Увод Редакције сајта «Благодатный Огонь»: 

Дана 27. новембра 2019. године, на заседању Светог и Свештеног Синода којим је председавао Патријарх Константинопољски Вартоломеј, Константинопољска Патријаршија је донела одлуку да „канонизује архимандрита Софронија Сахарова, игумана и ктитора Свештеног Патријаршијског и Ставропигијалног манастира Часног Претече Јована у Есексу у Енглеској. Једног од најблагодатнијих монаха ХХ века“.

Редакција сајта „Благодатни огањ“ добила је информацију да 2022. године у Руској православној цркви требала да се обави канонизација архимандрита Софронија (Сахарова). Одложена је због почетка СВО.

Е, хвала Богу што нису канонизовами и бројни неправославни ставови које је учио о. Софроније! Треба запамтити да дух учења архимандрита Софронија не одговара светоотачком предању. Наравно, у ствари, и после канонизације човека који исповеда неправославно учење или јерес (што Господ неће дозволити!), ова лажна учења не престају да буду таква. Међутим, њихове присталице се могу ослонити на чињеницу канонизације ове личности као на основу за признавање јеретичких мишљења као православних.

Читаоцу нудимо поглавље из књиге „Видети архимандрита Софронија (Сахарова) какав јесте. Непозната биографија»

+ + +

Добро су позната упозорења православних стараца да ће у новије време променити Литургију, Символ вере, покушаће да уведу нови календар, руски богослужбени језик, уз мењање смисла богослужења итд. А један од путева ка томе је активност архимандрита Софронија (Сахарова) у постављању меноре на престо и писању сопствених Литургијских молитава.

Јеврејска менора на православном престолу у манастиру који је основао архимандрит Софроније (Сахаров) у Есексу (Енглеска)

Оно што Црква сада користи су Литургијске молитве, које су првобитно сачинили Свети Апостоли Христови, а затим васељенски јерарси Јован Златоусти, Василије Велики. Од тада се нико од великих славних светитеља две хиљаде година није усудио да промени или допуни богослужбене текстове молитава. И одједном, сумњиви „старац“, модерниста јудејског убеђења, архимандрит Софроније (Сахаров) одлучује да то учини.

Већ у раним Софронијевим књигама („Писма Русији“, на пример), он наводи текстове молитава које је саставио и препоручује да их читају његова духовна деца. Он сачињава свештеничке молитве пре Херувимске химне, чак и при служењу Евхаристијског канона пре освећења Светих Дарова (када се пева „Тебе појем, Тебе благословим“), заамвоне молитве. Сада опасност није у томе што је сам Софроније читао ове молитве, већ у томе што његови следбеници, уздижући Софронија у чин великог светитеља, објаве ове молитве за општу употребу, почну да их уносе у службу Литургије Светог Јована Златоустог. На пример, поуздано се зна да је Софронијеве молитве одавно на Литургији читао епископ Панкратије (Жердев), игуман Спасо-Преображенског Валаамског манастира. Издавачка кућа Тројице-Сергијеве лавре објавила је 2016. године књигу „Молитвени принос“, која садржи молитве које је Софроније саставио и обухватају различите области црквеног живота (књигу препоручује Издавачки савет Руске Православне Цркве!). Она је обухватала не само литургијске молитве, већ и „молитве за сваки дан“ (чак и јутарње и вечерње); „духовне молитве“; молитве за освећење храма и разне прилике (освећење аутомобила, куће, молитве неким светитељима). Ствара се и нови Требник.

Молитве арх. Софронија су, у ствари, прерађене општеприхваћене молитве (неки делови су преузети из молитава Великог повечерја, молитве на Тројичин дан, док су, при том, прерађене и измењене).

У предговору књиге „Молитвени принос старца Софронија” дат је „изразити пример” његове „молитвене слободе”: „...у последње време свог живота... старац је овако читао Тросвето : „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни и ВЕРНИ, помилуј нас“ [1]. Подсећамо читаоца да је ова молитва људима откривена посебним Божијим откривењем: за време страшног земљотреса у Цариграду, дечак, узнесен на небо невидљивом силом, чуо је певање анђела: „Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни.” Вративши се на земљу, испричао је људима своје виђење, умилени људи, поновивши ову молитву три пута, додајући на крају: „Помилуј нас“, и земљотрес је престао. Али ево шта је изненађујуће: молитва којом певају Анђели на небесима Творца, молитва којом је заустављен страшни земљотрес, анђеоска песма, која се вековима употребљавала непромењена на свакој Божанској служби, одједном је постала недовољна за молитвене потребе архимандрита Софронија!

Поставите себи питање: зашто су нам потребне ове „нове“ (или боље речено преправљене) молитве? У чему је смисао њиховог појављивања? Да потврди ауторитет „великог старца“? Унети у њих – као у модернистичке „иконе“ – неку врсту „посебног“ стила? У крајњој линији, заменити Свето Предање Православне Цркве светоназором модернисте.

У књизи „Писма блиским људима“ Софроније пише о умору савременог човека од општеприхваћених молитава. Као да молитве које је саставио Софроније не би досадиле човека још брже од оних које су саставили Светитељи. Само те молитве састављали су Богоносни Оци – Свети Макарије Велики, Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и др. С великим страхопоштовањем, читајући ове молитве, које је Света Црква благословила, ни свештеници, ни монаси, ни мирјани никада нису били уморни од њих, него су напојили своје душе речима вечне истине, напојили су их Духом Светим, који су ови Светитељи задобили. А чиме је душа засићена када човек чита молитве модернисте, јеврејске оријентације, позивајући да се држи на ивици очаја, а ум у паклу?

Очигледно је да је сврха штампања Софроњевих молитава развој нове црквене праксе литургијског живота, изобличење православног предања: замена служби дневног круга Исусовом молитвом; стварање нових молитава – и убудуће нова Литургија. Засад то изгледа невероватно, али ако присталице Софронија остваре његову канонизацију, онда ће његово учење бити уздигнуто на ранг црквеног учења као учења великог богослова, које је дато да разумеју само виши умови. Тада ништа неће спречити следбенике архимандрита Софронија да, по његовом примеру, отворено поставе на престоле православних цркава симбол јудеохришћанства – менору са крстом. Користећи овај симбол као амблем манастира, стављајући га на престо и њиме запечативши све у манастиру, Софроније и његови сарадници јасно су ставили до знања да су повезани са Кабалом и да стварају нову религију – јудеохришћанство, која ће променити Православље изнутра.

У чланку „Софроније (Сахаров)” из електронске енциклопедије „Википедија” наводе се искрене речи јеромонаха Петра (Прутјана): „Извео је, можда, најрадикалнију литургијску реформу 20. века. У свом манастиру у Енглеској, где се подвизавају монаси и монахиње различитих националности, заменио је Јутрење, Вечерње и Часове Исусовом молитвом, која се обавља око два сата ујутру и два сата увече. Иако је у почетку ова „револуција” деловала чудно, па чак и скандалозно, критике су убрзо спласнуле, а после извесног времена ова пракса је почела да се усваја у другим срединама.

 И нека православни хришћани не мисле да их се то не тиче и да Господ ово неће дозволити. Ово се већ дешава пред нашим очима, Господ то трпи због наше срчане равнодушности, млакости или кукавног прећуткивања очигледног.

Превод и приређивање: "Борба за веру"