24. марта био је Међународни дан депресије. Наша данашња публикација посвећена је управо депресији и борби против ње.

Несрећни терапеути

Најопаснији начин да особи која пати од депресије нашкодите јесте да је позовете да прочита шта о овој болести пишу дипломци богословских школа и академија који су у себи ископали медицински таленат.

Једна од страшних фраза на које сам наишао у животу звучи као „православни психотерапеут“. Ево само неколико цитата ових стручњака: „Депресија је одсуство Бога у души“; „Помоћу покајања укроти ову звер...“; „Наша религија каже да све ово долази од кушача“.

За ове несрећне стручњаке све је врло једноставно. Депресија је друго име за очај, хронични облик унинај и туге. Како је победити? Да, нема проблема, све је врло једноставно - молите се, покајте се, радујте се и забавите се. Подразумева се да су препоруке ове врсте обилно посуте позивањем на свете оце.

Али, они су писали о страстима, а не о клиничкој депресији, која је, пре свега, најтежа душевна болест која доноси човеку не мање страдања него онкологија у узнапредовалом облику.

Бол од кога нема лека

А избавити се од ње, као и од рака, веома је тешко. Када човек пати од физичког бола, постоје бар неки лекови за то, али не постоје лекови против болова за ужасне душевне болове које доживљавају људи са депресијом. Осудити ове људе за неверство, недостатак вере или за то што су, кажу, сами криви, може само онај ко се ништа не разуме ни у медицину, ни у психологију, ни у духовни живот.

Више од половине људи који пате од депресије добијају овај крст по наслеђу од својих предака и то није њихова кривица. Уз то, провокатори депресије могу бити болести штитне жлезде, хормонске промене, екологија, мождани удари, Паркинсонова болест, па чак и порођај.

Патњу коју трпи депресивна особа не може да разуме здрав човек, јер му је познато само искуство физичког бола. За већину људи патње од менталних болести су непознате. Можемо читати колико год желимо књига о томе шта је, на пример, шизофренија, али шта је она у суштини и како се доживљава изнутра може да разуме само неко ко је то искуство сам искусио.

Неутешна утеха

Често свештеници помешају све што је на неки начин повезано са губитком расположења, апатијом, малодушношћу, тугом, депресијом итд., а сву разноликост покушавају да „лече“ саветима који се читају од Отаца, уопште не схватајући уопште шта се дешава. Као резултат, следећа слика се добија у различитим варијацијама.

Човека страшно боли зуб, грчи се од болова. Саосећајни рођаци зову к њему свештеника. Свештеник, дошавши код страдалника, почиње да грди и срамоти болесника таквим речима: „Тако ти и треба. Неповерљив, бескрупулозан, слабић. Срам те било! Ти си бесмртни дух, вољена творевина Божија, створена по Његовој слици и прилици, дозвољаваш неком малом нерву у зубу да ти заповеда. Слушате своје тело уместо да живите по духу. Каква срамота! Да, немате право да се називате хришћанином. И док не научиш да трпиш овај бол да га нико око тебе не примети, изопштавам те од причешћа.”

У ствари, пацијенту је потребна помоћ стоматолога.

Тако и особи која пати од депресије потребна је помоћ психијатра, специјалисте, коју не може добити у цркви од свештеника. Ова болест се лечи ако се ухвати на време. Или се барем њен развој може обуздати без довођења човека у страшна стања.

Људима се може наудити и на православни начин

Али, нажалост, не разумеју сви ово. Знам из своје свештеничке праксе један случај када је жена која је боловала од депресије дошла код једног младо-старца. Он ју је, без размишљања, прогласио поседнутом и послао на егзорцизам, наредио да пије свету воду, причести се и живи у манастиру док јој не дозволи да се врати кући. Ова прича се могла завршити трагично. Жени је било све горе и горе, а „старац“ јој није дао благослов да напусти манастир, говорећи да тако демон треба да оде. Спасили су је несрећни рођаци, натеравши је да се врати кући и оде на психијатријску клинику.

Било је и других примера у мом животу када ни сами рођаци никако нису могли да схвате да је њихов вољени веома болестан. Манифестације његове болести су доживљавали као баналну лењост, себичност, неспремност за рад, оптужујући га за неподношљив карактер. А када је доспео у такво стање да уопште није могао да устане из кревета, па чак ни да прича, рођаци су сматрали да им тиме показује своју огорченост. Тако су рођаци постепено, не схватајући, довели своју вољену особу до очајања и најгорег...

Свети Оци о депресији

 Ако пажљиво прочитате Свете Оце, можете сазнати да и они имају нешто о депресији. За разлику од туге, која настаје из мисли или из немогућности да добијете оно што желите, постоји очај, који може настати без разлога. О томе можемо наћи рефлексију код блаженог Теодорита Кирског, Преподобног авве Доротеја, Јована Касијана Римљана и других.

За такво стање могу бити два разлога: болест, тј. поремећај повезан са активношћу нервног система, или утицајем ђавола. И то, и друго се подједнако показује и има страшну разорну снагу. Ако је ово болест, онда је ово крст дат човеку. Оци нису писали о томе шта се дешава у души човека у овом тренутку, јер немамо таквих речи којима би то могло да се изрази.

Описати неописиво

 У Новом завету постоје две речи на које мало ко обраћа пажњу. Они означавају мучење грешника у паклу - ово је "туга и тескота". Али, да буде јасније, описао сам шта доживљава особа која пати од депресије. Ово је прави пакао на земљи.

Управо зато, Свети Оци не описују шта се са њима дешава током таквог адског искушења. Јер речи то не могу изразити. Ево шта о томе пише авва Доротеј: „Једног дана снађе ме велика и неподношљива туга, и бејах у таквој патњи и тесноти да сам чак био спреман да издам и саму своју душу... Такво искушење... тешко је човеку, ... суморно је, неутешно. Ниоткуда нема утехе, али одасвуд је стега, одасвуд је угњетавање. Да није било милости Божије, ово нико не би могао да издржи…”

Крст страдања

Ако пажљиво читамо савремене преподобне оце, лако ћемо видети да је Бог допустио да прођу кроз исте невоље. После периода блажених доживљаја и небеских виђења, након кушања сласти небеског блаженства, наишао им је толики понор богоостављености да га је веома, веома тешко поднети чак и таквим дивовима духа као што су старци Јосиф Исихасти, Силуан Атонски.

Ја знам једног свештеника који је наследио од својих родитеља склоност ка депресији. Он све савршено разуме, али не може ништа да уради сам са собом због чињенице да је болест јача од његове воље и жеље. Она му спутава руке и ноге, урања га у малодушност, па чак и очај, притиска му срце као да му је на груди стављен тешки бетонски блок. Ова тежина је повећана и зато што га сабраћи свештеници не разумеју, сматрајући све то малодушјем и маловерјем. Чак их је некако срамота за таквог свештеника. Лако је прочитати у њиховим очима: „Па, ти си отац, треба да покажеш другима за пример како се непрестано радује и непрестано се моли.

Пут до трајне радости

Желео бих да завршим свој текст оптимистично. Да бих то урадио, даћу пример из живота једне особе, коју ћу условно назвати Николај. Име сам измислио, али прича је истинита.

Николај је целог живота патио од депресије. У време када је описао овај инцидент, имао је двадесет девет година. И овога пута напад болести био је посебно јак. Николај се пробудио, као и обично, усред ноћи, пар сати пре зоре. Знао је да је у то време болест букнула посебном снагом. Бескрајна борба са овом болешћу га је већ потпуно ослабила.

Црна тама безнађа и бесмисленост таквог постојања довели су га до одлуке да се препусти. Не могу више да живим сам са собом, рекао је себи. Али пре него што је спровео своју одлуку, усмерио је пажњу на ову фразу. „Дакле, има ли нас двоје или сам ја сам? Ако не могу да живим са собом, онда сам ја у мени, а постоји неко други. Онај са којим више не могу да живим. Можда сам ја једини прави? Ко је онда онај други?

На врхунцу очајања, ова мисао је послужила као нека врста катализатора за оно што се касније догодило Николају. Очигледно је осећао да му је ум престао да ради. После тога је почео негде да пада. Чинило се да се у њему отвара некаква рупа у коју је почео да одлеће. Николаја је најпре оковао страх, затим јака трема, а шта је било после, не сећа се.

Пробудио се када је већ било јутро. Не отварајући очи, чуо је цвркут птица ван прозора. Схватио је да је ово најлепша музика коју је чуо у животу. Отворивши очи, Николај је видео како сунчеви зраци обасјавају његову собу. Али ова светлост је била некако изванредна - живот је теко из ње, чинило се да зрачи љубављу. Постепено је ова светлећа љубав почела да испуњава цео стан, а затим и сав околни простор.

Устајући из кревета, Николај је ходао по соби. С једне стране, то је била иста соба у којој је живео дуги низ година, а са друге, видео ју је као први пут. Све је у њему било лепо: оловке, књиге, намештај – све је сијало неком врстом исконске лепоте и чистоте.

Изашавши на улицу, Николај је био шокиран оним што је видео. Лутао је градом, као занемео од чуда новог живота који се отворио пред њим. У његовој глави није било ни једне мисли, а у срцу је осећао најдубљи мир и блаженство.

Две недеље није могао ништа друго осим да са чуђењем гледа људе које је видео као свеце, да слуша певање, како му се чинило, рајских птица. Али највише је изненадило стање најдубљег мира и тишине које је Николај осећао у свом срцу.

Наш мучитељ је у нама

Дакле, Господ је овом човеку, а преко њега и свима нама, показао оно што је изван нашег егоизма – лажно ја варљивог алтер ега. Када је то друго ја, са којим Николај више није могао да живи, одувано и нестало са свим његовим мислима, фантазијама, осећањима, маштама, пред њим се отворила његова права свест, а са њом и откровење о садашњости.

Дуго је Николај остао у овом стању изузетне радости, која се речима не може описати. Постепено, оштрина ових осећања је отупила, али му је дата милост да живи са чистим, безмолвним у срцу. И болест му се више није вратила.

Превод и приређивање: "Борба за веру"