Кажем вама и вашем чопору, наше сузе неће пасти на земљу, оне ће пасти на ваше главе. Да ли замишљате да, доласком на власт реко наших леђа, смете да радите такве ствари? Господ неће опростити ни вама ни вашим породицама!, поручио је игуман светиње

Кијевско-печерска лавра, велика православна светиња, проживела је и светла и мрачна времена у својој хиљадугодишњој историји. Манастир је преживео монголску инвазију, пољске верске прогоне, Наполеонове и Хитлерове ратове и владавину жестоких атеистичких бољшевика. Зидине манастира сачувале су своје вековно наслеђе, а монаси су истрајали у молитви.

Међутим, данас Лавру чекају нова искушења, пише за енглеску редакцију РТ новинар Георгиј Ткачев.

Данас је манастир под још једном опсадом – овог пута украјинском. Власти покушавају да отму Кијевско-печерску лавру од канонске цркве и иселе монахе. У манастир је послата државна комисија да изврши попис имовине, укључујући и мошти светитеља. Да би се то спречило, стотине верника се свакодневно окупљају у манастиру. Али и украјинска држава има своје присталице – колоне младих људи у фантомкама постројавају се испред Лавре, претећи да ће насилно избацити свештенство.

Судбина једног од великих споменика руске историје остаје неизвесна. У овом тренутку нико не зна како ће се сукоб завршити.

Светилиште на обали Дњепра

Кијевско-печерска лавра је основана 1051. године – десет година пре базилике Светог Марка у Венецији, три века пре катедрале Нотр Дам и четири века пре катедрале Санта Марија дел Фјоре у Фиренци. Руска православна светиња је дупло старија од базилике Светог Петра у Ватикану.

Манастир су на обалама Дњепра основала двојица монаха – свети Антоније и Теодосије за време владавине кијевског кнеза Јарослава Мудрог. Дошли су да своје животе посвете молитви и духовном животу, живели су у пећинама и одрекли се световних задовољстава.

Забачено место молитве привукло је многе вернике, а број монаха се повећао, уз донације за изградњу цркава и других манастирских објеката на том месту.

Један од монаха био је Нестор Летописац, аутор „Повести о давним годинама“, хронике настанка руске државе. Други је био Иља Муромец, јунак руских епова који се, према легенди, настанио у Лаври после својих јуначких подвига. Кажу да његови остаци почивају у пећинама манастира.

Лавра је преживела многе ратове и опсаде. Нападали су је Печенези, Половци (Кумани) и Пољаци, али је сваки пут издржала.

Убрзо је постала главна светиња руских православних верника, али је историја њеног „правног“ статуса била компликованија.

Руска православна црква је много векова била потчињена Цариградској патријаршији и звала се Московска митрополија. Руска црква је стекла независност тек 1589. године, када је Москва успоставила своју патријаршију. Тиме се практично изједначила по статусу са Цариградом. Међутим, скоро сто година Лавра је остала потчињена цариградском патријарху, а не локалним црквеним властима. Коначно, 1688. године манастир је дошао под јурисдикцију Москве и ту је остао до садашњег сукоба.

Украјина није постојала у 17. веку. У то време Русија, Литванија и Пољска су се надметале за данашње украјинске земље.

Две историјске личности заузимају истакнуто место у политичкој митологији модерне Украјине и играле су улогу у историји Лавре. Хетман Запорошких козака Иван Самојлович опасао је манастир бедемом, а хетман Иван Мазепа (симбол украјинске државности који се види на државним новчаницама) је подигао камени зид.

Обојица су били поданици руског цара, али је Мазепа 1708. издао цара Петра Великог и прешао на страну Шведске. Због тога је његово име локални назив за издајника – „Јуда“ у руској култури.

Почевши од владавине Петра Великог, Лавра постаје једна од главних светиња Руског царства и добија данашњи изглед. Манастир је отворио образовне установе и библиотеку, основао основну школу, богословску школу и створио посебну стипендију за сиромашне ученике Кијевске епархије. Сви руски цареви долазили су да се поклоне пред игуманом Лавре и предавали поклоне цркви. Петар Столипин – велики руски политичар и премијер у време владавине последњег руског цара Николаја – сахрањен је у манастиру после његовог убиства у Кијеву.

Историја Лавре је нераскидиво везана за историју Русије и заправо за трагичну историју 20. века.

Совјетски период: Завади па владај

Успостављање совјетске власти било је праћено великим прогонима цркве. Свештеници су убијани по целој територији данашње Русије и Украјине, манастири су затварани, а вернике приморавали да се одрекну вере. Кијевско-печерска лавра није била изузетак. Године 1918. бољшевици су убили игумана манастира митрополита Владимира, а држава је отимала црквене драгоцености и пропагирала „милитантни атеизам“. Чинило се као да је Лаври одзвонило.

До 1924. године манастир је припадао Московској патријаршији. Али осетивши претњу, совјетске власти су усвојиле древни принцип: завади па владај.

Уз подршку бољшевика, настала је нова црква „Обновитеља“ која је преузела власништво над манастиром. Тада је Сабор православне цркве први пут добио назив „Свеукрајински“. Одлуком новог сабора Кијево-печерска лавра је прешла у надлежност Свеукрајинског Светог Синода.

Украјинска Совјетска Социјалистичка Република је 1926. године признала манастир као државни „резерват“ и на његовом терену основала Свеукрајински град музеј. Игром случаја, Резерват Кијево-Печерска лавра је у средишту данашњег црквеног сукоба.

Убрзо након тога, национална политика у СССР-у је променила свој ток и власти су покушале да у потпуности елиминишу православну цркву, укључујући и Обновитеље. У то време, монаси су исељени, неки су послати у прогонство, а други погубљени.

Током Другог светског рата, нацистичка Немачка је обновила манастир, али то није спречило нацисте да почине злочине на његовој територији. Убили су око 500 цивила и дигли у ваздух Успенску катедралу која је прва подигнута 1073. године.

Након ослобођења од нациста, Лавра је коначно имала период предаха и остала је отворена 50-их година прошлог века. Међутим, нови талас прогона почео је 1961. године када је на власт дошао Никита Хрушчов, а манастир је поново затворен.

Стање Кијево-Печерске лавре се у совјетском периоду знатно погоршало. Оно што је некада био велики, богати манастир и један од центара руског православља – постао је комплекс запуштених, застарелих историјских грађевина и резерват природе.

Алтернативна црква Украјине

У постсовјетској Украјини, Украјинска православна црква Московске патријаршије (УПЦ-МП) била је најпопуларнија и, што је најважније, најлегитимнија црква у земљи, пише Ткачев. Она је теоријски била потчињена Москви, али је у ствари имала моћ да самостално бира свог вођу и епископе, као и да оснива и укида епархије.

Свештенство Русије и Украјине било је уједињено ликом јединственог патријарха московског и имало је блиске везе на највишем нивоу. УПЦ МП, која је недавно избацила префикс МП, је историјска канонска црква Украјине. Њена историја сеже до светих Антонија и Теодосија, првих монаха и просветитеља Лавре.

Међутим, прошли век је оставио печат на верском животу Украјине, променивши га до непрепознатљивости и поставивши темељ за садашњи сукоб. Десило се да је у Украјини постојало још неколико православних цркава, а све су се нагло вратиле када се СССР распао.

У западној Украјини је постојала Гркокатоличка црква. Настала је као резултат Брестске уније 1596. године када су се неке од православних парохија заклеле на верност папи. Ова црква је одувек била регионална и у различитим временима постојала у Пољско-литванском комонвелту, Аустроугарској и Руском царству. У СССР-у је Гркокатоличка црква укинута после Другог светског рата, али су њене парохије и присталице остали. Када се СССР распао, црква је отворено прогласила своја права.

Друга црква у Украјини била је Украјинска аутокефална православна црква. Појавио се у Совјетском Савезу 1920-их током репресија против Руске православне цркве, а био је мотивисан националним осећањима. До 1930-их, совјетске власти су га укинуле, али је и он поново оживео 1990-их.

Друга црква – Украјинска православна црква Кијевске патријаршије (УПЦ-КП) – основана је „од нуле“ 1992. Тада су неки од свештеника, на челу са митрополитом Филаретом, који је касније екскомунициран, прогласили независност од Москве и изабрали Филарета за свог патријарха.

Међутим, актуелни сукоб око Кијево-Печерске лавре укључује још једну, веома младу верску организацију – Православну цркву Украјине (ПЦУ), која је настала 2018. године као резултат политике бившег украјинског председника Петра Порошенка.

ПЦУ је настала из савеза двеју расколничких цркава – Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије (УПЦ-КП) и Украјинске аутокефалне православне цркве (УАПЦ). То се догодило уз помоћ цариградског патријарха Вартоломеја, који заправо није имао овлашћења да се меша у питања украјинског православља. Као резултат тога, Руска православна црква је прекинула везе са њим.

Иако шири православни свет није следио пример Руске цркве, углавном нису стајали на страну Вартоломеја. Од 15 православних цркава, само четири (Цариградска, Грчка, Кипарска и Александријска) признале су легитимитет ПЦУ. Већина православних цркава нема званичне везе са новом верском организацијом Украјине. Међутим, под притиском украјинских власти, управо ПЦУ сада полаже право на једну од главних светиња православља.

Расколничка црква је већ упутила апел властима и чак је поставила свог игумана Кијево-Печерске лавре. За ову нову цркву стару једва пет година, хиљадугодишњи манастир је, чини се, од виталног значаја.

Једно од питања за ПЦУ је то што, упркос растућој популарности у јеку национализма и одузимања парохија УПЦ, нова црква скоро да нема манастира. У 2022. ПЦП је имала 6.981 парохију и 4.572 свештеника, али само 79 манастира и 233 монаха широм Украјине. Насупрот томе, УПЦ је имала 12.148 парохија, 12.551 свештеника и 262 манастира са 4.620 монаха.

Лавра као „руски свет“

Статус Кијево-Печерске лавре је већ дуже време горуће питање. 2022. године вршене су рације на територији светиње. Служба безбедности Украјине назвала је ово неопходним кораком да се „спречи коришћење Лавре као ћелије ‘руског света'“.

До раног пролећа ове године ситуација се погоршала. Украјинске власти су захтевале од монаха да до 29. марта напусте Кијево-печерску лавру и да предају све драгоцености како би могле да буду пописане. На сајту украјинске владе објављена је петиција за подршку свештенству. У документу се наводи да су садашњи становници Лавре тамо живели од совјетских времена и да су обновили светилиште од рушевина. Многи од њих су у овај подухват уложили своје животе и здравље. „Брутално исељење монаха Лавре је чин велике неправде“, наводи се у петицији.

Нажалост, апел влади је био неуспешан. Украјинске власти су саопштиле да је Лавра још од совјетских времена резерват природе којим управља Министарство културе Украјине. УПЦ је дуго изнајмивала зграде, али су званичници сада једнострано раскинули уговор о закупу.

Након што је истекао рок за исељење који су одредиле украјинске власти и монаси су одбили да напусте Лавру, тензије су почеле да расту.

Већ 30. марта поднета је тужба против УПЦ због ометања рада комисије Министарства културе која је покушала да изврши попис имовине Лавре. Истог дана, Кијевски привредни суд, коме се УПЦ жалила због једностраног раскида уговора о закупу, одбио је захтев цркве да не исељава монахе до судске пресуде. Истог дана, власти су прогласиле неважећим наредбу владе Украјине из 2013. године, којом је УПЦ дато бесплатно коришћење зграда и објеката Лавре.

Ипак, украјинске власти су свој главни ударац Лаври задале 1. априла, када је игумана Кијевоско-печерске лавре, митрополита Павле, суд у Кијеву осудио на 60 дана кућног притвора. Оптужен је за изазивање међурелигијског непријатељства због изјава против Православне цркве Украјине (ПЦУ) и васељенског (Цариградског) патријарха Вартоломеја. Митрополиту Павлу прети казна до осам година затвора.

Клетва из манастира

Михаил Подољак, саветник шефа кабинета украјинског председника, недавно је упоредио Украјинску православну цркву са „апсцесом који треба уклонити“. Он тврди да је на почетку војне операције Москве, украјинска влада могла са лакоћом да „физички уклони прорусе“. Сада је, каже, то теже учинити, али је ипак могуће.

Андреј Данилов, секретар Савета за националну безбедност Украјине, дао је јавна уверавања да украјинске власти „неће физички одвлачити свештенике држећи их за браде“, већ да ће Лавра бити предата држави. Верници нису поверовали овим уверавањима јер неколико стотина људи бди у манастиру да спречи исељење монаха.

У међувремену, око Лавре се окупљају украјински националисти и присталице ПЦУ, провоцирајући монахе и вернике и ометајући њихове молитве. Њихове изјаве постају све радикалније. На пример, коментаришући хапшење митрополита Павла, један од њих је рекао да је ова мера недовољна. „Треба га везати као овцу, ставити на колена у шуми и пуцати му у главу. И тај снимак приказати у свим руским медијима. Не би требало да буде разговора, нема кућног притвора, нема закона.“

Упркос свему, монаси немају намеру да предају Лавру. Како акције украјинске владе и њених присталица постају агресивније, Црква постаје све храбрија и отворенија, пише Ткачев.

Митрополит Климент, један од духовника који брани Лавру, рекао је да ПЦУ нема право да преузима власништво над манастиром. „Зашто бисмо га предавали људима који немају везе са тим? Нису га успоставили, нису га реконструисали, само су га рушили свих претходних година, а сада хоће да нам га узму“.

Ни ухапшени игуман Лавре није се стидео да проговори. Зеленском се обратио прилично оштрим речима: „Кажем вама и вашем чопору – наше сузе неће пасти на земљу, оне ће пасти на ваше главе. Да ли замишљате да, доласком на власт реко наших леђа, смете да радите такве ствари? Господ неће опростити ни вама ни вашим породицама!“

Извор: rt.rs