Жене које побаце обољевају често од тешких, неизлечивих болести, превремено старе, пате нарочито од живаца, рађају болесну и кљасту децу, не слажу се са својим мужевима, имају грижу савести до смрти, не могу се причешћивати Светим Тајнама, по канонима – до смрти, или најмање десет година, ако се покају и испуне епитимије које им одреде њихови духовници. А ако не, чека их казна вечна у мукама пакла, које нека нас све сачува Благи наш Спаситељ.

Шта треба да чини трудница, ако је муж принуђава на побачај? А ако је тешко болесна и има много деце?

Свети апостол Павле вели овако: Жене, покоравајте се својим мужевима, као што доликује Господу (Кол. 3, 18). Овде треба да схватимо да не доликује у свему жени да се покорава мужу, већ само у ономе што доликује Господу. Може муж да је подстиче и на безакона дела, на крађу, на пијанство, на мржњу, на свађу, на разврат, на убиство, на секташтво, на неверје итд. У овима не доликује да се покорава мужу, ма и смрт од њега претрпела. Јер не доликује љубити и слушати мужа већма него закон Божији.

Ево шта каже Свети Никодим Агиорит на горпоменуте речи великога апостола Павла: „О читаоче, како је рекао Павле да се жене покоравају својим мужевима? Као што доликује Господу!“ То јест у ономе што доликује, и што је законито, и што је по Богу. Јер ако би мужеви захтевали да их њихове жене слушају у ономе што је недолично и незаконито, у неприродном и у неверју или у преступању Божијих заповести, у томе – велим – никако да се жене не покоравају и да не творе њихову злу вољу. Јер ће се тада заједно са својим мужевима „осудити на муку паклену“ (Запис Блаженога Теофилакта Охридског на Тумачење Посланице Колошанима, Букурешт, 1904).

Дакле, остаје јасно да жена ни у ком случају не треба да се покорава своме мужу када је он подстиче или принуђава на побачај, то јест на чедоморство. А ако је жена болесна и због тог разлога жели да истребљује своју децу, никада је такав узрок неће избавити од вечне осуде, ако буде убијала своја чеда. Напротив, жена хришћнака и побожна дужна је да се пре порођаја исповеди своме духовнику, да се причести Телом и Крвљу Христовом, чак ако има какву епитимију да изврши, и да се тако припреми за порођај, који са собом увек носи и ризик смрти. Управо због тога Света Црква допушта женама да се пре порођаја причесте, чак и ако имају забрану на много година, јер Христова Црква има у виду порођајне болове и смртне опасности за мајке које рађају.

Истинска хришћанска мајка треба да увек буде спремна на потпуну жртву при рађању, то јест на смрт. Порођајним боловима жена стиче спасење своје душе, по речи Светога Павла, који вели: Али (жене) ће се спасити рођењем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу (1. Тим. 2, 15). Бог је дао жени болове као казну за њен првобитни грех, по речи Господњој, која каже:  Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар (Пост. 3, 16).

Дакле, нека мудре и верне жене схвате и нека приме са свом радошћу и благодарношћу казну коју им даде Преблаги Бог, јер им је на опроштај грехова и на спасење њихових душа. А ако која од њих буде умрла у порођајним мукама, на олтару жртве, а буде имала праву веру, та ће се спасти, као што каже Свети Павле, и мученицима ће се прибројати. Јер Црква Христова не прихвата ниједан разлог за убијање деце, то јест сиромаштво, опасност, многу децу, зле мужеве итд. Сви су хришћани дужни да се жртвују до смрти, тамо где их је Бог одредио да живе.

Шта бисте нам рекли о уздржању уопште?

Постојано уздржање јесте темељ хришћанскога морала; али не било које уздржање, него само које је посвећено Господу и испуњавано с мудрошћу, по правди Закона Божијег. Целокупна торевина је добра и достојна да је човек употребљава. Али нису сви људи створени за све ствари на свету. Све ми је слободно, али све не користи (1. Кор. 10, 23). Због тога хришћанин који употребљава овај свет треба да буде као да га и не употребљава,  јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7, 31; 1. Тим. 4, 4; Тит. 1, 15). Особито клирици, као и некадашњи апостоли, треба да буду свима пример уздржања (VI Васељенски 12, 13, 18, 30), на славу Божију, на корист ближњему и на њихово спасење (Дап. 20, 34-35; 1. Кор. 9, 12 и 27; Тит. 1, 7; 2, 6; 1. Пт. 1, 6 и 13).

Стари и болесни, који су изнурили своје тело уздржањем у младости, могу да олакшају уздржавање бољом храном, јер уздржавање које Црква препоручује не убија људе, него грехе. Дакле, тамо где је грех ослабео, и уздржање се ублажује, јер се добра храна сматра као лек употребљаван у име Господње (Рим. 16, 3-6). Савесни и неупућени у вештину уздржања треба да се покоре саветима духовника. Који се хране духом таште славе, који не слушају и тако се изнурују постом на своју телесну и душевну штету треба да знаду да сами себе погубљују и одговараће пред Господом што нису ишли царским путем Свете цркве, будући непослушни (Тит. 1, 16; Рим. 14, 14). Уздржање треба да поштују како клирици и монаси, тако и мирјани, поштујући учења Светих Отаца, Предање цркве и савете духовника.

Који је поредак уздржања (чистоте) и брачнога живљења супружника?

Црква није утврдила супружницима „програм“ заједничког живота, јер не може да улази у свакодневене детаље, него је све оставила њиховом знању и могућности да једно друго поправљају, саобразно природи, средствима и идеалу свакога. Углавном супружници су дужни да помажу један другом, како у добром, тако и у неприликама, и особито у болести и у животним тешкоћама. Верност једнога према другом треба да буде света; деца да буду добро однегована, домаћинство добро осмишљено а морално и друштвено достојанство брижно чувано, као што каже и Свети апостол Павле: Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста, а блудницима и прељубницима судиће Бог (јев. 13, 4).

Један црквени Отац вели: „Који су везани браком треба да буду сами себи судије, јер су чули Павла, који пише да је пристојно да се један од другога привремено удаљују, по договору, да би живели у молитви, а затим поново да се зближе“ (1. Кор. 7, 4).

Онима који су законски склопили брак казује исти Свети апостол: Не забрањујте се једно  другоме, сем по договору привремено, да би се предали молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповест (1. Кор. 7, 5-6). Али је потребно клонити се састајања суботом и недељом и у данима поста, јер се у те дане приноси духовна жртва Господу (Тимотеј, канон 13). „Не брани се мужу и жени телесно састајање, сем када желе да се припреме за молитву и Свето причешће“ (Велико правило, 170).

Свети Симеон Солунски учи оне који су у браку: „Треба да знамо да који се сједињују браком везани су Богом, и чисти су са позивом Онога који је чист. Дакле, треба да чувају један према другом брак неупрљан и да живе у миру и побожности.  Које је Бог сјединио чешћу, чистотом и љубављу нека чувају сједињење у једномислију, у миру, као велики дар, јер ће одговарати пред Господом, поред осталих божанских задужења, бринући се не само о телу, него и о својој души. Јер ће само тако Бог бити са њима. Да гаје децу са страхом Божијим (Еф. 6, 4), да чине милосрђе и да се спасу“ (Св. Симеон Солунски, нав. Дело, гл. 262).

Велико правило Матеја Бесараба, гл. 170, казује следеће о телесној чистоти двоје супружника: „Човек и жена нека не буду у похоти тела ни суботом, ни недељом, јер се тих дана врши божанска Литургија. Дакле, суботом за душе умрлих, а недељом за Васкрс Спаситеља нашег Исуса Христа. Међутим, то да буде по споразуму обоје, то јест да буде по вољи мужа и жене“.

А Велики молитвеник тј. Требник, стр. 519, казјуе о телесном уздржању супружника: „У четири поста, као и средом и петком, добро је да се супружници уздржавају од телесног састајања, као знак да љубимо Бога“.

Значи, дани телеснога уздржавања супружника јесу четири поста, среда, петак, субота, недеља и сви дани поста и празници током године. Супружници треба да имају два дана чистоте пре но што ће ићи празником у цркву, а када желе да се причесте изван четири поста нека држе најмање недељу дана чистоте пре но што приме Пречисте тајне и три дана након светог причешћа.

Како треба сузбијати ружни грех разврата међу нашим верницима?

За сузбијање разврата, ма које врсте био, који толико влада данашњим светом, свештеници, пастири душа, и Црква уопште, треба да непрестано чине напор да ограде, умање и искорене тај преружни и проклети грех, који дроби здравње тела, раздире породицу, разболева децу, саблажњава ближње, толико гневи Бога, одлучује хришћане од Пречистих тајни и баца највише верника у огањ пакла.

Нека свештеници често у својим проповедима и на исповестима казују виновницима како је ужасно Бог кажњавао блуднике и прељубочинце, содомите, и оне који следе Онанов грех. Нека подсећају вернике да је сам Бог забранио прељубу у оквиру Десет заповести, казујући: Не чини прељубе (Поновљени закони 20, 14). И опет вели: Са женом ближљега својега не лези да проспеш семе своје и оскврниш се с њом (Левитска 18, 20).

А о преружном содомском греху Бог каже: Живинчета никакога немој облежати да проспеш семе своје и оскврниш се с њим; ни жена да не легне под живинче и не оскврни се с њим; гнусоба је. С мушкарцем не лези као са женом, гад је...

Немојте се скврнити ниједном овом ствари, јер су се свим тим стварима оскврнили народи које одгоним испред вас. Јер се оскврнише и погледах на безакоње њихово, и земља је изметнула оне што живљаху на њој. А ви држите заповести моје и све законе моје и не чините ниједнога овога гада. Да не изметне како земља и вас, када је будете оскврнили, као што је изметнула из себе народе који бејаху пре вас. Јер ко учини штогод од ових гадова истребиће се из народа свога душа која ово учини (Левитска 18, 22-30).

Нека свештеници подсећају виновнике и на речи Светога апостола Павла, који вели: Блудницима и прељубочинцима судиће Бог (Кол. 3, 5-6). И опет: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10). Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа у вама? (Исто, 6, 18-19). Поред тога нека их свештеник подсећа и на учења Светих Отаца, као и на строгост Светих канона, који тако строго кажњавају блуднике и одлучују их за дуго време од Светога причешћа.

Тако Свети Григорије из Нисе одлучује блудника 9 година од Светога причешћа (Канон 4), а Свети Василије Велики – 7 година (Канон 59). Свети Григорије из Нисе прељубочинца одлучује од Светиња 18 година, А Свети Василије Велики – 15 година.

Буде ли свештеник указао својим верницима све то, као и остале ужасне последице које достижу развратнике како у овом животу, тако и у вечном животу, верујем да ће многе избавити од тако ужасне страсти као што је ова.

„Велики је Бог“, Старац Клеопа - животопис, разговори, поуке, беседе. Издање: „Образ светачки“, Београд, 1999.

Повезани текстови: 

1. Мајка која је дала живот за своје дете

2. Старац Клеопа: Зашто је побачај сматран убиством и са толиком је жестином сузбијан од Свете Цркве?

3. Старац Клеопа: Шта треба да чине супружници, да би имали добру и здраву децу?

4. Старац Клеопа: О браку, дужностима супружника и деце

5. Митрополит морфски Неофит: Покајање хомосексуалца