 ПОСЕТА СВЕТИМ МЕСТИМА У стара времена је постојао благочестиви обичај обиласка светих места. Путници су долазили у Јерусалим како би се поклонили његовим светињама, местима где се Христос родио, живео, смрћу пострадао и васкрсао. Они су названи паломницима, јер су из Свете Земље доносили палме - палмине гранчице, чији су широки листови представљали чудо на нашим просторима.
Постепено су паломницима почели да називају све путнике по светим местима, чак и оне који нису напуштали матичну земљу. Ходочашће је био посебан подвиг. Путовање с обиласцима светих места, повезано са великим тешкоћама и одрицањима, било је припрема за доживљавање светог места исто онако као што се постом припремамо за празник, рецимо Васкрс или Христово Рођење. Што је путовање било напорније, то је с већом радошћу поклоник постизао свој циљ, то се усрдније молио и благодарио Богу за Његову милост и благодат. Јер, ходочашће представља служење, духовни рад, очишћење душе. Циљ му је присаједињење вечном Царству Божјем, као једином истинском смислу човековог постојања. Верујући поклоник испуњава завет Цркве: хвали у молитвама дела и подвиге Светих, поштује њихове ликове на иконама, поклања се са страхопоштовањем њиховим светим моштима. И та част се у целости узноси Богу, чијом благодаћу су они и достигли светост. А Богу је угодно поштовање које долази из људског срца, од искрених осећања. Ходочашће је и предивна могућност спајања људи (често из различитих парохија) путем заједничке молитве, појања и разговора, освећених изворима Божје благодати. Ради тога се препоручује да на пут са собом понесете: 1) икону Мајке Божје Одигитрије (Путеводитељке) или Чудотворца Николаја, заштитника путника, 2) молитвеник и Псалтир, 3) песмарицу духовних песама. Поред тога, понесите са собом и флашице за свету воду с исцелитељских извора. Пожељно је да поклоник има крстић на себи. И обавезно пред путовање треба узети (писмени) благослов духовника или парохијског свештеника. О ЦРКВЕНОМ БЛАГОЧЕШЋУ Под црквеном благошешћу се подразумева однос према иконама и светињама које се налазе у храму, али и однос према самом себи као учеснику црквених богослужења и као храму Духа Светога. Црквено благочешће је однос према богослужењу, према свим стварима које су на овај или онај начин повезане са хришћанским учењем. Црквено благочешће је израз правила, канона, традиције Православне Цркве. Црквено благочешће почиње односом према цркви. Ако човек долази у цркву са страхопоштовањем, безусловним поштовањем светиње, онда ће такав човек бити примљен од свег срца. И независно од тога да ли тај човек уме да се понаша у цркви, он се неће осећати као странац. Али, важно је знати правила црквеног благочешћа. ПРЕД УЛАЗОМ У ХРАМ Пре свега, прилазећи цркви (црквеној капији) православни хришћани се осењују крсним знаком и врше појасни поклон, окренути светој куполи и светом крсту који се налази у црквеној порти (дворишту). Осењивање крсним знаком треба вршити са страхопоштовањем. Крстећи се, човек на себи изображава символ Христових страдања за људске грехе. И због тога то треба радити са највећим страхопоштовањем и највећом пажњом. Непажљиво осењивање крсним знаком јесте грех. Треба знати да су све православне цркве, по древној традицији, окренуте олтаром према истоку - улаз је наспрам олтара, на западу. Некада има и одступања, али су она условљена градским планом изградње или другим околностима. Постоје цркве које су постављене у правцу југ-север, али су то изузеци од општих православних правила. УНУТАР ХРАМА Улазећи у порту, још једном се осењујемо крсним знаком, јер се овде већ налазе свете иконе (ретки случајеви). Није обавезно целивати сваку икону, али је важно понашати се као на светом месту. Ушавши у цркву, треба прекинути све разговоре, поготово оне који се не односе на храм. Прошавши порту, улазимо у цркву (храм). Направивши неколико корака, како не бисмо ометали оне који улазе за нама, крећемо према олтару, то јест на исток, и вршимо три појасна поклона с крсним знамењем. Прилази се централној икони пред којом се врше земни поклони (метаније) два пута пре целивања иконе и још једном након целивања. Затим се окренемо благо удесно и благим поклоном главом се поклонимо људима са десна. Овај благи наклон се врши само кад се налазите пред централном иконом и кад улазите у храм. Затим се прилази икони Господњој која је са десне стране, а потом икони Пресвете Владичице која је са леве стране чинећи три метаније (појасни поклон-земља се додирне прстом) као пред централном иконом, али без благог поклона удесно ка људима. Затим се прилази Часном Крсту. После тога се може прићи ка делу где се продају свеће, књиге, ситни црквени предмети. Може се изменити поздрав с познаницима, нешто упитати свештеника. Али ако сте дошли у цркву када је богослужење већ почело (закаснили сте на почетак), онда се не смете поздрављати нити разговарати све до његовог завршетка, нити се целивају иконе до завршетка Литургије, већ се стане на неко место како се Литургија не би ометала. Купивши свеће, можете их упалити пред иконама, али под условом да је могуће слободно прићи свећњацима који су постављени испред њих. Ако у цркви има много људи, онда је боље дати некоме свеће рекавши пред којом иконом желите да се упале. По правилу, свећњак стоји испред сваке велике иконе. На аналоју (централно постоље), насред цркве, налази се икона празника, на којој је насликан празнични догађај (нпр. Христово Васкрсење), или светитељ чији се спомен врши у цркви тог дана. Још једном понављам, прво по могућности, приђите тој икони, целивајте је и оставите прилог. Икона се целива на следећи начин: два пута се прекрстите уз појасни поклон, благочестиво целивајте икону, и поново, прекрстивши се, поклоните се светињи. Када служба почне, треба да се налазите на оном месту где вам је пријатно да стојите и да се молите. (У нашим црквама мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни). Не треба прелазити са једног на друго место у току богослужења. МОЛИТВА У ЦРКВИ Дошавши у цркву, помолите се не журећи се. Нека прође неко време, а кад у души наступи мир, можете усредсређено да изговорите у себи оне молитвене речи због којих сте дошли. Можда је у почетку боље да упалите свеће пред иконама оних Светих којима желите да се помолите, или пред којима желите да оставите прилог. Тада ћете осетити оно неопходно духовно расположење у којем ћете лако и благодатно обавити молитву. Потрудите се да никога не ометате и да вас нико не омета. Не треба да се борите за место пред иконама - радије га уступите некоме. Највећи део времена, када је црква отворена, у њој се врше одређена богослужења, и најбоље од свега је узети у њима молитвено учешће. Корисно је долазити у цркву ради богослужења, јер је оно и уређено тако да свака наша потреба - духовна или телесна - налази своје задовољење у православном богослузењу. Православно богослужење обухвата наш живот у целини: наш живот у свету и наш унутрашњи живот, нашу радост и нашу тугу. На богослужењу има простора и за унутрашњу и за заједничку молитву. Ако вам то време дозвољава, никада немојте одлазити пре завршетка богослужења. Часови проведени у цркви ће вам се увек вратити стоструком коришћу - духовном и телесном. Чак и ако не разумете богослужбени језик, али имате дубоку унутрашњу потребу да се укључите у заједнички ток богослужења, да будете заједно са свештеником и свима који се моле, останите у цркви, доживљавајте молитвено расположење које у њој живи. Чак и ако само стојите ћутећи, својим страхопоштовањем учествујете у заједничкој молитви. У случају да вам се учини непознат садржај молитве или мисли почињу да вам се расејавају, трудите се да се молите Исусовом молитвом: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". СПОЉАШЊИ ИЗГЛЕД За благочестивог хришћанина спољашњи изглед има велики значај, будући да је тај изглед тесно повезан с унутрашњим стањем. Благочестивост почиње унутра, у души. Стремљење к унутрашњој чистоти природно доводи и до спољашње уредности. Смиреност и скромност се показују скромношћу одевања и кротким понашањем. Душевни мир наводи човека на тихи разговор, уздржану гестикулацију и мимику, пажљиво биране речи. Оцрковљен човек тежи да у свему - и спољашњем и унутрашњем - нађе меру и поредак. У понашању хришћанина и његовом спољашњем изгледу нема ништа случајног, непотребног, сувишног. Благочестиве вернике одликује пажљив однос према свему: свећама, белешкама, чак и новцу. Гласни разговори и неумерена гестикулација нису дозвољени у цркви. Наравно, није дозвољено ни да у цркви звони мобилни телефон, а тим пре није дозвољен телефонски разговор. Личност православног хришћанина је изграђивана вековима, на основу чега га је могуће познати издалека. Тај лик је постао традиција, чак и неписано правило. ОДЕЋА Одећа православног хришћанина треба да одговара полу. Жене треба да су одевене у хаљине с дугим рукавима или у блузи (такође дугих рукава) и сукњи које прекривају ноге, како нико не би обраћао пажњу на њих. Панталоне, као мушка одећа - нису дозвољене(иако је углавном то одевни предмет жена данас). Мушкарци треба да су у панталонама (али не у шорцу) и кошуљи дугих рукава. Џинс је дозвољен, али да није подеран и прљав. Уопште, сва одећа треба да је чиста и уредна. У празнични дан она може бити и елегантна, (пожељно је) у бојама које се слажу са свештеничким одеждама и украсима у цркви, но ово не значи да они који немају нису добродошли. Ово је искључиво наведено због данашње богохулне моде, која изокреће и ружи људски лик. Сиротиња је увек добродошла, а Господ зна свачије срце! ЧИСТОЋА Телесна чистоћа је обавезна за све, нарочито за оне који се причешћују. Коса мушкараца треба да буде уредно очешљана и свезана (ако је дуга), како не би опадала по светињи; жена треба да покрива главу марамом. Не препоручује се упадљива и прекомерна козметика (нарочито не изразито накарминисане усне). Не дозвољава се долазак у цркву намирисан јаким, изазовним парфемима. Једноставмо лоше је и неукусно. ПРИЛОЗИ Прилаже се углавном новац. Али могуће је приложити и све оно што се употребљава у црквеном начину живота. То могу бити чаше и престолно Јеванђеље, свеће и вино, материјал и уље за кандило. Могуће је приложити намирнице за свештеничку (или манастирску) трпезу. Прилози могу бити за цркву и за свештенике. У последњем случају они се предају лично. Сваки прилог Господ прима као жртву верујућег. Прилози се могу давати и за помен ближњих. ОБРАЋАЊЕ ДУХОВНИЦИМА Ако треба да приђете свештенику, можете упитати црквењака да ли је тај свештеник кога тражите дошао и где да га нађете. Ако се свештеник налази у олтару, можете замолити црквењака да га позове. Ако свештеник не може да изађе, не треба да тугујете због тога; када је свештеник заузет припремом за богослужење, не смете га ометати. Када приђете свештенику, поклоните му се (појасним поклоном владикама) и замолите га да вас благослови. За то направите крст длановима: десни длан ставите на леви, окренуте нагоре, и приклоните главу. Свештеник (јеромонах, владика) ће вас осенити крсним знаком. Благословећи, свештеник поставља прсте тако да они представљају грчка слова ИЦ XЦ, то јест Исус Христос. Добивши благослов, целивајте свештеникову руку којом вас је благословио као невидљиву руку Самог Христа. После тога можете да га питате шта желите. Ако се свештеник жури, а ви имате преку потребу да га то питате, онда се потрудите да формулишете кратко питање, без сувишних детаља. Ако желите да поразговарате са свештеником или да се исповедите, онда га питајте када он има времена. Пожељно је да се око тога договорите раније. Свештенику се треба обраћати на следећи начин: ако не знате име свештеника, онда просто реците - "оче". То је уобичајен начин обраћања, учтив, једноставан и пријатан за чути. Ако вам је познато име свештеника, онда га можете назвати, нпр. "оче Гаврило" или "оче Миленко". Сличан је начин обраћања и ђакону, иако њега не би требало да називате "оцем". Неприхватљиво је тренутно распрострањено обраћање свештеницима са "свети оче". О овоме више касније. Чтецима, онима који послужују у олтару и појцима се треба обраћати просто по имену. Презимена се у Цркви не употребљавају. Ако треба да се обратите епископу, онда његовом имену треба додати "владико", нпр. "Владико Саво". И епископа се такође може замолити за благослов као и свештеника. При обраћању епископу у некој званичнијој ситуацији или писмом, користе се следећи изрази: "Ваше Преосвештенство" или "Преосвећени Владико" (за епископе); "Ваше Високопреосвештенство" или "Високопреосвећени Владико" (за архиепископе и митрополите); "Ваша Светости" (за његову Светост Патријарха). Никада немојте мислити да свештеник не жели да разговара с вама и да ви не треба да му досађујете са својим питањима, да свештенику није стало до вас. Свештеник у цркви је ваш пастир и његова је дужност да одговори на ваше духовне молбе, да вам помогне. И зато своја важна питања, која не можете да решите без свештеника, не прећуткујте због лажне скромности. Ако је то питање на које може да одговори сваки верник, немојте онда питати свештеника. Нека питања можете да поставите и ђакону, а такође и онима који служе у олтару или чтецу. Али питања исповести, покајања, лична питања треба постављати само свештенику. Без обзира где се сретнете са свештенослужитељем, увек треба да му укажете дужно поштовање. За то је довољно поклонити му се, како бисте изразили поштовање свештеничком чину и Првосвештенику, то јест Господу Христу. Није обавезно на улици тражити благослов од свештеника. Али ако то желите, онда можете да урадите. ШТА ТРЕБА ЗНАТИ О ПОНАШАЊУ У МАНАСТИРУ Познато је да православни народ воли манастире. У многима од њих су, сем његових житеља, још и радници, и поклоници који долазе да би се укрепили у вери те помогли у обнови и уређењу - у славу Божју. У манастиру је строжа дисциплина него у парохији. Иако се грешке новопридошлих обично опраштају и покривају љубављу, пожељно је одлазити у манастире знајући основна манастирска правила. ДУХОВНО-АДМИНИСТРАТИВНО УСТРОЈСТВО МАНАСТИРА Манастиром управља архимандрит или владајући архијереј, ако је манастир ставропигијални. Међутим, манастиром непосредно управља намесник (то може бити архимандрит, игуман, јеромонах). Он се некада звао стројитељ, или игуман. Женским манастиром управља игуманија. Због неопходности уредног вођења манастирског живота (а монаштво је духовни пут проверен и одређен вековном праксом), свако у манастиру има одређено послушање. Први помоћник и заменик намесника је - надзорник (рус. благочиниј). Он је одговоран за богослужења и испуњење уставних захтева. Он је обично задужен за размештај поклоника који долазе у манастир. Важно место у манастиру припада духовнику, који духовно руководи братијом. Притом то не мора обавезно да буде старац (како у смислу старости, тако и у смислу духовних дарова). Од искусне братије се бирају: благајник (одговоран за чување и расподелу прилога по благослову намесника), ризничар (одговоран за лепоту цркве, за одежде, животне потрепштине, чување богослужбених књига), економ (одговоран за домаћински живот манастира, руководи послушањима радника који су дошли у манастир), келарит, тј. подрумар, магацинар (одговоран за чување и припрему производа), гостопримац (одговоран за размештај и живот манастирских гостију) и други. У женским манастирима та послушања носе житељке манастира, уз изузетак духовника, који је обично искусан и старији монах. ОБРАЋАЊЕ МОНАСИМА За правилно обраћање житељима (житељкама) манастира, неопходно је знати да у њима постоје искушеници (искушенице), расофорни монаси (монахиње), монаси (монахиње) у мантијама, схимонаси (схимонахиње). У мушком манастиру део монаха има свештенички чин (служе као ђакони, свештеници). Обраћање у манастирима се чини на следећи начин. У мушком манастиру: Намеснику се може обратити наводећи његову дужност ("оче намесниче, благословите") или име ("оче Гаврило, благословите"), а може и просто "оче" (ређе се употребљава). У званичној ситуацији: "Ваша Високопреподобности" (ако је настојатељ - архимандрит или игуман) или "Ваша Преподобности" (ако је јеромонах). Духовнику се обраћамо употребом имена ("отац Јован") или без њега ("отац"). Ако економ, ризничар, магацинар, благајник имају свештеницки чин, њима се можемо обратити са "оче" и замолити за благослов. Ако они нису рукоположени, а имају постриг, онда се каже: "отац економ", "отац благајник". Јеромонаху, игуману, архимандриту се може рећи: "отац (име)" или само "отац". Монаху који има постриг се обраћа са "отац", а искушенику са "брат" (ако је искушеник старији, онда "отац"). При обраћању схимницима, ако се употребљава чин, додаје се префикс "схи", нпр. "Молим Вас за молитву, оче схиархимандрите". У женском манастиру: Игуманија, за разлику од монахиња, носи златни крст на грудима и има право да благослови. Због тога се од ње тражи благослов, обраћајући се са "мати игуманија", или употребом имена - "мати Варвара", "мати Анастасија" или просто "мати". (У женском манастиру се реч "мати" односи само на игуманију. И зато, ако се каже: "Тако сматра мати", мисли се на игуманију.) О МАНАСТИРСКИМ ПРАВИЛИМА Манастир је посебан свет и потребно је време да би се усвојила правила монашког општежића. Пошто се нас чланак односи на мирјане, указаћемо само на оно најнеопходније, што мора да се поштује у манастиру приликом ходочашћа. Долазећи у манастир као поклоник или радник, запамтите да се у манастиру за све тражи благослов и то строго поштујте. Не смете излазити из манастира без благослова. Воде се само духовни разговори, не помињући притом живот у свету, не поучавајте једни друге, него знајте само за две речи - "опростите" и "благословите". Без роптања треба прихватити храну, одећу, услове за спавање. Не треба одлазити у туђе келије, осим у случају када вас пошаље настојатељ. При уласку у келију говорити наглас молитву: "Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас" (у женском манастиру: "Молитвама Светих Мајки наших..."). Не улазити у келију док не чујете иза врата: "Амин". Избегавати слободно обраћање, смех, шале. При раду на послушању помагати слабијег с којим се ради, с љубављу покривајући његове погрешке. При међусобном сусрету поздрављати један другог поклонима и речима: "Спасавај се, брате (сестро)"; а други одговара: "Спаси, Господе!" За разлику од света - нема руковања. За столом у трпезарији седите поштујући поредак старешинства. На молитву, коју изговара онај који служи храну, одговара се са "Амин", за столом се ћути и прати читање. Не каснити на богослужења, осим у случају извршавања послушања. Увреде, при заједничким послушањима, подносити смирено, стичући искуство у духовном животу и љубави према братији. превод с руског: Р. М. |
