Анализирајићи основне узроке и мотиве који су довели до прекида евхаристијског општења Руске православне цркве са Васељенском патријаршијом, што представља једну од највећих опасности по опстанак јединства Православне цркве, долазимо до закључка да су у питању највеће јереси савременог доба, а то су поред екуменизма, модернизма и либерализма, и ново лажно учење источног папизма.

Реч је о учењу које је настало пре око 100 година, и чији је оснивач, по речима Св. Јустина Ћелијског, био Цариградски патријарх Мелентије Метаксакис, који је између осталог био и масон. У суштини, папизам је главно лажно учење паписта тј. римокатолика, чија је основна порука да римски папа није само први међу једнакима по части, како је увек веровала цела Христова Црква, већ да је римски папа и први по власти, тј. без себи равних. Другим речима, „он је изнад свих осталих патријараха и он је једини заменик Исуса Христа на земљи“? Ово лажно демонско учење које представља последицу гордости римских папа, настало је још пре 11. века и великог раскола Источне и Западне Цркве, тј. отпадања римске патријаршије од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве – Православне Цркве, управо због оваквог лажног учења али и других, као што су филиокве и бројна мењања тј. одбацивања канона. То је био разлог због чега је Свети Цариградски патријарх Фотије, још у 9. веку анатемисао властољубивог и гордог јеретика папу Николу.

На жалост, и данас, после више од 1000 година, иста јерес је заразила многе недостојне наследнике Св. Фотија, као што су цариградски патријарси 20-ог века, који себе не сматрају само првим међу једнакима по части, већ и првим по власти. Последица и циљ таквог учења се налазе у схватању екуменизма, модернизма и либерализма цариградских патријараха почев од патријарха Мелентија, преко Атинагоре, па све до најгорег Вартоломеја Првог.

Као пример може да послужи писмо које је Св. старац Филотеј Зервакос упутио патријарху Атинагори, да поручи папи. У писму се наводи: „Драги папа, с обзиром да те волим, рећи ћу ти неизопачену истину. Чуј, ако имаш уши да чујеш. Ти си – први по гордости, а ја – други. Ти говориш, да си ти непогрешив и неспособан да грешиш, а ја тврдим за себе да сам „најсветији“. Ми смо обојица лажљивци, јер нити си ти непогрешив, нити сам ја „најсветији“.

Патријарх Атинагора је био љут и увређен, јер му је Св. Старац Филотеј рекао истину, тако да му је писмо вратио преко свог главног секретара. Очигледно да патријарх није очекивао да би могао да прими такво писмо од настојатеља Лонгвардијског манастира, те је сматрао је да је боље да га не чува у архиви патријаршије.

Суштина је у томе да је та јерес настала због гордости ума човековог, односно да је настала јер су римски папа и цариградски патријарх поверовали демону, као некад Адам и Ева да ће постати богови ако прекрше заповест Господњу. У исту јерес је упао и први анђео до Бога, онога тренутка када је умислио да је раван, па чак и већи од Бога, тј. да је он сам себи бог. Та иста гордост је натерала Арија, Несторија, Оригена, Лутера, Калвина, Евтихија, Варлама и остале јеретике да оснују своје лажне јереси и за собом поведу милијарде људи у пакао, јер јеретици и безбожници не могу да се спасу. Та иста гордост је натерала Диоклецијана, Нерона, Сулејмана, Хитлера, Лењина, Фројда, Јунга, Ирода, Пилата и др. да ураде сва недела која су учинили.

Папизам је највећа јерес од свих јереси, тј. она суштински представља одбацивање Богочовека Христа Спаситеља и ставља човека, тј. себе у центар, као идола. Папизам је породио протестантизам, а овај екуменизам као и сва остала лажна учења на Западу, тако да је он узрок хиљадугодишње пропасти Запада. Те духовне последице се данас осећају као никада пре, јер на Западу никада није било горе. Папа је себе представљао као Главу Цркве, као онога без кога не може да постоји Црква, као господара над Црквом, као вишег од Цркве и као извора јединства.

У Цариградској патријаршији јереси-јерарх Јован Зизјулас је до смрти ширио лажну догматику, литургику и канонику чиме је утицао на духовно тровање великог броја душа, помоћу јеретичких учења – о смртности творевине, смртности душе, потирању подвига и етике, признавању содомита, епископоцентричности Цркве, источног папизма,  екуменизма и других јереси. Сва та учења су представљала комбинацију папистичко-протестантског начина мишљења као и литургијских новотарија, али и лажног тумачења 28. канона 4-ог Васељенског Сабора, који је по њему давао право Цариградској патријаршији да под своју јурисдикцију узме сву дијаспору, што је апсолутно неприхватљиво јер је неканонски.

У том контексту су многи цариградски патријарси током 20. века отимали канонске територије других Цркава, у првом реду Руске Православне Цркве и давали им самозване аутокефалије.

Тако је настала и лажна расколничка украјинска црква којој је недавно на неканонски начин патријарх Вартоломеј дао томос, а да претходно није скинуо анатему са украјинских расколника. То представља жестоки напад на Руску Православну Цркву тј. на Украјинску Православну Цркву Московске Патријаршије.

Разорни ефекат оваквих одлука најбоље видимо управо на примеру Украјине, где државна власт чини све да забрани рад верским организацијама које су на било који начин повезане са Русијом. У том контексту је председник Украјине потписао декрет који се односи на увођење «санкција против представника верских организација које су повезане са Русијом», па се чак наводи да су њихови званичници посумњали да «Украјинска православна црква шири проруске ставове као и да је на једном од најсветијих места у Украјини – у Кијевско-печерској лаври, откривен проруски материјал који потврђује повезаност свештеника са РПЦ»? С тим у вези, Државна служба безбедности (СБУ) је издала саопштење да су њени агенти извршили претрес у више од 350 црквених зграда, укључујући и један манастир у региону Ривна, који je 240 километара удаљен од Кијева. СБУ је тим поводом истакла да је током акције пронађена одређена количина «проруске литературе, која се користи током студија, као и за пропаганду ‘руског света’».

Поред свих наведених чињеница и описа драматичних догађаја по опстанак Украјинске православне цркве Московске патријаршије, указујемо и на незабележено малтретирања и хапшења њених свештенослужитеља као и давање рока до 29. марта о.г. да „предузму све  мере за ослобађање зграда и објеката Кијевско-печарске лавре“. Овакво варварско понашање према служитељима Христове цркве није забележено још од времена Крсташких ратова.

Реч је о лаври која представља руски Јерусалим, и која је од УНЕСКО-а проглашена за једно од највиших места светске културне баштине.

Касније је у саопштењу Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије објављено, да је реч о одређеној количини одштампаних Божићних посланица руског патријарха, које су биле намењене верницима у Украјини. Коначно, то је пракса и обичај у свакој Православној аутокефалној цркви, пред празник рођења Господа Исуса Христа.

Такође, аналогија нам говори да је Цариградски патријарх по истом принципу извршио неканонски упад и у поље јурисдикције СПЦ у Северној Македонији, када је „предложио“ да се у Северној Македонији која је под јурисдикцијом СПЦ, укине аутокефалност српске Патријаршије у корист Охридске архиепископије. Секуларно-папистичке околности под којима је СПЦ именовала новонасталу аутокефалну цркву као и начин на који је формулисан Томос, који је 5. јуна 2022. године патријарх Порфирије уручио Архиепископу македонском и охридском Стефану у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, и у коме пише да СПЦ као Мајка Црква у потпуности признаје аутокефалност „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“, довело је до разбијања јединства и слоге у Православном свету. Неке помесне православне цркве су новонасталу цркву признале са одредницом „Македонска“, друге то нису учиниле, док је одређен број био уздржан. У сваком случају највећа штета је нанета самој СПЦ, и то ради одрицања црквене јурисдикције над једним својим значајним административним делом. Исто тако, огромна штета је нанета и српском националном бићу, нарочито ако се узме у обзир чињеница да је СПЦ једина снага која може да одржи Србе читавог света на окупу.

Овде је значајно напоменути, да посланица источних патријараха из 1848. године осуђује папизам. Наша вера се заснива на Божанском Откровењу а не на палом људском огреховљеном разуму и вери у себе! Бог је постао човек, а човек је умислио да је Бог! Зато је Свети Јустин рекао да су три највећа пада у историји Цркве, пад Адамов, пад Јудин и пад папин. Томе се може додати да су и највећи падови демона, фарисеја као и пад цариградског патријарха!

Цариградски патријарх признаје екуменизам тј. признаје и папизам и протестантизам као хришћанство, али не и као јерес, чиме прихвата лажне догмате као и примат папе, па се на тај начин одриче Православне вере. Ко признаје папу било западног или источног Хришћанства, одриче се Христа! То је тежак грех богохуљења, и њихов духовни отац је демон.

Ове редове сам написао као одани припадник Христове цркве, али и као поносити припадник грчког народа, пореклом из Мале Азије, Кесарије, Кападокије. Васпитаван сам у Хеленском духу поштовања Православне вере, оданости према породици, отаџбини и културном наслеђу.

Без обзира на чињеницу што су многи моји преци из Мале Азије целивали десницу Васељенском патријарху као свом врховном верском поглавару, за мене је оданост Христовој цркви увек била на првом месту, чак и када је у питању Васељенска патријаршија и примат њеног поглавара.

Васељенска патријаршија је на свом челу имала патријархе којима се поносио цео Православни свет, као што су били Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти и Фотије Велики.

На жалост, данашњи патријарх Вартоломеј Први својим расколничким и папистичким понашањем није заслужио да се његово име нађе поред ове тројице Васељенских великана.

Диогенис Д. Валаванидис

Председник

„ЦЕНТАР ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА“

Извор: "Искра"