Кипарски митрополит Неофит оптужио је Москву што није дала аутокефалност канонској УПЦ

Митрополит Морфски Неофит је у интервјуу за СПЖ рекао да је канонска Украјинска православна црква одавно требало да добије статус аутокефалности. И то је морало да се уради и у Москви и у Кијеву. „Зашто се митрополит Онуфрије, достојан сваког поштовања, и ваш Синод нису потрудили да од Руске Цркве траже аутокефалност, зашто? А зашто московски патријарх Кирил ово није предвидео? Ми, многи православни епископи, постављамо себи ово питање“, рекао је митрополит Неофит. Он сматра да је унапред доношењем такве одлуке УПЦ „могла да избегне многе проблеме“.

Да ли је претња украјинском аутокефалношћу реална? „Овде је одговорна и ваша Православна Црква. За мене постоји само једна Кијевска православна црква – Црква Онуфрија. Када кажем реч „Црква“, мислим на ову Цркву. А крива је, наравно, и Московска патријаршија, јер сваки духовник мора да предвиди ситуацију. Овако треба управљати, како рече Свети Јован Златоуст. Нажалост, нисте предвидели, нисте предузели никакве кораке унапред. И тако смо дошли до садашњих трагичних догађаја“, сматра кипарски владика.

По његовим речима, УПЦ је одавно требало да добије аутокефални статус: „Да ли је могуће да мали Кипар има аутокефалну цркву 1600 година, а велика Украјина са милионима верника није достојна аутокефалности?“

Протођакон Владимир Василик је у телефонском интервјуу „Руској народној линији“ прокоментарисао оптужбе митрополита Неофита:

– С једне стране, критика митрополита Неофита је у великој мери исправна. Не само Његова Светост Патријарх Кирил, већ смо се и ми, у низу случајева, показали неспремни и беспомоћни пред неким изазовима, укључујући изазове пандемије и украјинобесија. Сећам се како је заменик председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, отац Николај Балашов, пре састанка Светог Синода Грчке Цркве, који је требало да објави признање ПЦУ, позвао не само особље ОВСЦ-а, већ и особље СИНФО. Испоставило се да нико ни на шта није био спреман, нико ништа није урадио. У том смислу је критика митрополита Неофита о неспремности оправдана.

Поставља се само питање: а за шта се припремити? Својевремено је Његова Светост Патријарх Алексије II доделио Украјинској православној цркви најширу аутономију, са којом је неупоредива такозвана аутокефалност ПЦУ. Канонска УПЦ има скоро све атрибуте аутокефалности. Има своје богословске, литургијске, канонске комисије, свој буџет и Синод. А све је то неупоредиво са ПЦУ, која се за свакакве ситнице мора обратити Константинопољу. И било ко од њених „клирика” у сваком тренутку може да се пожали на „митрополита кијевског”.

Канонска УПЦ није имала само два атрибута – потчињавање (помињање) Патријарху московском и све Русије и мироварење. Али чак ни у релативно мирним годинама, помињање московског патријарха није био свуда у Украјини. Штавише, ово се појачало током рата у Донбасу и са почетком специјалне војне операције. Стога не треба рећи да је канонска УПЦ некако страдала од притискања Москве. У ствари, УПЦ је пуштена у слободно пливање. И углавном, она сама и сви ми смо пострадали због тога.

Дуги низ година нисмо се дотицали проблема УПЦ и нисмо ефикасно помагали нашој браћи – ово је горка истина. Међутим, поставља се питање: да ли је канонска Украјинска православна црква захтевала аутокефалност? Да ли јој је заиста била потребна? Пре не, јер је била задовољна тренутним стањем ствари. И није било баш ватрених захтева за аутокефалношћу. На једној страни – слобода, а на другој – озбиљно црквено-канонско покриће.

Коме је била потребна аутокефалност? Ватреним националистима, прозападним владама, попут Јушченка, па Порошенка, а сада Зеленског, као атрибут независности. Ови нецрквени људи нису били заинтересовани за црквени живот. Али ово већ мирише на етнофилетизам. Украјинска аутокефалност била је потребна етнофилетистима у Кијеву. Зато митрополит Онуфрије није ишао да тражи аутокефалност од Москве.

Да видимо ко је од црквених поглавара био присталица аутокефалности у оквиру канонске УПЦ – Александар Драбинко, озлоглашен по свом непристојном понашању, као и озлоглашени Сергеј Говорун. Сви су се касније нашли у ПЦУ. Другим речима, људи који су тежили аутокефалности нису били, најблаже речено, недобронамерни, али на моменте једноставно и бескрупулозни.

А сада у погледу мале кипарске цркве и велике УПЦ. Ако је Кипарска Црква вековима уживала аутокефалност, јер је успостављена још у предникејском периоду и на апостолским основама, онда такве основе не видимо у историји Кијевске митрополије. Вековима је, напротив, била зависна – прво од Цариградске патријаршије, а потом и од Московске. И, напомињемо да није многобројност оно што одлучује о случајевима у канонском праву.

Са великим територијама и великом популацијом Кијевске митрополије, у канонским списковима митрополија Цариградске патријаршије византијског доба, Руска митрополија је била на 60. месту, а крајем средњег века – чак и на 73. место. У овом случају, увођење принципа многобројности од стране кипарског митрополита доводи у питање кипарску аутокефалност. Можда се у овом случају, због своје маленкости, може уписати у обичну епископију?

А ако погледате озбиљно, онда је прошлост, садашњост и будућност малоруске народности (не желим да кажем „украјинског народа“, јер је превише крваво повезано са овим) нераскидиво повезане са руским народом у својој три гране - руском, малоруском и белоруском. Русија, Украјина, Белорусија - ово је Света Рус. И у том смислу, аутокефалност је значила и значи прекид дубоких дуһовних и моралних веза наше свете славне прошлости Свете Русије. Дакле, нису ишли у аутокефалност.

У теорији, аутокефалност може захтевати само Рус, а не кипарски митрополит. То је као да тражимо аутокефалност за Критску цркву или за северне територије Кипра. То је погрешно, нетачно и, на крају крајева, неморално. Мислим да истински руски човек никада неће захтевати такву аутокефалност, јер разуме колико је повезано у нашем духовном животу - печерски оци и подвижници побожности монголског и постмонголског периода, Атанасије Брестски, Димитрије Ростовски, Теодосије Черниговски и, на крају, Лаврентије Черниговски. То је мноштво подвижника побожности.

Рат који је Зеленски објавио Кијево-Печерској лаври и Великоруским светињама још једном показује антихришћанску, сатанску суштину његовог режима. У овом случају, ако Зеленски захтева аутокефалност, онда ће сваки нормалан православни хришћанин разумети: слушајте Зеленског и урадите супротно.

Оно што је проглашено 27. маја у Феофанији је очигледно половичан и изнуђен корак. Јасно је да су Његовом Блаженом Онуфрију руке једноставно биле везане. И не мислим да би он у мање-више слободној ситуацији предузео овај корак. Јасно је да су он и други јерарси починили Феофањевски сабор под нишаном СБУ. Оно што је уследило само нас уверава у ово. Стога је Руска Православна Црква овај корак схватила као непостојећи, а аутокефалност као непостојећу, није прекинула братске везе, већ је одржала и одржава духовно општење са страдалном Руском Православном Црквом у Украјини.

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

Извор: https://ruskline.ru/news