Могућност директног сукоба између Русије и НАТО блока употребом стратешког нуклеарног наоружања је позадина на којој се одвија шаховска партија на украјинској табли. Дакле, имамо посла са „шахом апокалипсе“. О томе како ће се играти, ко ће победити и под којим условима, прочитајте у чланку руског филозофа Александра Дугина.

Погледајмо главне актере рата који се сада одвија у Украјини. Овде се можемо осврнути на метафору „геополитичког шаха“ коју је увео Збигњев Бжежински. Очигледно је да је територија Украјине и донекле Русије управо „шаховска табла“ на којој постоји глобална геополитичка конфронтација.

Истовремено, сам Кијев, као што су сви одавно схватили, нема никакву независност и субјективност: он је само оруђе којим главни актери, пре свега они који играју против Русије, померају фигуре по свом нахођењу. Као и свака метафора, шема „геополитичког шаха“ коју предлажемо свакако има слабости и ограничења, али ако помаже да се унесе мало јасноће у оно што се дешава, само то ће оправдати њено постојање.

Свака фигура је стуб

Било која шема у великој мери поједностављује стварну слику, али у исто време настоји да истакне фундаменталне трендове и заиста одлучујуће центре моћи. Очигледно је да је Русија сада у рату са колективним Западом, а управо ове две геополитичке инстанце можемо узети за два супротстављена принципа. Нека Русија представља беле, а колективни Запад црне.

Унутар црних све су јаснији обриси неколико тешких и утицајних полова. Пошто је реч о геополитичком шаху, сваки пол можемо замислити као неку фигуру која има свој план, своју логику, своју стратегију, своје циљеве у рату. Истовремено, свака геополитичка фигура је у свом деловању ограничена другим фигурама – и белим и црним, својим и непријатељским.

Да ли је ово почетак Трећег светског рата?

Предлаже се издвајање три главне фигуре са обе стране - за беле и за црне. Али ове главне групе сумирају огроман број секундарних центара за доношење одлука, аналитичких и експертских група, мрежа утицаја и тако даље. То су макрофигуре геополитичког шаха украјинског рата, који се, заправо, може брзо и лако развити у трећи светски рат. Тада ће се тренутни сукоб препознати као његов праг, односно прва фаза.

Ако ово не резултира трећим светским ратом, свеједно, учешће глобалних играча и глобалне размере дешавања стављају одговорност за судбину човечанства на сваку макрофигуру. Сваки потез било које макро фигуре у тренутним условима препун је Армагедона. Вероватноћа директног сукоба између Русије и НАТО блока употребом стратешког нуклеарног наоружања (СНФ) је позадина на којој се одвија шаховска партија на табли Украјине (Западне Русије). Дакле, имамо посла са „шахом апокалипсе“.

Три макрофигуре код црних

Код црних можемо разликовати три главне макрофигуре које нису симетричне једна другој, али свака од њих има довољан степен суверенитета да активно утиче на ток читаве конфронтације. Назвали смо их на следећи начин:

Партија потпуне и тренутне победе над Русијом.

Партија одложене победе над Русијом.

Партија равнодушности према Русији.

Прве две макро фигуре представљају фракције глобалиста, који данас имају скоро потпуну контролу над САД и атлантистичким елитама ЕУ. И ови и други воде случај Светској влади и у томе немају противречности. Разликују се само по брзини и радикалним мерама које су неопходне за постизање заједничког циља.

И партија тренутне победе над Русијом и партија одложене победе чврсто стоје на позицијама униполарног света, привржене су либералној глобалистичкој идеологији и по сваку цену настоје да одрже хегемонију Запада на глобалном нивоу. У ствари, то је једна те иста сила, али се њена два пола битно разликују у процени ситуације, у методама и начинима постизања резултата.

Партија потпуне и тренутне победе над Русијом

Најрадикалнији део глобалиста инсистира на томе да се, користећи ситуацију и, како сматрају, значајну слабост Русије испољену у украјинском рату (многи искрено верују да је „Русија већ изгубила“), ствар доведе до краја, нанети разоран пораз Москви, натерати је да иде на безусловну предају. А онда уронити у крвави хаос и обезбедити колапс Руске Федерације по свим могућим линијама раседа – друштвеним, етноконфесионалним, територијалним.

Ову макрофигуру представљају пре свега британске обавештајне службе, које делују у блиској сарадњи са низом америчких неоконзервативних центара (Каган, Нуланд, Кристол) и њима блиским круговима Пентагона и ЦИА.

Са тачке гледишта ове инстанце, Русија је изузетно слаба и виси о концу у сваком погледу. Застој на фронтовима, неодлучност или стално одлагање мобилизационих реформи, висока толеранција на политичку и антиратну опозицију међу елитама, конфузија у војној команди, конфузија јавности, последице санкција и потреба да се одмах траже начини за супституцију увоза, недостатак кохерентне идеологије, недостатак јасне стратешке воље за Победом – све су то знаци да Русија стоји на ивици провалије, и ако је одлучно гурнете тамо, она ће се урушити.

Зато прва макрофигура црних – партија потпуне и непосредне победе над Русијом, смишља и спроводи најдрастичније кораке у овом рату: ту се планирају и планирају напади и терористички напади на старе и нове руске територије. организоване, укључујући ударе на цивилне објекте у пограничним областима, убиства, експлозије, нападе беспилотних летелица. Чланови ове партије развили су и извели операцију дизања Северних токова у ваздух и терористички напад на Кримски мост.

Управо ово поље црних се залаже за максималан степен засићености марионетског кијевског режима свим врстама наоружања, за снабдевање гранатама са осиромашеним уранијумом, за извођење нових терористичких напада великих размера у руским градовима, за радикализацију домаће руске опозиције и регрутовање њених кадрова за прелазак на оружани устанак, формирање ДРГ и сл. Даље.

Овај пол не разматра никакве преговоре са Русијом, било какав прекид ватре. Русија је упала у пажљиво постављену стратешку замку, а рањени медвед мора бити докрајчен сада и одмах, на сваки начин.

Овај стуб представља параболичну ескалацију непријатељстава користећи читав низ средстава, и то у убрзаном режиму.

Главни аргумент ове макрофигуре је претпоставка да Путин ни под којим околностима неће користити нуклеарно оружје (НВ), барем Стретешко, а вероватноћа употребе тактичког нуклеарног оружја (ТНВ), са становишта ове групе, је није нешто фатално. Свака тврдња да је Москва спремна да у екстремном случају одговори нуклеарним оружјем, ова група црних сматра блефом, јер је, по њиховом мишљењу, постојећи режим, у недостатку светле идеологије, једноставно органски неспособан да учини овај корак.

Исти пол активно примењује мрежне стратегије, надгледа ЦИПСО и модерира стратегије социјалног инжењеринга руског друштва, вешто користећи све недостатке руске информационе и интернет политике. Можемо рећи да он организује таласе психичког терора користећи различите методе, укључујући многе ТГ канале који су наводно „неутрални“ и „објективни“ по природи.

Овај стуб ће играти главну улогу у планираној контраофанзиви Кијева и полагати право на пуно вођство у овој операцији.

Циљ – уништење Русије – биће постигнут брзо и грубо, и то у најкраћем могућем року. Дозвољени су масовни терористички напади са огромним бројем цивилних жртава, па чак и ракетни напади на Москву.

Друга макрофигура је игра одложене победе над Русијом.

Овде је оцена стања нешто другачија од прве макрофигуре. Ова група верује, као и прва, да је Русија „већ изгубила” овај рат: напади на централну Украјину, па чак и на Харков и Одесу су заустављени, фронт је застао у Донбасу, санкције су економски изоловале Русију од Запада, а неодлучност патриотских реформи додатно слаби Москву. У таквој ситуацији минимум програма је, сматра овај црни пол, остварен. Западне земље су се поново окупиле око НАТО-а под вођством САД, глобализам је поново учврстио своје позиције.

Партија равнодушности

Међу црнима постоји и трећа макрофигура. Она је много мање утицајна од прве две, и у великој мери удаљена од директног утицаја на ток догађаја. Али постоји, и такође се не може одбацити. Реч је о положају америчких политичких снага које не поистовећују интересе САД са глобализмом, које се не заснивају на правилима атлантске геополитике (где је главни циљ англосаксонске цивилизације мора поразна победа над евроазијском цивилизацијом). земље, односно над сувереном Русијом) и стога су индиферентни према Русији, којој, на основу трезвене прагматичне анализе, сопствени национални интереси САД – ни у војној сфери, ни у економији – уопште нису угрожени.

Беле макро фигуре: игра тренутног пораза

Сада пређимо на бело и њихове макро фигуре. И овде се могу издвојити три симетричне „партије”. Оне делимично одговарају црним макрофигурама, али се на неки начин разликују од њих. Можете их условно назвати овако:

Партија непосредног пораза Русије.

 Партија одложеног пораза Русије.

Партија победе.

Партија тренутног пораза укључује радикалну либералну опозицију - структуре Наваљног *, које су прешле на директни терор (Дарија Трепова *), старе политичке емигранте (Ходорковски**, Каспаров** и тако даље), представнике нове емиграције - политичке (Чубајс), економски (Фридман, Авен), уметнички (Пугачева, Галкин**), жртве друштвеног инжењеринга непријатеља, хипнотизоване паролом „нема рата“, и на крају директни западни агенти у разним структурама моћи и друштва, активирани у све већим размерама за директну саботажу, организовање ДРГ, испоруку вредних информација непријатељу итд.

Сада је ова макрофигура политички означена као нешто неприхватљиво, али њено дубоко урастање у друштво и државу у протеклих 30 година директне оријентације наше земље на Запад је толико великог да се до сада супротстављање њој односи само на врх ледени брег. Либералне мреже агената утицаја прожимају Русију у потпуности, а црнцжи у својој геополитичкој партији рачунају на ову белу фигуру као на један од главних фактора у својој стратегији.

Ова фигура је „бела” само формално, пошто је реч о Русима, полуРусима или бившим Русима. Заправо, по својој геополитичкој оријентацији либерали и западњаци, и они који су већ отишли, и они који то још нису стигли, играју у интересу црних.

Дакле, потплаћени џокеји намерно губе трке, а корумпирани боксери губе мечеве. Прва макро фигура белих, игра тренутног пораза, у суштини игра заједно са црним у свему. И не само црнцжи уопште, већ конкретно странке непосредне победе над Русијом. У ствари, овом белом фигуром управља црна фигура.

Покојни атлантистички геополитичар Бжежински је то директно наговестио одговарајући на моје питање о геополитичком шаху да је „шах игра за једног, а не за два“. Бжежински је навикао да игра за црне док истовремено помера беле фигуре. У таквом стању је руска елита била пре почетка СВО-а. Контролисано је са Запада. Али након почетка Новог светског поретка, такав модел је постао неприхватљивији, а наизглед „беле“ либералне елите коначно су се појавиле као фигуре које контролишу црни.

Партија одложеног пораза белих

Друга макро фигура белих је игра са одложеним поразом. Овде је реч о оном делу руске елите који исповеда двоструку лојалност: с једне стране, ова група је лојална Путину и признаје легитимитет фокусирања на суверенитет и мултиполарност, што значи да подржава СВО и да је формално усмерена на победа. Али с друге стране, главна оријентација ове групе је и даље савремени либерални Запад, његова култура, његови кодекси, његове технологије, његове праксе и трендови. Стога ова макрофигура на раскид са Западом гледа као на катастрофу и нада се да ће сукоб што пре окончати и започети процес обнављања покиданих веза.

Ова друга бела макрофигура није спремна за саботажу, шпијунажу и терористичке активности директно против власти. Штавише, она схвата да је суверенитет вредност и да би њен потпуни губитак значио нестанак њих самих као лојалистичке елите. Али партија одложеног пораза, Русију не сматра цивилизацијом, није спремна да жртвује све зарад фронта и не види будућност земље ван Запада.

Група победе

 Трећа макро фигура белих је победа. У руском друштву она је заступљена у прилично великом обиму, али у владајућим елитама, напротив, до недавно је била у апсолутној мањини. Реч је о непоколебљивим патриотама и присталицама Русије као осебујне цивилизације, о носиоцима традиционалних вредности, солидарности са историјском мисијом и идентитетом Русије – њеном вером, народом, суверенитетом.

СВО је избацила Партију победе у први план, а њене оцене, презентације и декодирање радикалног сукоба са колективним Западом су, заправо, постале званична верзија онога што се дешавало. Представници друге беле макро фигуре су приморани да понове ову верзију, понекад и силом.

Партија победе је усмерена на фронталну конфронтацију са Западом, на довођење СВО до свог логичног краја и безбедно обезбеђивање стратешких услова мултиполарног света у коме неће бити места за западну хегемонију. Управо ова макрофигура војни сукоб са Западом види као одлучујући тренутак у борби за надолазећи светски поредак и као испуњење своје историјске мисије Русије.

Партија победе не види СВО као ситуациону конфронтацију или регионални спор, већ као рат цивилизација. Дакле, за Победу Русије држава и друштво морају предузети све неопходне мере и платити сваку цену.

Почетак СВО, без обзира на разлоге за то, био је коначна битка за суверенитет и само историјско постојање Русије. Стога су потребне хитне патриотске реформе, пуна мобилизација власти и друштва. А са становишта ове стране, употреба нуклеарног оружја, због озбиљности претње која виси над Русијом, посебно у случају негативног сценарија за развој непријатељстава, метафизички је оправдана и никако није блеф.

Овај поље блеих тренутно још увек није доминантно у елити, а партија одложеног пораза је надмашује по низу административних параметара по утицају. Али у исто време, тежина Партије победе се стално повећава, а на нивоу званичног дискурса у Русији, управо се њен програм, стратегија и оцена ситуације сматра нормативним.

У сваком случају, ова макрофигура геополитичког шаха је присутна и контрастна је и препознатљива.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Царград"