Владимир Димитријевић

ПРОРОЧАНСТВО НОВОГ ДОБА ИЛИ ГЛОБАЛИСТИЧКА ПРОПАГАНДА?

(Роналд Емерих: 2012, Sony Pictures 2009.)

           Филм као оракул Њу Ејџа

Да не заборавимо и „Национално благо“, које нам јасно вели да су САД основали масони, и да је „национално благо“ масонска идеологија, позната нам још из Француске револуције (знате оно: „Слобода, једнакост, братство“, па у то име буде поубијано милион људи.)

Основни недостатак (који се прикрива помамном рекламом) свих ових филмова је у томе што су они углавном плитка идеолошка парола, нешто попут „Ужичке републике“, „Сутјеске“, „Неретве“ и „Отписаних“. Има у њима и понешто симпатичног (рецимо, у Булајићевој „Неретви“ чују се најбоље четничке песме, а у „Ратовима звезда“ има елемената старих витешких прича); али, углавном су то дводимензионалне „покретне сличице“ за умобилизацију ума.

Филмове о којима говоримо не може да режира било ко. Као што су их у Титославији режирали „дворски људи“ (попут поменутог Вељка Булајића, који се, од Србина из Црне Горе, претворио у  Црногорца – „Црвеног Хрвата“), тако и у САД овакве послове добијају политички подобни (то јест, „коректни“) аутори, међу којима Роналд Емерих није на последњем месту. Обожавалац јефтине научне фантастике и јефтиног хорора (филмови типа „Stargate” и „Godzilla“, New Age личност „одлепљена“ од било какве традиције, Емерих је режирао само један занимљив филм („Патриота“ о борби Американаца за независност од Велике Британије, у коме главну улогу игра Мел Гибсон). Ипак, одан Холивудској идеологији „Заглупљуј, па владај“, дотични се својим кино-радом и обогатио.

Роналд Емерих сада има куће у Лос Анђелесу, на Менхетну, у Лондону и Штутгарту, у коме је рођен 1955. године. Куће су му, имеђу осталог, „украшене“ богохулном сликом Христа који носи мајицу кратких рукава (у Кетрин Хамнет стилу!) током Распећа, графикама Елисон Џексон које приказују Лејди Ди у опсценим позама, скулптуром папе Ивана Павла II који се смеје својим религиозним дужностима и Ахмадинеџада у хомосексуалној пози. Сам Емерих је содомит, активни донатор покрета содомита, али и пријатељ Хилари Клинтон, за чију је предизборну кампању својевремено скупљао паре. Само таквоме је могло да се повери да у свет пошаље поруку до које је глобалној елити, која се крије иза холивудских могула, иначе стало. Дате су велике паре, нађени познати глумци и – падоше прва, друга, трећа... до последње клапе...

Sony Pictures су у „2012“ уложили 260 милиона долара (мало ли је?). Џон Кјузак игра SF писца Џексона Кертиса, Аманда Пит његову бившу жену, Дени Гловер председника САД, итд, итд. До сада је филм зарадио 595 милиона долара, и премашио инкасирану суму „Дана после сутра“. Још један порпагандни blockbuster на чијој листи идиотских америчких пропагандних филмова прво место држи “Air Force One”, у коме се амерички председник у авиону туче с терористима (који, наравно, говоре руски). Али, Емерихов циклус од „Дана независности“ (ванземаљци нападају САД, преко „Дана после сутра“ (наступа ледено доба због климатских промена) до „2012.“ одмах је иза поменутог остварења. Нарочито је „2012.“ срцепарателна: председник САД (црнац, или, политички коректније речено, „Афроамериканац“) остаје да погине са својим народом (само ћерку шаље да се спасе на „Нојевој барци“). Уопште, патетика је на завидном нивоу; остаје нам само да купимо палома – марамице.

Радња укратко

       Радња „2012.“ почиње 2009. године, када амерички геолог Едријан Хелмсли среће свог индијског пријатеља, др Сантама Цуртанија, који открива да поремећена активност Сунца све више загрева земљу. Он обавештава о свему председника САД Томаса Вилсона, и високог званичника америчке администрације Карла Анхајзера, а они ће 2010, на самиту Г8 обавестити шефове других држава да се спрема катастрофа. Одлучено је да се у Хималајима, тајно, обави изградња флоте „Нојевих барки“ у које ће бити смештено 400 хиљада изабраних, јер се, због планетарне серије земљотреса, очекује мегацунами, који ће потопити сву Земљу. Да би се „бродоградња“ финансирала, богатим Земљанима нуде бродске карте по цени од милијараду евра (за једну, наравно).

Године 2012, писац Џексон Кертис, разведени отац Ное и Лили, ради као возач руског богаташа Јурија Карпова. Његова бивша жена Кејт живи са децом и новим „дечком“ – хирургом и пилотом – аматером Гордоном Силберманом. Џексон води сина и ћерку у Јелоустонски парк, где примећује чудне промене на тлу, које чува америчка војска. Теоретичар завера, откачени Чарли Фрост, Џексону каже да Влада САД спрема „Нојеве барке“, и да он има мапе бродоградилишта у Хималајима. Својом мини радио станицом Фрост из Јелоустона објашњава Американцима шта их чека. Џексон Кертис схвата да његов случајни познаник није лудак кад почну земљотреси у области Сан Франциска. Успева да изнајми авион, скупи породицу (поведе и новог момка своје жене, јер он зна да пилотира) и, док се Сан Франциско руши, лете ка Јелоустону, да од старог апокалиптичара узму мапу градилишта „Нојевих барки“. Фрост им мапу даје, а он остаје да радијом преноси смак света.

          Неумешни пилот Силберман допилотира до Лас Вегаса где срећу богатог Јурија Карпова, његовог професионалног пилота, Сашу, љубавницу му Тамару и синове (који су се Кертису својевремено ругали да ће они преживети, а он неће, јер је њихов отац издвојио три милијарде евра за карте на „Барци“.) Из овог малог авиона, Кертис&comp. прелазе у Јуријев „Антонов 225“, и долећу у Кину, којом приликом пилот Саша гине, а сурови Рус Карпов оставља Тамару, Кертиса&comp. да умру, јер немају карте за брод. До одредишта ће их одвести будистички монах Нима, чији ће брат Тензин, један од градитеља, да их убаци у барку илегално, скупа са својом породицом. (како рекосмо, амерички председник је остао да подели судбину  “with american people”, а на брод је послао само своју кћи, Лауру, која ће се заљубити у хуманисту – научника Едријена од кога је све и почело). После низа перипетија (Јуриј богаташ гине, спасавајући своје синове, Тамара гине, спасавајући своје куче; и Силберман гине, омогућавајући Кертису да опет почне са својом бившом женом.) Међутим, флота „Нојевих лађа“ преживљава мегацунами који преплави Хималаје. Филм је „украшен“ хепиендом: спасени Земљани путују ка Африци, која се уздигла из мора. Човечанство почиње поново.

     Као и раније Емерихови „карактеристични“ филмови, и овај је пун визуелних ефеката типа „Гори море, топе се планине“... U –that’ s all, folкs! Business as usual: мало персифлаже, мало компјутерских специјалних ефеката, мало „америчких вредности“ (ма шта се под тим подразумевало), и – успех је обезбеђен.

Ако апстрахујемо баналности, остаје проста чињеница: глобална елита најављује човечанству 2012, као „годину великог преокрета“. Позивајући се на „мајански календар“ (мада потомци Маја кажу да је у питању кривотворење чињеница), вођи occult conspiracy нам кажу да ће се те године нешто десити; биће то нешто карактеристично, после чега ће остати „400 хиљаде изабраних“, да отпочну нову епоху.

Одавно „глобална елита“ прича о „златној милијарди“ која једина и може срећно живети на земљи (остали ће, попут празних банковних рачуна, бити „ликвидирани“.)

Угледни амерички истраживач Њу Ејџ тоталитаризма, Ли Пен, у свом огледу „Мрачна апокалипса/Крвава похота хуманитараца“ („Небо и земља ће проћи“, Београд, 2007.), наводи изјаве глобалистичких вођа и идеолога о „златној милијарди“ (само) изабраних, „заслужних“ да опстану:

„Трилер роман Тома Кленсија Дуга шест - прича о завери богате групе еко-терориста који намеравају да очисте планету од сувишног становништва тако што ће изазвати заразу на коју су само они имуни - може изгледати као немогућа фантазија, бесмислица ноћних мора. Међутим, у стварном животу има оних који верују - баш као и негативци у Кленсијевом делу - да је људски род „паразитска врста на површини планете, који више уништава него што ствара". Ови људи - које Дејвид Спенглер описује као „екстремне заступнике снажног еколошког покрета који као да људска бића сматрају заразом која пустоши земљу“ - нису задовољни „планирањем породице" и „репродуктивним правима". Они желе да иду даље, и сведу становништво планете на две милијарде или мање. Како је један писац рекао: „Мизантроп сам не због тога што мрзим људе појединачно, него зато што мрзим врхунац империјализма човечанства над светом природе. ...Мизантроп сам јер људе волим колико и којоте, мачиће и детлиће, а видим да је једини начин да се сви поменути одрже у животу у томе да се размотри драстичан пад бројности врсте homo sapiens".

У интервјуу за Гласник УНЕСКА из новембра 1991, Жак-Ив Кусто је рекао: „Шта би требало да урадимо како бисмо отклонили патњу и болест? То је одлична идеја, али вероватно не сасвим делотворна на дуже стазе. Ако покушамо да је применимо, можемо угрозити будућност наше врсте. Страшно је што то мора да се каже. Светска популација се мора усталити, а да би смо то постигли морамо уклонити 350 000 људи дневно. Тако је ужасно помислити на то да то не би требало ни да кажемо. Али, општа ситуација у коју смо доведени је жалосна". То је 127 750 000 људи годишње, или 1,27 милијарди људи које треба „елиминисати" сваке деценије.

Теософ Бенџамин Крем каже да ће „подела светских резерви" и „ново схватање благостања и просперитета створити услове у којима ће светска популација драматично ослабити. ...Уз еколошку равнотежу и разумну испуњеност животних стандарда ова планета може комотно поднети 3 до 3,5 милијарди људи". Негове процене планетарне носивости су највеликодушније међу свима које је понудио било који од ових „обожавалаца Мајке Земље".

Медијски магнат Тед Тарнер је стрпљивији; он ће дозволити 80 до 100 година како би се умањила популација Земље са 6 милијарди на 2 милијарде путем глобалне „добровољне" политике једног детета. У интервјуу за еколошки Е магазин, он је рекао: „Могли бисмо да имамо 10 милијарди људи који живе испод границе сиромаштва, или бисмо могли да имамо две милијарде људи који живе добро, имају колор ТВ и аутомобил. Планета може да поднесе тај број људи, а тако је било 1930. ...А како стићи дотле врло је компликовано. То ће изискивати много образовања и побољшања у здравственој нези. Лично, мислим да би популација требало да буде приближнија оној када смо имали урођеничке насеобине, далеко пре појаве земљорадње. Пре петнаест хиљада година, било је негде између 40 и 100 милиона људи. Али (истраживачи популације) Пол и Ен Ерлих су ме убедили да, ако хоћемо модерну инфраструктуру, са комерцијалним летовима и међудржавним аутопутевима широм света, биће нам потребно око две милијарде људи да то подржи".                     

   Еко-феминистички теолог Розмери Редфорд Раутер има ниско мишљење о човечанству. У тексту под називом „Екофеминизам", она каже, „напредак људског живота и културе је у складу са знатним смањењем људске популације. Напредак ван-људског живота захтева такво смањење". Додала је: „Природи није потребно да ми владамо њоме, већ управља собом јако добро и боље без људи. Ми смо паразити у ланцу исхране у природи, који троше све више, и враћају премало како би поново успоставили и одржали животни систем који нас храни". Онима који су присуствовали еколошкој конференцији у мају 1998. речено је: „Добар баштован плеви и проређује своје саднице да би обезбедио довољно простора за правилан раст биљака. Морамо тражити најмилостивији начин да плевимо људе. ...Уместо покрета за живот (pro-life, прим. В.Д.) морамо да развијамо 'духовност рециклаже'... духовност која нас укључује у обнову планете и себе. Морамо да се пођубримо". Неколико месеци касније, Раутер је националној конференцији Позива на акцију, либералној, дисидентској католичкој организацији, рекла колико људи мора бити бачено на гомилу компоста: „Морамо се вратити на ниво популације из 1930". - око две милијарде људи.

Ернест Коленбах, аутор Екотопије и других еколошких бестселера, недавно је објавио Екологија: џепни водич. Он предвиђа и заступа смањење светске популације на милијарду људи: „Једноставно је превише потрошачки настројених људи у односу на капацитет подносивости ове планете". „Грубе процене сугеришу да би око милијарду људи, користећи обновљиву енергију и друге технологије које смањују утицај на животну средину, могло трајно да опстане на Земљи на нивоу потрошње који је близу оном у модерним индустријским земљама". Он верује да би „цивилизација могла да настави да напредује у току знатног смањења људске популације, које је потребно да бисмо смањили наше утицаје на животну средину, уз побољшање 'квалитета живота', а не повећане нивое потрошње". Попут марксиста, који су се позивали на „историјску нужност" како би оправдали своју окрутност, Коленбах призива „природу": „На дуже стазе, природа ће применити основна правила одрживости; она не прихвата изузетке". Ова мизантропска осећања је објавио University of California Press, a не Terrorist Press.

Јан Френсен, демограф и ранији члан штаба УН Популационог фонда, отишао је још даље. Током брифинга за Европски парламент на тему популације у октобру 1999. рекао је, „Жао ми је што је популација сведена на репродуктивно здравље против микро-нивоа људских права". Френсен је рекао да би права брига требало да буде број „људи који планета може примити на одржив начин"; он верује да је капацитет подносивости планете од 700 милиона до милијарду људи. Дејв Формен, оснивач Прво Земља! иде најдаље од свих, говорећи да би популација требало да буде сведена на 100 милиона људи.

Ови љубитељи човечанства и пријатељи напретка дискретно остављају нешто неизреченим: шта радити са 4 милијарде (или више) сувишних људи живих данас?  /.../

Други аватари њуејџа доводе своју мизантропију до логичког закључка; они сагледавају могућност људског изумирања са земљоцентричном, рептилском хладнокрвношћу.

     Џин Хјустон, која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са духом Елеоноре Рузвелт најављује са којим избором се суочава човечанство: „Могло би се десити да људска раса заврши као огроман, неуспешан експеримент кроз наредних двадесет пет година. Планета ће слегати раменима, нек пропадну а делфини ће наследити замљу". Барбара Маркс Хубард исто тако нуди алтернативу: „Или ћемо еволуирати, или изумрети"

Вилијем Ирвин Томпсон, њуејџ колега пречасног Џејмса Паркс Мортона и Дејвида Спенглера, рекао је: „Могли бисмо баш све да покваримо и то би могло довести до катастрофе, али чак и катастрофе теже да буду, на крају дугог пута, подстрек за еволуцију. Могли бисмо чак и да је окончамо кад су људска бића у питању и да не можемо више да наставимо експеримент, али биосфера неће престати да еволуира. Ако сте мистични, нећете се обавезно идентификовати са пролазним комадом меса званим хоминоиди. ...То је оно што су Шри Оробиндо и његова сарадница Мајка рекли - да је човек прелазна животиња и да смо стигли до краја пута. Али напослетку, како су историја и космос тако неизмерни, то није заиста крај, то је само затварање поглавља".

Роберт Милер такође мисли да можемо изумрети: „Земља ће се осветити својим најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају. ...Бог нам неће дозволити да уништавамо Његову творевину и окончамо Земљину брижљиву, чудесну еволуцију током милијарди година. Он би радије дозволио да човечанство буде уништено". У Доласку космичког Христа, Метју Фокс је рекао, „Предложено је да сазовемо Конференцију Уједињених Врста - конференцију далеко репрезентативнију него што су Уједињене нације - и поставимо ово једино питање за десет милиона представника (једног за сваку врсту): 'Да ли људској врсти треба да буде дозвољено да се продужи на овој планети?' Гласало би се највероватније 9 999 999 према 1 да ми људи, са својом дуалистичком мржњом према земљи, једних према другима, и према свом сопственом постојању, будемо прогнани на неко удаљено место у галаксији тако да Мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља".

Жеља за изумирањем је крајњи израз оног што је Малколм Магериџ назвао „најстраственијом жељом либерала".“

„Као саставном делу блиског глобалног преображаја, лидери њуејџа се радују „селекцији" људске расе. Изабрани међу људима ће преживети да би ступили у њуејџ. Многи други ће умрети - очекивање које ови гуруи посматрају са равнодушном смиреношћу.

Алиса Бејли је описала Други светски рат, „са свим његовим неизрецивим ужасима, његовим свирепостима и његовим катаклизмичким несрећама" као „метлу Оца свих, која чисти препреке на путу Његовог Сина који се враћа". Ове „препреке" су људи, не безличне силе или институције. Бејлијева каже да је долазак „нових идеала, нове цивилизације, нових начина живота, образовања, религиозног представљања и управљања" неизбежан, али „Они могу, међутим, бити одложени од стране реакционарних типова људи, ултра-конзервативних и затворених умова и оних који се сa непопустљивом одлучношћу држе својих вољених теорија, својих снова и визија, својих тумачења и својих особитих и често уских схватања представљених идеала. Они су ти који могу да задрже, и задржавају час ослобођења". Није велики корак за теософе да закључе да „час ослобођења" треба убрзати тако што ће „реакционарни типови људи" бити склоњени с пута.

Алиса Бејли је започела да пише о долазећој „селекцији" већ у марту 1934. Рекла је: „Ово је свануће Новог доба... Раса увек почива на јакима, и увек је много званих а мало изабраних. Ово је окултни закон. ...Да вам овај распрострањени преокрет и катастрофа која следује многима не би изгледали неправедно, дозволите да вас подсетим да је овај једини живот само секунд времена у већој и широј егзистенцији душе, и онима који пропадају и бивају ометени утицајем моћних сила које сада преплављују нашу планету и поред свега тога свест ће 'приступити' бољим стварима упоредо с мноштвом оних који успевају, чак и ако су њихове физичке моћи уништене у процесу". Када је Бејлијева написала ово, нацисти су управо преузели власт; намерно изазвана глад и политичке чистке дешавале су се у Совјетском Савезу; Јапан је отпочео рат против Кине. Много, много „физичких форми" било је уништено у то време. Одбацивање људи као „форми" од стране Бејлијеве наговештава веровања самоубилачке секте „Врата раја" (Heavens Gate). Они су видели људска тела као привремена „средства", која треба одбацити како би се досегао виши ниво егзистенције.

У септембру 1939, Бејлијева је писала о „благотворним и траженим" аспектима почетка Другог светског рата: „Данас посматрамо смрт цивилизације или циклус инкарнацијом човечности... свуда је присутан вапај за променом и за оним новим формама религиозног, политичког, образовног и економског живота расе које ће примити слободнији и бољи духовни израз. Оваква промена убрзано настаје и неки сматрају да је попут смрти - ужасна и да је треба избећи ако је могуће. То је заиста смрт, али је благотворна и потребна". Алиса Бејли је величала покољ Другог светског рата као начин на који ће „Господар бола" и „Господари судбине" довести до „корисне и трансформисане свести света": „Бол је увек био очишћујући чинилац, којим се служе Господари судбине како би остварили ослобођење. Нагомилани бол присутног рата и наслеђени бол раније фазе (започет 1914.) доводи до корисне и трансформисане свести света. Господар бола је сишао са свог престола и данас гази земаљским путевима, доносећи беду, патњу и терор онима који не могу да тумаче његове циљеве".

Нико није тако окрутан као утописта који посматра традиционалисте како спречавају ток историје. По мишљењу Бејлијеве, рат и геноцид су били део Божијег плана, божанствено спремање куће ради уклањања препрека повратку „Христа" и доласку Новог доба. Стога, разумно је запитати да ли ће савремени њуејџ и теозофски лидери који предсказују - и одобравају - будући „процес селекције" бити наклоњени убијању својих „реакционарних" противника.

Године 1941, Тејар де Шарден је рекао да ће „свет сутрашњице" бити „рођен од 'изабране' групе оних... који ће одлучити да у близини постоји нешто велико што чека на нас, и дати свој живот да то достигну. Људи морају да одлуче за или против напретка, сада. А они који кажу „не" управо морају бити изостављени". Он је предвидео „раздвајање" „два све посебнија и непомирљива типа људи, оних који верују у прогрес и оних који не верују"; ово би водило ка „рођењу новог слоја у биосфери" - раздвајање изабраних „елемената планетизације" (глобализације) од „отпадака" који не верују у прогрес. Рекао је: „Могло би, онда, изгледати да величанствени феномен чији смо сада сведоци представља нову а можда и коначну поделу човечанства, засновану не више на богатству, већ на вери у прогрес... С једне стране, постоје они који једноставно желе да од света направе удобно место за живот; с друге стране, они који га могу схватити само као машину за прогрес - или још боље, организам који прогредира. С једне стране, 'буржоаски дух' у својој суштини, а са друге истински 'трудбеници Земље', они од којих са сигурношћу можемо предсказати да ће, без насиља или мржње, једноставно путем биолошком надмоћи, они сутра чинити људску расу. С једне стране отпаци; са друге, узрочници и елементи планетизације".

Током неколико деценија, у књигама са насловима попут Срећан рођендан, плането Земљо, Откривење: порука наде за нови миленијум, и Књига састварања, Барбара Маркс Хубард је предсказала „лично изумирање" за људе који неће постати свесни њуејџ програма и који неће упражњавати своју „са-стваралачку" моћ. „Доћи ће до еволутивног процеса селекције заснованог на вашим квалификацијама и са-стваралачкој моћи... Квантни скок је време селекције онога што еволуира из оног што погоршава особине врсте. Врста позната као егоцентрично човечанство ће изумрети. Врста позната као холицентрично човечанство ће еволуирати". „Процес селекције ће искључити све који су искључиви". (Да ли сте веровали да је еволуција случајан процес? Размислите поново.) „Они који не еволуирају, они који не верују у потенцијал за преображај ће „заувек нестати са ове обале еволуције - биће изумрле врсте попут диносауруса". „Они који превазилазе себе ће превладати, а они који то не чине ће пропасти, погоршати генетске особине и умрети за ово посебно планетарно искуство. Егоцентрична бића не могу опстати у синергичном свету". У време квантног скока: „Опстаће сви они људи који су у стању да сарађују са онима који превазилазе себе. Сви они елементи који остају у стању егоцентричности, одржавајући илузију о раздвајању, постаће изумрли. ...Само ће онај спектар људске свести обилато способан да се усклади са целином и чује унутрашњи глас Бога (sic) опстати. Управо како су изумрли кромањонски и неандерталски људи, тако ће и себични људи". Указујући на непожељне људе као „елементе" („форме"), она следи пример нациста, комуниста и других који своје противнике вербално рашчовече што је прелудијум за њихово уништавање/.../

Дакле, они већ одавно маштају о истребљењу „неподобних“. А ко су, по Њу Ејџ пророцима, „подобни“? Чујмо опет Ли Пена:

„Роберт Милер каже да ће „сви они који се држе уверења супротних" онима фаворизованим у „следећој фази еволуције нестати". Противници УН и остали „антиеволуциони, заслепљени, себични људи" ће имати душе „привезане у посебном делу свемира, јер су били успоравајуће силе, истинска одступања у еволуцији и успону човечанства"./.../

Сви пророци њуејџа кажу да је изумирање реакционара за наше добро, почетак нашег космичког преваспитавања. Дејвид Спенглер каже да они који нису усклађени са енергијом Новог доба „прелазе у димензију, на место - ко може да каже где - где ће поново пронаћи равнотежу и склад. За њих нема места у новом свету"; они ће бити послати „тамо где узори из прошлости још увек имају превласт" за њихово „највише добро". У „преношењима безграничне љубави и истине", дух је рекао Спенглеру да ће они који не успеју да направе рез бити послати „ко може рећи у ком правцу" у духовни еквивалент гимназије за адолесценте: „Они ће остати у тој области и стању свести које погодује њиховој адолесценцији; али ја ћу бити са њима и у будућим данима открићу им се када буду дозволили да се такво откривење догоди". Барбара Маркс Хубард каже да ће „сви који изаберу да не еволуирају изумрети; њихове душе поново настати у другачијем планетарном систему који ће послужити као дечији вртић за прелазак са егоцентричног на ходицентрично постојање". Она додаје: „Они који нису довољно образовани да се ускладе са пројектом, да доживе процес Божијег прочишћења докле је потребно, све док не науче како да искуствено познају Бога или намеру стварања". Маркс Хубардова каже да они који су „одбачени селекцијом" никад неће реинкарнирати на Земљи; „душа може учити другде у свемиру. Када буде спремна одабраће планетарни систем на правом степену за едукацију коју она захтева".

Ник Баник, који је говорио о „стању лидерске душе" на форуму о стању света 1998, упозорио је да „они људи који не живе по законима Божијим" ускоро (између 2000-те и 2010-те) „неће више учествовати у нашем свету". Непослушни људи ће бити послати на „другачији вибрациони ниво" - и „то није ствар казне", него побољшања наше карме. Није ли лепо знати да сви ови добротворни духови-водичи и љубазни људи желе да се увере да смо ми хришћани правилно преваспитани?

Преживели након „селекције" биће само одушевљене присталице „целосног система који се развија". Како каже Барбара Маркс Хубард: „Само они који су изабрали да користе своје моћи у свом животном веку биће васкрснути и поновно припојени са нетакнутим генетским кодом и успоменама. Њихова тела ће бити поново материјализована. Ово је универзални закон: Само добри еволуирају - „добро" значи оно што је способно да се усклади са целосним системом који се развија". Дејвид Спенглер се слаже: „Уколико смо потпуно немилосрдни у том погледу и ствари посматрамо у оквиру појмова дарвиновске теорије о опстанку најспособнијих, најспособнији у њуејџу су они који могу... пребродити убрзане промене нашег времена а да не буду избачени из свог центра душевне равнотеже... Ови људи су они који ће опстати". Макс Хубардова каже да ће преживели након „селекције" бити ношени еволутивним током, волети „проширени избор, различитост, флексибилност, двосмисленост, неизвесност, одговорност и способност да се одговори", и бити у стању да „састварају, уједињују, садејствују и воле сваког као уд свог тела". Наследници новог царства г-ђе Хубард ће проћи све данашње тестове политичке коректности, и биће високо квалификовани да служе као бискупи у Њу Ејџ храмовима.“

Ко су овде поменути?

Алиса Бејли, оснивач Њу Ејџ покрета, Тејар де Шарден, католички теолог, језуита, палеонтолог, творац идеје о „Космичком Христу“ и еволуције као „Божјем процесу“.

Барбара Макс Хубард, Њу Ејџ „пророчица“, била је саветница Хилари Клинтон.

Дејвид Спенглер, Њу Ејџ идеолог, оснивач тзв. Финдхорн института.

Роберт Мелер, вишедеценијски делатник Уједињених нација и један од твораца глобалне реформе образовања...

Метју Фокс, бивши католик (сад епископалац), заговорник Њу Ејџ духовности...

Нил Доналд Волш, коме се јављао „Бог“ и који је објавио своје разговоре с „Богом“ Новог Доба...

Читајући ове безумнике, постаје нам јасно да се човечанству црно пише. Уосталом, најутицајунији сатаниста XX века, Алистер Кроули („Чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини закон“, говорио је дотични) својевремено је предвидео да ће се „човечанство купати у мору крви“ пре него што наступи „Нови еон“. То крвопролиће се, по свему судећи, спрема. А филмови попут „2012.“ су ту да масовну свест на неки начин припреме за страхобну погибију људи пре  „планетарне иницијације“ у Кроулијево „Доба Хоруса“.

        Уместо закључка

Дакле, Енерих & comp нам, штоно  реч „сублимирано“ поручују:

1. Ближи се 2012, година краја нашег света и почетка нечег новог;

2. Већина становништва планете ће изгинути, али ће се спасти „одабрани“;

3. Африка ће бити центар новог почетка. [И заиста: глобална елита сматра да је Африка, чије црно становништво изумире огромном брзином од последица СИДЕ (случајно?), еколошки најчистији континент, који може да им омогући „нови почетак“]

А шта бисмо ми, православни Срби, могли да кажемо?

Прво: „Ал' не рече Туре: „Ако Бог да“''.

Друго: И на „Титанику“ је, пре него што је коначно офарбан, писало: „Ни Бог га не може потопити“.

Треће: Глобална елита о томе ни не мисли.

А што се вас, читаоци, тиче: мислите о томе и молите се Богу да вас избави од искушења.