На Благовести архангел Гаврило поздравља Пресвету Богородицу: „Радуј се, благодатнаја, Господ је с тобом“. Какву је то благодат имала Пресвета Богородица и како се добија та благодат?

Више пута у Јеванђељу понавља се позив: „Покајте се (метаноите), јер се приближи Царство Небеско“, и то је дакле благодат Божија, то је благодат Царства Небескога и она зависи од покајања, и без покајања та благодат се не добија. А какво се покајање тражи, то ћемо расудити према грчким речима на основу Светог Писма, јер грчка реч метаноите (покајте се) потиче од речи ноун (ум), као што у посланици апостол Павле говори: „Ми ум (ноун) Христов имамо“ (1Кор.2:16). И тако, у посланици стоји ноун (ум), а у јеванђељу стоји метаноите (покајте се), што значи – промените ум, и по апостолу Павлу покајање значи – промену ума до ума Христовог. А каква је то промена ума до ума Христовог и каква се благодат добија, то може да разуме човек само на делу и из искуства. Уколико човек својим умом не достиже до ума Христовог по Апостолу, он не може да добије благодат Божију, јер је речено: "покајте се, јер се приближи Царство Небеско".

Апостол Павле везује благодат за покајање и говори овако: „Где се умножи покајање за грех, ту преизобилова благодат“ (Рим.5:20), заправо: где се умножи покајање за грехе, ту се умножи благодат. Али шта ми видимо данас: епископи и свештеници нису дошли до ума Христовог и нико сада не говори против греха, сада нема богомољаца и нико не позива на покајање за грехе да би се умножила благодат. Где нема покајања, ту нема ни благодати, јер Апостол везује благодат за покајање и благодат зависи од покајања.  

У Цркви је најважнија благодат, јер Бог кроз благодат рађа Своју духовну децу и Божија деца кроз благодат упознају Бога као свог Оца. Црква је најјача благодатна заједница или благодатно Обшченије на црквенословенском или благодатна Обшчина на руском или благодатна Општина на српском. Па ако нема те благодатне Заједнице, у Цркви је лицемерна заједница и уређење Цркве је јеретичко. А за потврду тога, да Црква јесте благодатна заједница, ми ћемо изнети три доказа из Новог Завета.

Прво, кад је почео Нови Завет и кад је основана новозаветна Црква, прво је Бог основао Хришћанску заједницу у Јерусалиму, о којој јасно говоре Дела Апостолска. Та Прва Хришћанска заједница, Коју је Сам Бог основао и подржавао, доказује да Црква јесте и мора бити благодатна заједница. Али у тој Првој заједници била је строго забрањена приватна својина, а то је неприхватљиво и за већину хришћана и за већину људи, тако да се та Прва заједница није ширила даље, него су осниване сличне благодатне заједнице са приватном својином, о којима се говори у Посланицама и Делима Апостолским.

Друго, после Миланског едикта и примања Вере светог цара Константина Великог и настанка хришћанског царства, многи монаси одлазе од градских и сеоских цркава и оснивају своје посебне заједнице – манастире или иду у отшелнике. И од тада монаси сведоче, да са настанком хришћанског царства многи лицемерно улазе у Цркву и због тих лицемера нема више у насељу праве благодатне заједнице, која је била у време прогона. Јер ако би било довољно благодати у градској и сеоској цркви, онда не би монаси тражили више благодати и не би одлазили из насеља. Тако монаси сведоче, да са настанком хришћанског царства настаје и лицемерна хришћанска заједница, и тако се губи права благодатна заједница.

И треће, на крају Бог допушта ђаволу да оснива своје лажне заједнице, па иако су те заједнице само по имену и на речима, ипак на тај начин и ђаво указује хришћанима да нема у насељима праве благодатне Заједнице. Да наведемо само једну реч, коју ђаво употребљава за своје заједнице, и та реч довољно говори сама за себе. У Србији је ђаво са својим комунистима основао општине. Тако по самој речи ђаво са својим комунистима указује да нема више праве благодатне Заједнице у насељима, као што је и проречено од светих Отаца. Јер ако би било праве благодатне заједнице у хришћанским насељима, онда ђаво не би могао да оснива своје лажне заједнице, своје општине, јер би се одмах открило о заједници: која је Божија и која је ђавоља, која је благодатна заједница и која је лицемерна заједница.

Можемо да наведемо и четврти доказ за нашу Српску Цркву, јер између два рата Бог је покренуо у Србији Православну народну хришћанску заједницу, скраћено ПНХЗ, и самим покретањем те заједнице Бог је указао да иде време апокалипсе и да неће бити праве благодатне заједнице у Цркви и да ће Богомољачка заједница спашавати Цркву. О значају и делима Богомољачке заједнице говоре стари мисионари, у којима је довољно речено о Богомољачкој заједници, а највеће похвале богомољцима изговорио је свети Владика Николај, који је и био на челу Богомољачке заједнице.

Међутим, многи данас говоре, да сада није потребна Хришћанска заједница, каква је била у време богомољаца. Али није тако, јер данас ретко се може срести епископ или свештеник који позива на покајање да би се умножила благодат у Цркви. Па ако нема покајања и благодати – то су све лицемерне заједнице. И због тога је потребно да богомољци испуне недостатак проповеди свештеника и да позивају на покајање да би се умножила благодат. Противно њима говори сам министар вера у Југославији између два рата, Милош С. Анђелковић, и то пре сто година, јануара 1922. године. То је једна од првих похвала богомољцима.

Прва посланица богомољцима

Синови вере и браћо моја!

Ваш покрет значајан је догађај. Никад није било на територији наше државе таквог импозантног верског покрета, који је епохалан у нашој историји. Њиме се јача Црква и ствара нова историја. Наше савремено верско и морално стање, браћо, очекује плуг који дубоко оре. Тај је плуг у вашим рукама. У вашим је рукама велим стога, што праву цркву, по речима господина епископа Николаја, којој је задатак да чува и јача душу народну, не треба тражити на велико-варошким тротоарима, него у народу, јер је у хуци и буци велико-варошког живота нећемо наћи. У хуци и буци велико-варошког живота наћи ћемо само налицкано блато, наћи ћемо ругобу и маскараду без маске. И данас је права Црква у народу, а врлина је, већма, у ритама.

Наша земља очекује велику сетву, али не сетву кукоља; наша Земља очекује сетву највећих културних семена, а то је семе у вашој души. Не заборавите, и свуда причајте, да је будућност сваке земље онаква каква је Црква, жива Црква, народ. Нека прича ко шта хоће, али ово је тачно: ако наша држава не буде прожета религијским духом, и ако се Црква њена не оснажи – од наше демократије постаће демонократија! Политички велику Србију може створити само велика и моћна Црква, политички велику и моћну државу нашу могу створити само људи моралнијег живота, а не морални мртваци и људи који из мућка очекују живо пиле. Историја света не зна да је икада била јака држава поред слабе и руиниране Цркве. Једино је Црква и досад паралисала анархију, коју је стварао легион политичара. И њена је заслуга што се досад није реализирао пакао на земљи.

Молим Вас, браћо, не дајте да дрема верска мисао земље ове; молим вас и сами будите будни, а и сви они који мисле да стоје нека се чувају да не падну (1. Кор. 10, 12.) Идите међу људе и будите све који спавају. Ви сте видело свету и со земљи (Мат.).

Ја вас ценим, браћо, што сте ви људи који су гладни и жедни узвишења над данашњим баналним животом, из кога већ почиње да смрди сумпор, о коме говори Откривење.       

Ја сам с почетка далеко стајао од овог религиозног покрета; био сам повучен. Али сам сада активан члан, јер сам се уверио, да су његови чланови синови светлости, који кроз народну Цркву теже свом и нашем Богу.

Ја вас, браћо, волим, волим вас толико више, колико вас више синови таме мрзе. Волим вас зато што сте ви они избраници Божји који сведоче да је хармонија између Бога и човека битни услов човекове среће на земљи. Зато и небо вапије за таквим људима, као што сте ви, браћо моја, ви добри и побожни људи из народа. А и како да вас не воле они који нису из области таме; како да вам не приђемо и како да не будемо с вама ми такозвана интелигенција и интелектуалци. Како да вас и не помажемо ми људи школовани и од науке, кад знамо да би живот био диван, кад би сваки чинио половину – или мање, трећину и стоти део онога што ви чините? Ја знам дела ваша, и труд ваш, и трпљење ваше (Открив. 2 , 2), зато и тврдим то.

И не варам се кад ово кажем: Верујте, за вама ће сва земља поћи, јер ви нисте људофоби и духовни дезертери, нисте бегунци из Цркве, нити сте сектанти, за какве вас сматрају они који вас не познају, а најмање сте рђави људи. Знају сви паметни и поштени људи шта сте. Знају сви крајеви ваше домовине, зна сва околина ваша и наша, и ближа и даљна околина ваша зна да сте ви људи које не весели толико оно што сте стекли на земљи, колико вас мучи оно што још немате на небу.

Још ћу Вам нешто казати. Жале ми се многи од браће, да их неки не само презиру и исмевају, него их и гоне. О браћо моја! па таквих је царство Божје... Нису слуге веће од Господара свога. Кад опачина овог света Христа гоњаше, бијаше, исмеваше, па Га и на крст разапе као највећег злочинца, иако је био сушта доброта и благост, сушта истина и правда, сушта светост и љубав, зар онда могу очекивати нешто боље за себе присталице Христове, људи који шире Његову науку и његове идеје? Упамтите: Није слуга већи од господара свога (Мат.). Свака истина мора прећи преко Голготе; све су велике идеје опасне за земљане људе.

И још нешто. Не може свако ни разумети људе који живе као ви од божанског надахнућа, ако у себи немају Духа Божјег. А ја сам се уверио, ја знам, да ви, у мало речи, уносите много смисла, само вас треба разумети. Али да би вас свет разумео, свет треба да вам се приближи, треба да вас прими, а не да вас прогони; треба да буде с вама. И апостоли су били и „луди и пијани“, док им се свет није приближио, а чим је свет њима пришао, и за њима пошао, њихово пијанство и лудило било је за свет устав живота и сила Божја која спасава.

Не падајте духом кад вас исмевају, или кад вас гоне. Људи обично нападају и исмевају човека и кажу да је луд или пијан кад не мисли као што они мисле. Али чујте што ћу вам још казати: људи, којима, поред масе народа, прилази и толика паметна интелигенција, па чак и званична Црква - е, браћо моја, такви људи који траже Бога и спасење, како за себе тако и за цео свет, такви људи, велим, нису ни луди, ни пијани, ни визионари. Духовне побожне људе увек мало разумеју синови човечји зато, што их земљани људи никако не разумеју.

Па ипак, кажем вам, не бојте се ако вас узасрамоте и успрогоне имена Христовог ради и његове науке. Гоњење је потребно ради јачања наше и ваше вере. И у првим вековима хришћанства да није било гоњења, ја мислим не би се хришћанство ширило по свету онако брзо и успешно. Они што се родише по телу гоњаху духовне, - каже Апостол Павле Галатима (4, 29). Тако је и сад. Али једно срце има Бог за сву децу своју. Тако и ви. Праштајте својим непријатељима, и то не само због непријатеља, него због нас и вас самих, јер је љубав лепша и већа од мржње. Имајте, и више свега чувајте, добро срце. И увек се, као пророк Давид, молите да вам Бог да добро срце.

Треба чувати и главу, али је срце претежније, јер је срце као и камен: што се са веће висине отисне, то у већи понор пада, и страшнији је пад са велике висине (Речи о свечовеку). А треба ли вам, браћо, говорити на каквој висини стојимо ми хришћани?

Када се пак људи ослободе себичности и себичних молитава, онда ће се с вама и ујединити. Радите сви на томе. Једно ће име онда бити свима људима и сваком човеку: име брат.