Грчки игуман Максим (Каравас) обратио се свештенству ГПЦ са молбом да пружи одговоре на питања која забрињавају православце. Која су то питања и зашто су важна?

У децембру 2020. године, свештенству Грчке Православне Цркве, отвореним писмом обратио се један од врло познатих и ауторитативних монаха Грчке, игуман манастира Свете Параскеве у Милочорију (Птолемаида), архимандрит Максим (Каравас). У свом обраћању, отац Максим је поставио свештеницима ГПЦ низ питања. Сигуран је да одговори на ова питања одређују колико су свештеници и епископи добри пастири за вернике, као и где тачно воде Цркву.

Архимандрит Максим наглашава да је његово писмо руковођено „снажном забринутошћу због догађаја који се дешавају у Грчкој Православној Цркви“, као и равнодушношћу њених епископа, који „виде вукове како долазе, али уместо да узму пастирски штап и здробе их попут глинених посуда “, напуштају овце и тиме још једном доказују да се „понашају као плаћеници“.

Отац Максим је изговорио укупно 15 питања и након пажљивог читања можемо да се уверимо да је вредно поставити ова питања не само у Грчкој, већ и сваком православном епископу, свештенику и мирјанину. А проблеми које спомиње уважени грчки архимандрит већ дуго брину, ако не све, а оно већину православних хришћана.

Питања архимандрита Максима могу се грубо поделити у два дела:

·  однос Цркве према неправослављу и екуменизму уопште, а посебно о односу Цркве и световних власти;

·  о граници, иза које престаје послушност и започиње угађање, која прераста у јерес.

Ко су за Цркву католици и протестанти – јеретици или браћа у Христу?

Прва група питања оца Максима тиче се односа савремене црквене хијерархије према католицима, протестантима и незнабошцима. И овде он изражава оно што многи људи мисле, али не говоре наглас.

Многи верници су збуњени двосмисленошћу става у односу на ове људе. С једне стране, знамо да постоји истинска Црква и они који су отпали од ње. С друге стране, црквени великодостојници  често контактирају неправославне и назива их „Црквама“. Како ово може заједно?

Eто, и отац Максим поставља питање – да ли је папа јеретик? Ако је тако, „да ли је дозвољено размењивати с њим пољубце и загрљаје и називати га „светим братом “, како то чине Вартоломеј и други који га следе?

За грчког старешину  протестанти су „мозаик сатанских јереси“, а Светски савет цркава је „светски скуп јереси, организација антихриста“. Ништа мање оштро говори о другим религијама, које су за њега „људске заблуде и ђавоље потомство“.

Све ове речи звуче грубо и „нетолерантно“. А да ли су поштене?

Ако се сетимо отаца Цркве (и древних, и нових), сви су они практично једногласно тврдили да су папизам и протестантизам јерес, а друге религије су Сотонино потомство.

Скоро сви црквени оци тврдили су да су папизам и протестантизам јерес, док су друге религије – Сотонино потомство.

Ево, на пример, шта свети Марко Ефески пише о католичанству: „Латине смо одбацили од себе ни из једног другог разлога осим  што су они јеретици“. А ево и речи светог Теофана Пустињака о протестантима: „Оно што је Бог открио и шта је заповедио, томе не треба ништа додавати или одузимати. Ово се односи на католике и протестанте. Они додају све, а ови одузимају … Католици су побркали апостолску традицију. Протестанти су се обавезали да ће средити ствар – и учинили су то још горе. Католици имају једног папу, а код протестаната, ма какав протестант био, а оно је папа “(Писма, VI. 946, 974).

Штавише, апостолски канони директно забрањују сваку молитву са расколницима и јеретицима, чак и ако се она обавља приватно – „код куће“: „Ако неко са особом која је изопштена из црквеног општења моли, чак и ако то било у кући: такав треба да буде изопштен“ (10. апостолски канон). Црква такође јасно говори о молитви са иноверницима: „Ако неко из свештенства или мијанин уђе у синагогу јеврејску или јеретичку да се моли: нека буде избачен из светог поретка и изопштен из црквеног општења“ (65. Апостолски канон).

Може се навести много других цитата светих отаца о томе како се Црква односи према другим конфесијама и религијама, али од горе датих је потпуно разумљиво – са иноверницима не може бити духовног, молитвеног или верског јединства. Међутим, у последње време видимо бројне примере супротног.

Тако је патријарх Вартоломеј и папа Фрања чине све како би постигли јединство православља и католичанства, и то без икаквог наговештаја католика да ће да напусте своје јеретичке заблуде. Видимо заједничке састанке поглавара Фанара и поглавара Ватикана уз међусобно љубљење и размену поклона, као и „богослужење“ у католичким (односно јеретичким) манастирима, што је забрањено правилима Цркве. Чујемо изјаве да не постоје догматске препреке за јединство православних и католика и да је главни циљ Фанара и РКЦ заједничка евхаристија.

Патријарх Вартоломеј се не устручава да учествује у „молитвеним“ догађајима које организује Ватикан, током којих не само да су присутни, већ се моле и представници ЛГБТ-заједнице и пагани.

Наравно, верници не могу бити равнодушни према таквом понашању својих пастира. Тако атонски монах Николај из келије светог Димитрија Тригоне, коментаришући учешће патријарха Вартоломеја у „екуменској молитви“ у Риму, пита: „Којем је „богу“ наш васељенски патријарх Вартоломеј ставио свећу на свећњак , налaзећи се усред ове гомиле, овог из разних делова састављеног покрова религијског? У сваком случају – не нашем Господу Исусу Христу, јер Христос позива Своје пастире да крену путем и поуче исправној вери све народе: „Идите дакле и научите све народе,“ (Матеј 28, 19), а не да учествују у окупљањима „Нове Ере“.

На несрећу, не само фанариоти, већ и епископи других Помесних Православних Цркава учествују у тим „екуменским окупљањима“, кршећи тиме Апостолска правила. Недопустиво је ово учешће оправдати потребом. Никакве политичке преференције, никаква замишљена „корист Цркви“ не могу да оправдају оно искушење за вернике које пастири доносе својим учешћем у заједничким „молитвеним“ догађајима са јеретицима.

Никакве политичке преференције, никаква замишљена „корист Цркве“ не могу да оправдају то искушење за вернике које пастири доносе својим учешћем у заједничким „молитвеним“ догађајима са јеретицима.

Да, зарад такозване „црквене дипломатије“ вреди нешто жртвовати – али не и спас душе.

60-их и 70-их година прошлог века учешће Руске Цркве у екуменском покрету и Светског савета цркава могло би се објаснити жељом да се помогне Цркви да релативно нормално функционише у условима политичких репресија. Познати су случајеви када је совјетска влада доносила одлуку о затварању храма или манастира. Али касније, када су тамо у посету далазили представници Светског савета цркава и када су се у западној штампи појавили одушевљени чланци о руском „споменику архитектуре“, одлука о његовом затварању је бивала повучена. Међутим, чак и у овом случају, молитвено сједињење (чак и формално) са иноверницима је неприхватљиво. А тим пре данас. Шта и ко приморава православне архијереје да ступе у молитвено општење с јеретицима?

Црква и коронавирус

Друга категорија питања коју отац Максим поставља грчком свештенству тиче се реакције Светог синода Грчке Православне Цркве на мере карантина које су власти земље увеле због коронавируса. Овде треба  нагласити једну чињеницу  – Грчка (као и Кипар, на пример) је православна земља. Због тога су се многи грчки верници надали да карантин у односу на Цркву, ако га уопште буде, не би био тако оштар као у другим, очигледно секуларним земљама. Другим речима, храмови ће бити отворени, макар и са ограничењима. Међутим, испоставило се да је све било другачије.

2020. и половина 2021. биле су шок за православне хришћане у Грчкој. И не само зато што први пут у хиљадугодишњој историји ове земље верници нису могли да учествују у Литургији, већ и зато што су власти у православној земљи судиле епископима који су прекршили карантин, судили свештеницима који су се причешћивали са верницима, кажњавали мирјане због боравка у црквама без маски … Све ове забране и судови изгледали су још циничније у позадини уличних концерата са пуно људи који су се одржавали у јеку пандемије, или чак у позадини „ублажавања карантина“, када су отваране продавнице, али не и храмови.

Као резултат тога, митрополит Калавритски Амвросије је због говора о опасности од причести током пандемије изопштио  из Цркве грчког премијера Киријакоса Мицотакиса, заменика министра цивилне заштите Никоса Хардалиаса и министра образовања Ника Керамеусија.

Међутим, Синод Грчке Цркве стао је на страну изопштених званичника и изјавио да „свака одлука о признању изопштавања члана Православне Цркве Грчке, коју хијерархија Светог Синода није прихватила, није постојећа и нема снагу“.

Овакав став синода није само чудан, већ и неправилан, будући да је, према речима оца Максима, опозивањем одлуке о изопштењу грчких званичника због затварања цркава, синод показао „потпуну равнодушност према заштити митрополита Керкира, који је позван на суђење јер је одбио да затвори цркву“. Исто то затварање цркава, подсетимо, у Грчкој и на другим местима било је повезано са чињеницом да верници могу да се разболе од коронавируса током Причешћа.

Баш због тога архимандрит пита – слажу ли се свештеници „са богохулном изјавом да су Свето тело Господа, Бог и Спаситељ наш Исус Христос и Његова света крв – носиоци клица,  а не вечни живот, којим се причешћујемо „за отпуштање грехова“?“ … За оца Максима и за већину верника одговор је очигледан – не. А за великодостојнике?

Истовремено, узимање причести са кашикама за једнократну употребу, што се практиковало у неким црквама Грчке Цркве, Цариградској патријаршији у САД и Канади, Руској цркви, па чак и у понеким црквама УПЦ, отац Максим сматра „највећим богохулством“.

Да подсетимо – Синод ГПЦ се није зауставио на причешћу кашикама за једнократну употребу и на затварању цркава. У жељи да удовољи властима 2021. године, померио је време Ускршње службе са поноћи Васкрсења на 21 сат Велике суботе. Ова одлука је наишла на оштро противљење појединих чланова свештенства. Тако је свештеник Јохн Ц. Диотис, напомињући канонске проблеме повезане са овим померањем, истакао да одлука о преносу почетка ускршње службе крши истовремено неколико канонских правила Цркве и противречи Јеванђељском приповедању. У многим местима у Грчкој парохијски свештеници су одбили да се повинују овој одлуци синода и сада су под истрагом световних власти. Сам синод намерава да суди двојици митрополита који су служили Ускршње јутрење у време утврђено црквеном традицијом и праксом – у недељу у поноћ.

Ето тако се испоставља да црквени архијереји, плашећи се да не изгубе било какве државне преференције или наклоност власти, чине канонске злочине. Према оцу Максиму, сваког од ових епископа, „којима је стало да угађају људима више него Богу, то јест покоравајући се атеистичким и богохулним људским законима, а не вечним Божјим законима“, треба назвати „сотоном“.

Црква и „религија антихриста“

Писмо архимандрита Максима грчком свештенству не треба посматрати локално, већ у контексту свега што се данас дешава на верској мапи света. Та питања која он поставља у писму и ти проблеми које назива  тичу се свих православних хришћана, без обзира на земљу у којој живе. Веома је пожељно да свештенство не одбацује ова питања као безначајна, приписујући све „теорији завере“ или видећи оне који их питају као „секташе“, „кодофобе“ итд.  Јер, прво, ово је још увек стадо Христово, и друго, према Митрополиту морфском  Кипарске Православне Цркве Неофиту, „кад смо раније говорили о овоме, названи смо „присталицама теорије завере“, али сада планови и циљеви присталица Новог светског поредка постепено постају очигледни“.

Да упоредимо само чињенице.

·  Током протеклих неколико месеци видели смо неколико потпуно неразумљивих поступака патријарха Вартоломеја, који не само да тежи јединству са католицима, већ и честита муслиманима крај Рамазана и заједно са муслиманима учествује у прекидању поста (ифтару). И све то буквално неколико месеци након тога што је турски председник Реџеп Тајип Ердоган претворио велику за читав православни свет светињу – Аја Софију у Истанбулу у џамију.

·  Сами католици настоје да комуницирају са муслиманима. Ватикан позива католике да учествују у рамазану, католички бискупи помажу муслиманима да граде џамије и моле се с њима.

·  Католички бискупи изјављују да не виде препреку за причешће протестаната. Овај став следе и неки православни јерарси. Дакле, Митрополит чикашки Натанаил из архијерејског намесништва фанариотског у Сједињеним Државама прво забрањује свом свештенству да одбија да се причести  ма ко био причест тражио, а затим се сасвим мирно моли заједно са католицима и протестантима.

Шта све ово говори? О томе да се пред нашим очима ствара нека врста синкретичне све-религије. Читајући ове редове, могло би се помислити да је аутор баш тај  маргинални присталица „теорије завере“, али, нажалост, то није тако. Довољно је сетити се да је у Немачкој већ почела изградња „међурелигијске цркве“, коју ће заједнички користити неправославни хришћани, муслимани и Јевреји.

+ + +

Стога је писмо оца Максима – попут вапаја верујуће душе. Оно није проткано жељом да се истакне, жељом  да се у Цркви изврши нека врста антихијерархијске револуције или да се каже да постоје правилни православни хришћани и неправилни. Ово није критика како би се верници постидели. Не, ово су речи човека који воли Цркву и већи део свог живота посветио је служењу њој. Ово је испитивање срца које воли, којег боли не само зато што се свет удаљава од Христа, већ и зато што православни пастири не покушавају  да то спрече.

Према атонском монаху Николи из келије Светог Димитрија Тригона, кога смо већ горе цитирали, „у нашој ери свеопште апостазије  сва безакоња и антихришћанске појаве  доносе  се на законодавном нивоу и не наилазе на озбиљан отпор  не само од политичара, него, на жалост, и од стране црквених власти“. Ово је главна бол и оца Николаја, и оца Максима, који пише: „Ако и даље мислите да  се с „непоштовњем“ односим према епископима који нису пружили снажан отпор ниједном од антихристових закона наших владара (на пример, закон о „аутоматском разводу“, легализацији хомосексуализма, увођењу сексуалног образовања у школе итд.). и многе друге антихристове законе, које нећу набрајати да не бих одуговлачио свој говор, онда немам више шта да вам кажем … Желим вам да једног дана схватите да православни хришћани, епископи, свештеници и монаси треба више да слушају не антихристове законе већ Свето писмо, које каже: „Мора се покоравати Богу, а не људима“ (Дела апостолска 5:29 ).

Извор: https://spzh.news/rs/