речи пророка, схватали смо да ће то бити нешто много ужасније и изражавали смо претпоставку да ће се преврнути земаљска оса.

А игуманија [подворја] Таисија, 80-годишња старица, упитала је оца Јована:

„А кад ће, баћушка, бити то време?”

Отац Јован је одговорио:

„Ти и ја, мати, нећемо доживети, а оне”, показао је руком монахиње, „ће доживети.”

Сад сви, наравно, добро знају, о којем времену је говорио отац Јован.”

Без вере и морала нема патриотизма: предсказање протојереја Јована (Восторгова)

Где је пала вера, где је пао морал, нема места ни за патриотизам, он нема на чему да се држи, јер ће све најдраже у домовини тада престати да буде драгоцено, пошто подражавање свему страном рађа мисао да је у домовини све рђаво. И зар ови бунтови и немири последњих година не потврђују речено? [...] Страшно је бити свестан свега тога, и страшно нам тад звучи псалам: „На рекама Вавилонским”. Зар не идемо туда? Зар не спремамо себи такву судбину? Шта ако је за нас спремна јеванђељска пресуда: „узеће се од вас царство и даће се народу, који твори плодове његове”?

(Јован [Восторгов] протојереј, Сабрана дела, М., 1915. г., том III, стр. 499–500)

Сведочанство монахиње Серафиме  о пророчанству блажене Параскеве

Серафима, монахиња Дивјејевске пустиње (у свету Софија Александровна Булгакова, 1903–1991) сећала се блажене Параскеве Ивановне (Паше Саровске):

„Она је пред смрт стално чинила метаније испред царевог портрета. Кад више није имала снаге, келијнице су је спуштале и подизале.”

„Што се ти, мамице, тако цару молиш?”

„Глупе сте, он ће бити изнад свих царева.”

Била су два царска портрета: заједно с царицом и он сам. Али она се клањала портрету на којем је био сам. Још је говорила о цару: „Ко ће знати да ли је преподобни или мученик!”

Недуго пред своју смрт скинула је царев портрет и целивала је његове ноге с речима: „Драги, неће још дуго.”

Предсказање јуродиве Марте: 1910. година

По неким подацима (Ј. Ј. Алферјев, „Писма царске породице из заточеништва”), царица Александра Фјодоровна је 1910. године путовала у Царицино код јуродиве Марте да сазна своју будућност.

„Кад се јуродива нашла у царичином присуству, одмотала је осам лутака, које су биле умотане у новине. Бацивши их снажно на под повикала је: „То сте ви, то сте ви! Сви ви.”

Затим је из чајника полила лутке црвеном течношћу... и запалила их је шибицом. Кад су се све лутке запалиле узвикнула је:

„Ево ваше будућности! Сви ћете изгорети! Видим крв... Много крви...”

Овим речима јуродива је предсказала спаљивање тела царских мученика.

 (В. Н. Војејков, „С царем и без цара. Сећања”, Москва, 1994. година, стр. 147)

Пророчанство Варсануфија Оптинског: 1910. година

Могуће је да ће се прогони и мучења првих хришћана поновити... Ад је разрушен, али није уништен, и доћи ће време да се покаже. Сви манастири ће бити разрушени, и хришћани који имају власт биће свргнути... То време је близу. Сетићете се ових мојих речи. Ви ћете то време доживети [...] Доћи ће време кад ће Оптини бити тешко. Можда је то и на боље.

„Вероватно ћете доживети време кад ће поново мучити хришћане.”

„Па и сад муче, само не тако грубо.”

„Не, не говорим о таквим мучењима, говорим о мучењима попут древних...”

Други пут је говорио:

Биће велики прогони и угњетавање манастира... Наступиће време кад ће у Оптини бити тешко... Истински хришћани ће налазити уточиште у малим црквама... Вероватно ћете и ви доживети време кад ће поново мучити хришћане и њихова мучења ће бити попут древних... Ми ћемо отићи, а ви ћете бити учесници и савременици свих ових ужаса... Доживећете ужасна времена... Запамтите моје речи, да ћете видети „дан љут”...

Пророчанства Нектарија Оптинског: 1909, 1913. и 1917. година

Оптински јеромонах Нектарије (Тихонов, 1857–1928) је знао, по сопственом признању, још 1913. године и за прогоне Цркве, и за судбину Оптине [Пустиње]: час је ишао полуобучен, с ципелом на једној нози, час је сакупивши у келији крхотине стакла и каменчиће, изјављивао:

„То је мој музеј.”

Све се остварило: и сиротињска одећа монаха, и музеј. Остварило се и његово пророчанство из 1909. године:

„Док се старчество још држи у Оптиној, његови завети ће се испуњавати. Видиш, кад запечате колибице стараца и окаче катанце на врата њихових келија, па тада ће... све моћи да се очекује, а сад још није дошло време”.

Између фебруарске и октобарске револуције 1917. године старац Нектарије је предсказивао:

„Ево сад ће, кажем, ускоро наступити духовна глад за књигама. Неће се моћи наћи духовна књига.

[...] „Сад наступа тешко време. У свету је сад прошао број шест и наступа број седам. Наступа век ћутања. Ћути, ћути”, каже отац и сузе му теку из очију... „Видиш, сад је цар ван себе, колико понижења трпи за своје грешке. 1918. година ће бити још тежа, цар и читава породица ће бити убијени, мучени до смрти.”

(И. М. Концевич, „Оптина Пустиња и њено време”, стр. 36.)

Друго предсказање игумана Герасима

Игуман Герасим (Анциферов, 1829–1911) који је живео у Чудовом манастиру, у Москви, говорио је: „Манастири ће бити затворени, а храмови разрушени, а и све вас ће одавде истерати...” Отац је говорио да ће код нас у Русији бити тако страшан и крвав рат, који свет још није видео. А после рата ће наступити мир, и људи ће мислити да је рај на земљи... Међутим, ово неће дуго трајати, а онда ће и антихрист доћи. [...] Отац их је умиривао говорећи да га [антихриста] неће видети.

(„Русија пред други долазак”, издање треће, том 2, стр. 127–128, састављачи Сергеј и Тамара Фомин, Москва, 1998. година)

Пророчанство Параскеве Саровске о царским мученицима: 1915. година. Сведочанство игумана Серафима (Путјатина), 1920. год.

„Она је у последњим данима земаљског живота, својим условним, али јасним поступцима и речима предсказивала олују која се надвијала над Русијом. Портрете цара, царице и породице стављала је у предњи угао с иконама и молила се пред њим исто као пред иконама, кличући:

„Свети царски мученици, молите Бога за нас.”

1915. године, у августу, путовао сам с фронта у Москву, а затим у Саров и Дивјејево, где сам се лично у то уверио. Сећам се како сам служио литургију на празник Успења Мајке Божије у Дивјејеву, а затим сам право из цркве свратио код старице Прасковје Ивановне, провевши код ње више од сат времена, пажљиво слушајући страшна предсказања. Много ми је тада открила како ваља, што сам пре тога погрешно схватао, у догађајима који су се дешавали у свету. Она ми је још тада рекла да су рат закували наши непријатељи с циљем да свргну цара и разбију Русију на делове. Они за које смо се борили и у које смо се уздали издаће нас и радоваће се нашој несрећи, али њихова радост неће дуго трајати, јер ће њих саме задесити иста несрећа.

Прозорљивица је у мом присуству неколико пута целивала портрете цара и породице, стављала их је поред икона, молила им се као светим мученицима. Онда је горко заплакала.”

Предсказање старца Лаврентија Черњиговског

Старац Лаврентије Черњиговски је „још пре револуције” „говорио да ће наступити такво време кад ће све неправилно стечено богатство узети и продати јефтино. А све зато што су богати заборавили потребе сиромаха и нису давали никакву милостињу.”

Пророчанство јеромонаха Алексија, старца из Кијево-Печерске лавре: 1916. г.

Алексије (Шепељов, 1840–1917. г.) јеромонах Голосејевске Пустиње, старац Кијево-Печерске лавре предсказао је 1916. године:

„Крв ће залити руску земљу. Храмови ће се пољуљати, с њих ће бити скинути крстови, а мошти светих угодника ће побацати у Дњепар!.. Људи ће се претворити у звери! Много издајица ће окруживати цара... Пролиће се много хришћанске крви.”

Предсказање јеросхимонаха Аристоклија

(Блажени јеросхимонах Аристоклије Атонски, Московски, упокојио се у Господу 26. августа/8. септембра 1918. године; његово предсказање је наведено по књизи: „Дивни московски подвижник и исцелитељ старац Аристоклије”, Москва, 1997. г.; страница 3)

Јеросхимонах Аристоклије је кратко време пред своје упокојење говорио о будућим невољама у Русији и о избављењу руског верујућег народа од њих због покајања:

„Сад живимо у пред-антихристово време. Много је патње, много мучења. Цела Русија ће постати затвор. Треба много преклињати Господа за опроштај. Човек треба да се каје за грехове, да се плаши да учини и најмањи грех, и да се труди да чини добро, макар и најмање. Јер и крило муве има тежину, а Божија вага је тачна. И кад и најмање на тасу добра претегне, Бог ће показати Своју милост над Русијом.”

Доле наведено казивање о виђењу оца Митрофана (Серебрјанског) наводимо у потпуности по књизи оца Александра (Шаргунова) „Чуда царских мученика”:

„Пред почетак фебруарске револуције отац Митрофан је пред јутро уснио сан, који га је много узнемирио. Дошавши у цркву у великом узбуђењу је замолио да код њега позову [...] мати Јелисавету [велику кнегињу]. Ево њиховог дијалога:

„Мати, тако сам много узбуђен због сна који сам управо сањао да не могу одмах да почнем да служим литургију. Можда ћу моћи мало да се смирим кад вам испричам. Сањао сам четири слике, које су се смењивале једна за другом. У првој сам видео цркву у пламену, која је горела и рушила се. На другој слици сам у црном раму видео вашу сестру царицу Александру, али су касније из ивица овог рама почели да расту изданци, и бели љиљани су покрили лик царице. Онда сам на трећој слици видео арханђела Михаила с огњеним мачем у рукама. Ова слика се променила и угледао сам преподобног Серафима како се моли на камену.”

Саслушавши ову причу, м. Јелисавета је рекла:

„Сањали сте, оче, сан, а ја ћу вам испричати његово значење. У блиској будућности наступиће догађаји од којих ће много пострадати наша Руска Црква, коју сте видели како гори и пропада. На другој слици је портрет моје сестре. Бели љиљани који су испунили портрет говоре о томе да ће њен живот бити покривен славом мученичке смрти. Трећа слика је архангел Михаил с огњеним мачем – она говори о томе да Русију очекују велике невоље. Четврта слика – преподобни Серафим који се моли на камену – обећава Русији нарочиту молитвену заштиту преподобног Серафима.”

(„Чуда царских мученика”, саставио протојереј Александар [Шаргунов], Москва, 1995. г., стр. 40–41, издато по благослову митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Јована, издавачка кућа „Нова књига”, „Царско дело”.)

Пророчанство оптинског старца Анатолија о револуцији и будућности Русије: фебруар 1917. године

„Биће олуја”, предсказивао је још у фебруару 1917. године оптински старац Анатолије (Потапов). „И руски брод ће бити разбијен. Али и на даскама и на крхотинама се људи спасавају. Па ипак, неће сви погинути. Треба се молити, сви треба да се кајемо и пламено молимо... Биће показано велико чудо Божије, да... и све даске и крхотине ће се по вољи Божијој и силом Његовом и сјединити и обновиће се брод у својој лепоти и поћи ће својим путем, који је Бог унапред одредио. Тако да ће то и бити очигледно чудо за све.”

Пророчанство оптинског старца јеромонаха Нектарија о цару Николају II

Старац Нектарије, у свету Тихонов, упокојио се у Господу  29. априла 1929. г.

Између фебруара и октобра 1917. године је говорио: „Сад наступа тешко време. У свету је сад прошла шестица и наступа број седам. Наступа век ћутања. Ћути, ћути”, говори баћушка, и сузе му лију из очију... „Ево, цар је сад ван себе. Колико понижења он трпи због својих грешака. 1918. година ће бити још тежа. Цар и цела породица ће бити убијени, мучени до смрти. Једна побожна девојка је сањала: седи Исус Христос на престолу, а око Њега дванаест апостола, и разлежу се са земље ужасне муке и јецаји. И апостол Петар пита Христа: „Када ће, Господе, престати ове муке?” и Исус Христос му одговара: „Дајем рок до двадесет друге године. Ако се људи не покају, ако се не уразуме, сви ће тако погинути.” А овде, пред престолом Божјим стоји и наш цар с венцем великомученика. Да, овај цар ће бити великомученик. У последње време он ће искупити свој живот, и ако се људи не окрену Богу, неће се само Русија – него и сва Европа провалити...”

Упозорења старца схиархимандрита Лаврентија

(Монах Лаврентије [Проскура]; † 1950. г.)

„Кад се појави мало слободе, отвараће се цркве, манастири и поправљаће се, тада ће сва лажна учења изаћи заједно с демонима и тајним безбожницима (католици, унијати, Украјинци-самосвјати и други) и јако ће се у Украјини наоружати против Православне Руске Цркве, њеног јединства и саборности. Ову јеретичку групацију подржаваће безбожничка власт, и зато ће од православаца одузимати цркве и верне убијати. Тада ће Кијевски митрополит (који је недостојан овог звања), заједно са својим истомишљеницима архијерејима и јерејима, силно пољуљати Цркву Руску. Читав свет ће се зачудити безакоњу и уплашиће се. Сам ће отићи у вечну погибију као и Јуда. Али сви ови напади лукавог и лажна учења у Русији ће нестати, и Православна Руска Црква ће бити јединствена.”

Још је баћушка Лаврентије, беседећи с архимандритима Теофаном и Никифором и својим ближњима, говорио упозоравајући да је наша матерња реч Русија и Рус. И обавезно треба знати, сећати се и не заборављати да је било крштење Русије, а не крштење Украјине. Кијевска Русија је била заједно с великом Русијом. Кијев је без велике Русије и одвојено од Русије незамислив.

„У граду Кијеву никад није био патријарх. Патријарси су били и живели у Москви. Чувајте се самосвјатске украјинске групе (цркве) и уније.” Намесник Кијево-Печерске лавре отац Кронид је рекао да су самосвјати и унијати већ нестали на Украјини. Отац је одговорио тужно и жалосно: „Демон ће ући у њих, и они ће се сатанском злобом наоружати против православне вере и Цркве, али ће њихов крај бити сраман, а њихови следбеници ће доживети небеску казну од Господа, Цара сила.”