Редовно заседање Светог архијерејског сабора Српске православе цркве, праћено је ванредно отровним и недостојним нападима преко друштвених мрежа и прозападних медија на српског патријарха Порфирија.

Готово дан пошто је патријарх најавио спасовданску литију на челу са кивотом светог владике Николаја, за 25. мај у Београду, а поводом трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“, избачен је из „фиоке“ видео снимак, искасапљен и извађен из контекста, а на коме Његова светост, између осталог, критикује вештачко наметање правила родне равноправности у српском језику.

Врло темпирано и тенденциозно, завртеле су се на мрежама те поруке изречене над трпезом, које очигледно уопште нису биле ни намењене за јавност али су на волшебан начин ипак камером забележене.

Из десетоминутног снимка у коме патријарх прича о опасности подела у друштву, позива на молитву после страшне трагедије и упућује апел да престане гневна какофонија којом се отварају сукоби, и да бар један дан у години сви заћутимо, исечен је само кратки видео у коме великодостојник изговара речи које заиста могу деловати грубо и њему несвојствено, нарочито ако се не чује целина.

Али, нећемо се бавити садржајем патријархових речи, нити узимамо на себе то право да га тумачимо. То ће већ, уверени смо, знати да учине великодостојници СПЦ.

Овде је занимљива политичка димензија жестоких напада на поглавара Српске цркве која се заковитлала. Све су покренули „утицајни“ твитераши, а надовезали се поједини војници неких проевропских странака и армије анонимних и „правдољубивих“ налога са друштвених мрежа који чак позивају на демонстрације у време литије.

Да ли је некоме, ко има за циљ продубљивање конфликта у већ дубоко подељеном друштву, засметао можда баш патријархов позив на литију, молитву и саборност у тренутку кад се спрема ескалација друштвених и политичких сукоба.

Да ли је некоме, баш у овом тренутку кад Запад захтева примену свог плана за капитулацију Србије, засметао патријархов чврст став о Косову и Метохији као вечној колевци наше државе и њеном интегралном делу.

Да ли је некоме, ко прижељкује хаос у Србији и са стране задовољно трља руке док Срби ударају једни на друге после језиве трагедије која их је задесила, засметала баш сада снага Српске православне цркве као стабилне и неупитно најпопуларније институције у земљи.

Да ли некоме, ко свакодневно захтева да Србија окрене леђа Русији, смета јасан став СПЦ која не подржава украјинске расколнике и противи се чак и идеји увођења санкција руској православној браћи.

Поручују са друштвених мрежа и да патријарх нема право да се меша у политику, јер, ваљда, то је ексклузивно намењено искључиво анонимним и острашћеним твитерашима, невидљим и распомамљеним сматрачима свега и свачега, члановима партијских комитета, али не и српским епископима.

У класичном маниру послератних удбашких кухиња, само са новим техникама и онлајн алатима, изрежиран је злокобни напад на патријарха са видљивим циљем да се и Црква увуче у свеопшти брлог.

Али, прошло је време чуда када су се „јахали попови“, верници хапсили, црквени великодостојници убијали, а у цркве уводиле козе и свиње.

Неће тога више бити.

Чак и ако то неко покушава да чини из безбедног мрака своје собе. Преко мобилног телефона.