header image
НАСЛОВНА СТРАНА
УГ "Заштитимо Јадар и Рађевину": Црквени званичници и црквени мишеви Штампај Е-пошта
понедељак, 05 јун 2023

 Као што се из наслова да закључити чланство Српске Православне Цркве је екстремно поларизовано на црквене званичнике који су се некад другачије звали, и црквене мишеве, а то смо ми, обични мирјани, верници.

Црквени званичници добише ново име од новог кума тј. од Рио Тинта. Наиме, на званичном сајту Рио Тинта већ подуже стоји да та компанија преговара и сарађује са званичницима Српске Православне Цркве, убеђени смо на обострано задовољство. Просудите сами да ли су се црквени званичници свели на најамнике и вукове у јагњећој кожи. Од бившег свештенства, а сада званичника, на бранику вере и нације остадоше само поједини јеромонаси и свештеници.

Ово пишемо из искуства које се, последњих неколико година, накупило. Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“, које већ четири године води борбу против Рио Тинта и отварања рудника литијума у Јадру и Рађевини, има доста искуства у борби против незваничног кума црквених званичника. Кад смо били у најтежој ситуацији и кад нас је власт Републике Србије у свакој прилици, на сваком месту игнорисала, иако мислимо да је ово преблага квалификација односа власти према нама, потражили смо савет и помоћ од најмоћнијег, најстаријег и најсветијег субјекта у Србији, тј. од Српске Православне Цркве и њеног највишег званичника, патријарха. И шта би? Неверица са наше стране, највиши црквени званичник ни да нас прими нити да нам званично откаже састанак. Само срамотно ћутање. Чак смо се једном и усудили да га јавно приупитамо чији је он патријарх кад са својим стадом не жели да разговара. Наравно, тај већ сада ко зна чији највиши црквени званичник у посету прима извесне певачице, у Америци се слика са неким глумичицама, дели црквена одликовања скоро сваком коме не треба. За хрватске медије изјављује да је далеко од тога да поверује да је Степинац директно умешан у злодела према Србима. Наравно, Хрвати то, оправдано, схватају да се узурпатор трона Светог Саве, Порфирије Перић неће бар гласно противити канонизацији Алојзија Степинца. Он изјављује да је у љубави са Хрватском и Загребом, и то понавља више пута, као да нам трн у здраву ногу забада. Изјављује да потомци усташа нису одговорни за злочине њихових очева, заборављајући да ти потомци усташа исто са Србима урадише 1991-1995. године. Захуктао се Порфирије па би и да прашта и у своје и у наше име и што је најтужније и у име потомака покланих Срба. Лако би ми да „српски патријарх“ све то говори у незнању. Зна он добро шта је било и шта треба да уради и за кога. Помиње и патријарха Германа и ону његову „Опростићемо, али заборавити нећемо.“ Има ли страшније реченице за Србе, кад се зна да су творци исте ОЗНА, УДБА и остали брозоиди. Герман је само потурио нама наивнима ту реченицу коју су осмислили напред наведени. Све што је било и што јесте паметно и у световном и духовном смислу поручује, а и свако нормалан схвата да опроштаја, без да прво заборавимо, НЕМА. Да ли се ико од кољача српске дечице покаја, да ли се ико од потомака тих кољача извини у име својих очева?. Наравно, нико. Чак наставише истим путем.

Предаде, продаде и поклони Порфирије и епископи Цркве и у име васколиког српства све светиње Српске Православне Цркве у тзв. Северној Македонији, тачније Старој Србији, Бугарима (немојте овај народ замајавати више Македонствујушћима). Поклонише аутокефалност некаквој „Македонској православној цркви“ заборављајући да као писмени људи додају и оно Северна уз „Македонска православна црква“. Рече Пoрфирије да је српске манастире и цркве у Старој Србији предао на коришћење. Не би требало да га посебно подсећамо да простор данашње Северне Македоније за српску историју, културу и идентитет има значај скоро као и Косово и Метохија. На том подручју налази се преко 800 српских цркава и манастира који су задужбине српских властелина, краљева и царева. На тој територији налазе се десетине хиљада костију српских војника који су изгинули по Куманову, Битољу, Брегалници, Кајмакчалану... ослобађајући Стару Србију од Турака и Бугара. У Скопљу је цар Душан крунисан за цара и установљен је његов чувени Законик, а управо је у овом граду и Српска Православна Црква уздигнута на ранг патријаршије. Ко то себи даје за право да каже да то није наше?  Ко гази и у чије име по стотинама српских светиња и десетинама хиљада српских војника који изгибоше ослобађајући области које су чиниле језгро средњовековне Србије?

Да ли си, Порфирије Перићу, тражио благослов од Светог Николаја Велимировића кад си ишао папи на поклоњење и целивање његове руке? Да ли си тражио опроштај од Светог владике после ломљења чеснице у Загребу са Пленковићем (који гле „чуда“ чак нађе и дукат у истој), Јеленом Милић, амбасадорком Србије у Загребу и оним брозоидом, Ивичњаком Дачићем. Да ли се бар застидиш тог друштва? Касно си се сетио Светог Николаја, баш касно. Зашто се Првославе Перићу илити патријарше Порфирије слабо или никако виђаш на свом радном месту, тј. Пећкој патријаршији? СПЦ има само ту, једну једину патријаршију. Да ли се бојиш Првославе шиптара или ти је за срце прирасло митрополисање и то у две митрополије, загребачко-љубљанској (која ти је изгледа најмилија) и београдско-карловачкој, односно, Архиепископија београдско-карловачка. Да ли си ти патријарх у егзилу, с обзиром на то да је Пећка патријаршија још увек цела, неокрњена и у функцији, спремна да у сваком трену прими Божије посленике на своја радна места? Пећка патријаршија СПЦ вапи за својим патријархом. Дакле, сад или никад. Зашто на недавном заседању Сабора СПЦ није тражила од властодржаца да прогласи окупацију државе и није анатемисала сву издајничку политичку елиту? Због чега, ради ублажења Божијег гнева, није уведен ванредни пост и крсни ходови (литије) у свим епархијама наше Цркве? Док голоруки народ на Косову и Метохији брани нашу вековну територију, очајнички вапијући за помоћ Цркве и државе, дотле „српски патријарх“, по народној изреци „село гори а баба се чешља“, ужива сав комфор у вили на Дедињу поред једне стране амбасаде.

Кад, Порфирије Перићу, немаш довољно надахнућа да изрекнеш ниједну важнију мисао, по којој ће те памтити покољења и будући патријарси, зашто не цитираш већ доказане духовнике и свеце попут Светог Саве, Николаја Велимировића, Јустина Поповића Ћелијског, патријарха Павла Стојчевића...? Могао би се, а  и ми са тобом, научити духовности, мудрости и скромности. И то би било нешто. Али од тога ништа, шта више, понашаш се као египатски фараон, што делује још смешније и жалосније  под оним балдахином. Окружио си се својим владикама од којих се неки, слободно се може рећи, могу назвати холивудским, нарочито онај у Немачкој, надајмо се, на привременом раду.

Кад смо правили литије против отварања рудника ниједан лознички протонамесник нам не даде ниједног парохијског свештеника да их предводи, чак нас на литургији у Лозници у Цркви Покрова Пресвете Богородице, свештеник (пре би се рекло послушник црквених званичника), Милош Петровић назва секташима и терористима. Иначе тај службеник, би после извесног времена смењен, што је у лозничкој цркви, већ дужи временски период постало пракса. Између осталог није му се допала наша парола са неколико скупова: „Цркво наша зашто ћутиш, док звери кољу твоје стадо“? Али, хвала Богу, ми одржасмо литије уз присуство пензионисаног свештеника и натерасмо Владу Србије да укине пројекат „Јадар“, тј. рудник литијума.

Све док се ово дешавало на челу Епархије шабачке је био владика Лаврентије, али видно болестан, па се у нашој Епархији шабачкој нисмо имали коме ни обратити. Постављањем владике Јеротеја Петровића за највишег Црквеног званичника Епархији шабачке (тада смо још увек мислили да је владика, а не црквени званичник) потражисмо званично као Удружење и као верници СПЦ да нас прими. Чак добисмо и обећање (нисмо се надали да ће бити као лудом радовање) да ће нас примити, само је термин у питању. Од Јеротеја смо тражили да уколико не жели да нас прими да нам то само поручи и нема проблема (наравно да увек има проблема). Наравно, Јеротеј нити нас прими, нити рече нећу. Само ћутање већ скоро пет месеци. Има ли ишта тужније кад родитељ неће да прича са својом децом?

А имали смо шта да му кажемо и да приупитамо за дешавања у Епархији шабачкој. Као на пример, да ли је истина да је против протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића, старешине Храма Покрова Пресвете Богородице у Лозници, док је службовао у Мачванском Прњавору поднето, више кривичних пријава због напаствовања жена? Да ли је истина да је тај исти свештеник са још 35 клирика шабачко-ваљевске епархије, у августу 2000. године, на челу са владиком Лаврентијем ишао на поклоњење архијеретику римском папи, којом приликом су сви до једног целивали, том истом папи, крваву руку којом је благословио убијање Срба? Да ли је дотични протојереј Јаковљевић на Божић 2013. године забранио причешће једном свом парохијану и то само зато што је исти присуствовао на трибини у Шапцу на којој је тема била „Папа у Србији, за и против“? Иначе, на тој трибини су изнети историјски факти о злочинима римске курије према српском народу, са нагласком на злочине у Прњавору. И наравно, после наведених питања, ако се испостави да су била оправдана, круцијално питање зашто исти није рашчињен већ је награђен постављањем за старешину црквеног храма у Лозници?

Годинама уназад рак рана Епархије шабачке је манастир Илиње у Мачви, у селу Очаге где је од 2006. године настојатељ архимандрит Исаија. Међу наивним и лаковерним особама (манастир иначе важи за место где верници долазе да нађу духовни мир) Исаија „лечи“ најтеже болести, између осталог и од демонских сила. Народ, притиснут свакојаким болестима и невољама, хрли на богослужења и нарочито на „чудесну“ Свету тајну јелеосвећења. И гле чуда, поред тога што Исаија са својим помоћницима помазује људе освећеним уљем, он то чини и над псима и мачкама. За то време много паса и мачака обитава у Цркви. Какво светогрђе. Канони строго забрањују да се Света тајна јелеосвећења врши над животињама. Вршење ове Свете тајне пренесено је на епископе и свештенике, заповешћу Апостола. Свети Апостол Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама нека дозове старешине Црквене, те нека читају  над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се.“ (Јк. 5, 14-15). Дакле, тајна јелеосвећења назначена је само за болесне хришћане, и то оне који тешко болују, који пате, малаксавају, што се види из речи, које је Апостол употребио. Литургија у манастиру Илиње се не може речима описати колико је саблазна тј. потпуно реформистичка, служи се по јеретичком обреду, ни трага од светоотачког предања. Од посетиоца манастира Илиње сазнајемо да је Исаија посећивао поједине беле магове и учио од њих вештину хипнозе. Како иначе образложити, када чита молитву не ставља епитрахиљ на главу верника већ тражи да га верници гледају у очи док он чита има молитву. Да ли је истина да Исаија има досије у полицији и ко је уопште тај човек и чијим интересима служи? Зашто га покојни владика Лаврентије није, а ни Ви га, садашњи владико, не лишисте монашког чина?

Од дана устоличења за епископа шабачког, 18. септембра 2022. године долазили сте, владико Јеротеју, у Лозницу више пута и том приликом сте служили архијерејску литургију у цркви Вазнесења Господњег на Лагатору, чија је изградња започета 2002. године. У крипти цркве се од 2006. године врше Богослужења и све Свете тајне, а куриозитет је да на том месту нема иконостаса, па се верници осећају као да су на служби код римокатолика или протестаната. Вама владико, а ни свештеницима не смета што нема високе преграде, која дели лађу Цркве од олтара. Верници се питају зашто се не служи у Цркви где је иконостас завршен, осим на храмовну славу Спасовдан, и у појединим приликама, као на пример прошле године 26. маја када је из Хиландара на дар стигла чудотворна икона Богородице Тројеручице? Свештенство се правда да Црква није фрескописана, да није свугде постављена расвета... У раним вековима хришћанства у храмовима није било никакве преграде између олтара, где су били свештеници и лађе цркве, где су стајали верници, јер је Господ Исус Христос својим спасоносним доласком на земљу отворио за своје следбенике врата Царства небеског, које на земљи представља олтар. Међутим, током времена када се број хришћана знатно увећао, појавила се потреба да се свештеници у олтару на неки начин одвоје од мноштва верника, како би могли да се сконцентришу на молитву и свете обреде. Због тога је Свети Василије у четвртом веку поставио испред олтара завесу, коју је доцније заменила камена или дрвена преграда са неколико стубова.

У шабачкој гимназији 7. марта ове године одржана је трибина са темом „Исповест и причешће - пастирски приступ“. Хтели смо владико да вас питамо да ли пост заиста није предуслов за причест, како рекосте на скупу, и да је по вама идеал да се причешћујемо на свакој литургији? Наиме, знамо да су нам Свети Оци оставили предање да је пост општецрквена установа, пост је Црквени закон. У 32. глави Типикона јерусалимске Свете Лавре Саве Освећеног, који је Свети Сава унео у Номоканон број 228, јасно је дато упутство како се припремати за Свето причешће: „Када се ко хоће причестити Светим Христовим Тајнама, треба да се уздржава сву седмицу, да од понедељка пребива у посту и молитви и трезвености, савршеној све време, и тада са страхом и великим страхопоштовањем да прими Пречисте Тајне.“ Литургија се служи не само да би се верни народ причестио већ и да би се поменули живи и мртви. Пре свега, Евхаристија је Бескрвна Жртва благодарења Богу за сва Његова велика доброчинства.

Зашто сте владико Јеротеју једном часном свештенику из једног рађевског села забранили поједине свештеничке радње? Да ли је истина да сте за игумана једног манастира у Епархији поставили хомосексуалца? Имали би смо још питања о понашању свештенства али и ово је за сада довољно.

Да ли сте, када обилазите манастире у Епархији, уочили да се у скоро свим богомољама практикује конзумирање меса, како од стране монаха и монахиња тако од мирјана, што је недвосмислено кршење Светих канона и предања Православне Цркве? Где год се једе месо у манастиру, ту нема покрова Божијег, јер се крши завет Богу, завет испосничког живота, и ту се усељује јеретички дух. 

Хтели смо да укажемо на проблеме у Лозници и Крупњу, Јадру и Рађевини а који су углавном дело „власника“ Јадра и Рађевине, Видоја Петровића и Ивана Исаиловића са којима се ви владико састадосте одмах по устоличењу, а они брже-боље објавише слике са вама. Хтели смо да вас упознамо да у Лозници и Крупњу има више коцкарница и билијар столова него у Лас Вегасу, Паризу, Лондону... У Лозници се завршава фудбалски стадион чија изградња кошта скоро 40.000.000 евра, а да при том већи део Лознице  нема канализацију иако је град Лозница тј. Видоје Петровић од такси за уређење грађевинских парцела од народа узео новаца од кога су се могле направити бар три најсавременије канализације. Имали смо намеру да затражимо, а ви да помогнете да се у Крупњу улица Јосипа Броза преименује у пристојнији назив, као и улица распопа Владе Зечевића. Наравно, исто би тражили и за улице Јосипа Броза у Бањи Ковиљачи и распопа Владе Зечевића у Лозници, а тражили би и уклањање споменика том истом распопу у Лозници. Питали би вас да ли је нормално да једна улица у Тршићу носи назив Јернеја Копитара, језуите. Питали би вас и шта је са нашом иницијативом да се на Гучеву у оквиру споменика направи и капела. Обавезно би вам поставили питање шта мислите о СУБНОР-у и поновном постављању бисте Брозовом слугерањи Георгију Јакшићу у гимназијском парку од стране тих истих СУБНОР-оваца, уз присуство градских моћника (то су они са којима сте се сликали) и „историчара“.

Да ли је пригодно, да на слави Града Лознице, Спасовдану, ломите колач са домаћином славе, функционером парламентарног покрета, кога смо најурили из удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“ као страно тело, јер је покушао да преузме или уништи удружење. Да ли сте знали да дотично лице на локалу сарађује са тзв. еколошким удружењима који веома радо у госте примају мрзитељку Срба Виолу фон Крамон? Да ли је тај исти господин био разлог да градски моћници (понекад и њима проради опрез) забране да ђаци лозничких школа учествују на литији? Иначе, напред наведене чињенице су нам отвориле очи, тј. зашто нисмо били подобни да са нама прозборите коју реч.

Ето све што напред написасмо хтедосмо прво вас владико питати, али од вас само ћутање. Постоји она народна: „Кад неће брег Мухамеду, хоће Мухамед брегу“, тако и ми кад не хтедосте са својим стадом попричати, баш као и „патријарх“ Порфирије ми, ево морадосмо у овом отвореном писму да Вас упознамо шта смо хтели од Вас. Ништа за нас, никакве привилегије само пастирску реч али ви се уплашисте свога стада, својих овчица.

Шта нам је чинити, наравно нама црквеним мишићима илити овчицама? Што и досад. Нисмо ми постајали и бивали верници гледајући у црквене званичнике. Поверовасмо у Христа, Којем и даље верујемо, кад рече: „Где вас је двоје-троје у Моје име и Ја сам са вама.“ Господ каже: „Ја сам пастир добри“, а затим говори уопштено: „Пастир добри душу своју полаже за овце, а најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где иде, и оставља овце и бежи: и вук разграби овце и распуди их; а најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце“ (Јн. 10:11-13).

На основу свих националних издаја које се одвијају пред нашим очима, можемо закључити да су данашњи духовни пастири углавном најамници туђих интереса, избегавајући неизбежни сукоб са светским (антихристовим) системом који сав у злу лежи, остављајући своју паству (народ) на немилост вуковима, односно џелатима наше вере и нације. Историја је најбоља учитељица живота, и она нам је показала да кад год су духовници војевали за Крст часни и Слободу златну, ми смо из свих недаћа излазили као победници. Имамо кроз нашу историју, славну и богату, бесмртних примера војевања пастира СПЦ за опстанак народа и државе. Свети Стефан Троношки, архимандрит и игуман древне светиње у Јадарском крају, није хтео да остави свој народ на немилост турском зулуму, па је преузео дипломатску-политичку мисију како би издејствовао правно-политички споразум о заштити српских интереса у аустријској и турској царевини, што га је коштало мученичке смрти. Хаџи Рувим и Хаџи Ђера нису чекали благослов патријарха или владике него су у манастиру Боговађа припремали устанак против турског окупатора. Поп Лука Лазаревић и прота Матеја Ненадовић су предводили Карађорђеве устанике и значајно преломили бој на Мишару. Свештеномученик Митрофан Матић настојатељ манастира Чокешина, првомученик комунистичког тереора, страдао је августа 1941. године зато што је јавно проповедао и упозоравао на масонско-комунистичку заверу против Србије. Исповедник Патријарх Варнава, Свети Николај Велимировић и владика шабачки Симеон одлучно су се 1937. супротставили Конкордату, иако су знали да су им тим чином, животи угрожени. Поп Војвода Момчило Ђујић скинуо је свештеничку мантију и са својом Динарском дивизијом бранио српски народ од хрватских кољача. Истим путем у Другом светском рату кренуо је и јеромонах Георгије Бојић „Џиџо“, старешина манастира Троноша, који је 31. августа предводио Јадарски одред у  ослобођењу Лознице од нацистичког окупатора.

Упркос свим проблемима, несрпским факторима и сивим еминенцијама унутар Српске Православне Цркве, као што су Мирко Каранушић, нашој јавности познат као епископ Бачки Иринеј Буловић, и Томе Филе, заменика „српског патријарха“ и члана Управног одбора Српске патријаршије, свештенство је дужно пред Богом и родом да најодлучније устане против свих починилаца кршења устава и закона Србије.

Јер какво је стање у Цркви такво је и у држави! Некада су наши благочестиви монарси и владари, заједно са Светим душама у Цркви, заједно радили за добро државе, док данас имамо савез колонијалног намесништва и недостојних црквених званичника, па отуда нам све несреће којима се не назире крај. И немојте себе, ви црквени званичници, поистовећивати са СПЦ по оној: „Црква то смо ми црквени званичници.“

И на крају. Цркве су наше, правили смо их и ми и наши преци и нико нам не може забранити да се у њима крштавамо, молимо, кајемо, исповедамо, причешћујемо... На сву нашу радост и срећу познајемо довољно правоверних свештених лица који ће нас радо примати у Свете храмове, а ми њих у наше домове.

О Духовима лета Господњег 2023.


За Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“

Момчило Алимпић, Марија Алимпић и Милан Старчевић  

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 јун 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.