Дугујем објашњење у вези са "евхаристијским богословљем" које сам ономад поменуо. Нећу се освртати на детаље, није потребно. Онима, који се богословљем не баве (а такви су - хвала миломе Богу - велика већина), довољно ће бити да знају да је то што се назива "евхаристијским богословљем" нека врста важеће теорије савременог православног богословља, барем у СПЦ, и оличено је у делу и лику сада покојног титуларног митрополита Јована Зизиуласа.

 Мада се сам термин појављује и раније, нпр. код о. Александра Шмемана у нешто другачијем контексту.

Већ дуго времена се богословље гради као академска дисциплина, по угледу на световне науке. И то носи своје опасности. Али да погледамо ту проблематику из угла науке: свака наука за свој предмет има одређени скуп феномена, који покушава да разуме. Гради своју теорију, која мора да задовољи два услова: први је да може да објасни чињенице које дата наука емпиријски спознаје, а други је да може да предвиди неке будуће феномене. Ако теорија не задовољава ове услове, мора да се одбаци, и да се тражи друга.

Шта су чињенице живота Цркве, којима треба да се бави богословље као академска дисциплина? Подвизи. Чуда. Нетрулежне мошти. Мучеништво... да не набрајамо - живот Цркве обухвата и превазилази читав свет, јер Црква је сусрет Бога и Његове творевине. То већ указује на проблематичност покушаја да се богословље устроји по угледу на световну науку, јер би захтевало читав паралелни систем свих наука, који би одражавао искуство присуства Бога у свету. Немогуће. Непотребно.

У том ходу Цркве кроз овај пали свет, било је много необичних појава - епископа који су храбро указивали на проблеме. Епископа дипломата и политичара, чак и војсковођа. Светих царица, које су водиле народе и Цркве. Попова ратника и хајдука. Много тога што се коси са нашом представом о светости, доброти, лепоти, или праведности. Или о улози Цркве у друштву и свету - али то је мањкавост нашег палог ума. Дух дише где хоће, и није обавезан нашим ограничењима.

У својој зизиуласовској варијанти "евхаристијско богословље" идеализује прва три века хришћанства, претварајући их у митску прошлост у којој је све ваљда било савршено у Цркви која се развија у оквиру универзалног царства - потпуно превиђајући да царство никада није било универзално (осим у уобразиљи оних који су њиме владали), да је то време обележено грађанским ратовима, а у Цркви првим јересима и расколима, и страховитим прогонима хришћана... потенцирајући идеализовану микро-заједницу окупљену око локалног епископа и извлачећи њен литургијски доживљај из контекста стварног живота, "евхаристијско богословље" ствара једну бестелесну, не-стварну, псеудо-мистичну атмосферу Цркве као иконе будућег царства, на којој нема трага искушења са којима су се верници у свим временима сусретали. А нема трага ни активностима којима су се људи Цркве предавали мимо свог литургијског живота.

И више од тога: основу Зизиуласовског "евхаристијског богословља" чини заправо егзистенцијалистичка филозофија - не само што то није богословље које промишља свет, то је световни ум у љуштури богословља.

Шта може да каже "евхаристијско богословље" о делу св. Методија и Кирила, или труду св. Саве на стицању наше аутокефалности? Или о искушењима на којима се нашао патријарх Арсеније Чарнојевић, или митрополит Михаило Јовановић? Или о св. Петру Цетињском? Или о "Горском вијенцу"? Ништа. Пред чињеницама наше историје и живота наше сопствене Цркве влада мук.

"Евхаристијско богословље" нас пасивизира, окреће нас од стварних изазова живота и спасења ка псеудо-мистици. Релативизује веру, и чини нас да се осећамо као само једна међу многим верским заједицама - не уме да објасни настанак јереси, нити зна како да се постави према њима.

Наводи нас да не нудимо спасење овоме свету, него нашу "богословску традицију" као предмет за дискусију.

Наводи нас да верујемо да се постојање Цркве исцрпљује у богослужењу, док се лични подвиг и жртва, као нужни предуслов спасења губе негде у личним проценама својих могућности, жеља и потреба.

"Евхаристијско богословље" пружа илузију да је преобилну ризницу светих отаца могуће разумети и тумачити у овако једноставном херменеутичком кључу.

А куда нас води "евхаристијско богословље"? Из митских првих векова ка причи о првенству међу епископима, која нас води ка примату Цариграда међу православнима, и релативизовању миленијумске традиције националних, помесних Цркава.

Као што видимо, "евхаристијско богословље" није наука, јер не може да објасни феномене са којима се суочава, нити да предвиди будуће феномене, нити да понуди решења за проблеме. Али зато јесте један прикривени политички програм - јер служи за промену реалности Цркве. И томе управо присуствујемо: у току је права теолошка офанзива на тзв. "националне" Цркве, чија је основна идеја да постојеће стање - помесних Цркава православних народа - тобож није теолошки исправно. Требало би га ваљда довести у склад са интересима Фанара, Брисела и Вашингтона - као оних који претендују на универзалност свог царства.

За оне, који се не баве богословљем, биће довољна једна - дословно визуелна - илустрација: упоредите сликарство оца Стаматиса Склириса са живописом Студенице, Милешеве, Дечана, Сопоћана... па ћете видети колико далеко смо отишли. Толико се и "евхаристијско богословље" Зизиуласа и његових следбеника разликује од светосавља. Оног светосавља које не само што нас је обликовало, него нас је и одржало кроз сва искушења наше историје.

И сви ми, који смо стицали високошколске богословске дипломе у последњих тридесет и више година, имамо ту менталну блокаду - буквално мртве углове или слепе мрље - да не видимо праве проблеме и не умемо са њима да се суочимо. Диплома чини човека школованим, али не нужно и образованим. А поготову не достојним.

Полазећи од Зизиуласове теологије, није могуће видети у чему је проблем у вези са "решењем" Македонског раскола, или пада нашег покољења на Косовском испиту - који се догађа пред нашим очима. Или предаје наше дијаспоре Фанару, која се да назрети у не тако далекој будућности.

Нека нам је благи Бог у помоћи.