У јеретичким школама уче да где је епископ тамо је црква, али то је јеретичко учење. Требало би тачније рећи, да где је јеретички епископ, тамо је јеретичка црква, а ми ћемо уз Божију помоћ да докажемо где је благодат Божија, тамо је Црква Божија.
Први доказ о благодати Најпре црква се бори за Небеско Царство, а не за земаљско царство, и у цркви је Небеско Царство, а не земаљско царство. Апостол Павле говори: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14:17). Исто то говори и преподобни Серафим Саровски, само другим речима: „Стекни дух мирни, па ће се хиљаде око тебе спасти“. Преподобни Серафим није говорио на основу Јеванђеља и Посланица, него на основу свог искуства, и зато није рекао истим речима као и апостол Павле, него је рекао својим речима на основу свог искуства, али у суштини рекао је исто што и Апостол. Јер да је говорио на основу Јеванђеља, требао је да каже овако: „Стекни Царство Небеско, па ће се хиљаде око тебе спасти“. По природи Царство Небеско је духовно и невидљиво, јер оно је унутра у светом човеку, али оно може да се види и споља, кад видиш некога да има благодатни мир и радост, онда знаш да је у њему Небеско Царство. Ко је видео преподобног Серафима Саровског тај је видео благодатни мир и радост – и видео је Небеско Царство. Свети Дионисије Ареопагит сам пише у својој књизи да је видео Пресвету Богородицу, видео је благодатни мир и радост, видео је Небеско Царство, јер је видео Небеску Царицу. А само то Царство Небеско јесте благодатно Царство и бива искључиво по благодати Божијој и никако друкчије. Код старих Срба увек је било таквих благодатних људи, у којима је био благодатни мир и радост, док код западних јеретика и уопште код јеретика никад није било таквих људи нити може бити, и они не знају нити могу знати, шта је то Небеско Царство, шта је то „правда и мир и радост у Духу Светоме“. То исто се догађа и данас, па ако нема таквих благодатних људи, у којима је благодатни мир и радост, то значи да је благодат прилично одступила од народа, па где нема благодати, тамо нема ни Цркве, и то значи где је јеретички епископ, тамо је јеретичка црква. Други доказ о благодати Апостол Павле описује своја искушења и овако говори: „И за премнога откровења да се не преузносим, даде ми се жалац у плоти, анђео сатанин, да ми пакости чини (да ме куша), да се не преузносим. О томе трипут Господа молих, да одступи од мене, и рече ми Господ: доста ти је благодат Моја; јер сила Моја у немоћи се савршава (показује сасвим)“ (2.Кор.12:7-9). Овде је одговор на питање због чега Бог допушта злим духовима да искушавају људе? То је због тога да би се пројавила благодат Божија. Како се пројављује благодат Божија над демонима? У хиландарском Прологу, тј. Синаксару има оваква повест: Слово од Лимониса о Аделфију епископу (23. фебруар) Аделфије епископ од Аравијска града, имао је сестру игуманију манастира женскога. И једном је дошао епископ у манастир у посету сестри својој, и кад је улазио он у врата манастирска, видео је једну црноризицу бесом мучену, и на земљу бачену, и пену точи. И призвао је епископ своју сестру, и говори њој: „Тако ли ваља, да сестра ова буде бесом вређана (мучена), и страда зло? Или не знаш, како свих сестара носиш суд, јер си игуманија“? А она је одговорила: „Па шта ћу ја да учиним бесу? А епископ јој рекао: „Па шта чиниш, кад си толико година у манастиру примила анђелски образ? Јер монашка борба је са демонима, па ако им овде не одоле, нити отерају њих, онда у будућем веку горко ће бити мучени“. И ово кад је рекао, онда је учинио молитву епископ, и одагнао је беса, и очистио црноризицу. Шта ми видимо из овог разговора епископа и игуманије? Видимо по телу брата и сестру – епископа и игуманију, али по духу видимо – правог епископа и лажну игуманију. Колико је данас лажних епископа, игумана, игуманија и свештеника, и да ли можемо да их пребројимо? Али може неко рећи да епископи нису дужни да истерују зле духове из људи. И одмах се поставља питање а ко је дужан? Данашњи епископи су гори од старозаветних свештеника, у Делима Апостолских је наведено како су синови Скеве првосвештеника покушали да заклињу и истерују зле духове из људи и тада се показало да је благодат одступила од старозаветне цркве и старозаветних свештеника. Овако је то описано у Делима Апостолским: „И почеше неки од лутајућих Јудеја заклињача (који се скитаху) спомињати над онима, који имаху лукаве духове, име Господа Исуса, говорећи: заклињемо вас Исусом, кога Павле проповеда. То беху неких седам синова Скеве Јудејца, архијереја, који ово чињаху. А дух лукави одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам: а ко сте ви? И скочивши на њих човек, у коме беше лукави дух, надвлада их и надјача, тако да наги и израњављени утекоше из оног дома“ (Дап.19:13-16). Добро су учинили синови Скеве првосвештеника што су покушали да истерују зле духове из људи, јер се открило да је благодат одступила од старозаветне цркве и старозаветних свештеника, тако да су мирне савести могли да пређу у хришћанство. Јер где је благодат Божија, тамо је црква Божија, и то је указано синовима Скеве првосвештеника. Кад погледамо синове Скеве првосвештеника и кад погледамо данашње епископе, ми видимо да су ови много гори од њих, јер не читају молитве против злих духова, тако да се не зна шта је са благодаћу, да ли има или нема? Па ако нема, шта треба чинити да се пројави благодат? Господ је рекао: „Тај род (демонски) ничим се не може изагнати, осим молитвом и постом“ (Мк.9:29). Приметно је да демони не подносе црквенословенски језик. Свакако мисли Господ на појачану молитву и пост, али ако се појача молитва и пост, па још и црквенословенски језик, то је већ богомољство и враћамо се у време богомољаца, који су углавном били српски сељаци. Уколико се вратимо у време богомољаца, онда епископи могу једино да спале своје дипломе, јер нису погодне за тоалет. Али опет, ако спале дипломе, антихрист и масони то неће опростити и завршили су своју политичку каријеру. Него да расудимо, шта бива кад епископи не читају молитве против злих духова и кад се не зна шта је са благодаћу: да ли има или нема? Ту није могуће покајање, ту нема ни покајања ни цркве, ту нема ни Бога ни благодати, они су безбожници, они су незнабошци. Много би било боље да они читају молитве против злих духова и да се покажу као синови Скеве првосвештеника, јер би онда уследило опште покајање, појачали би молитву и пост и читали би на црквенословенском језику, и благодат би се вратила у цркву. Један јеромонах је рекао за данашње епископе: „Они нису јеретици, они су безбожници“. И у праву је, јер јеретици имају неку веру, макар и криву, и имају неки страх Божији, а они немају ни веру ни страх Божији, они су светски политичари. Шта бива кад има благодати у цркви? Тада, по благодати Божијој, сваки дан можеш да се ругаш ђаволу и да га бијеш и избацаш из цркве. Па ако се не ругаш ти њему, он ће теби сигурно да се руга. Тако се ђаво сваки дан руга данашњим епископима, а слепац у својој гордости не види да му се ђаво руга, и у праву је онај јеромонах, јер данашњи епископ није јеретик, него је безбожник, он је политичар и ради тога је учио школе. Он је достигао највишу лицемерију и лаже и себе и народ, он је завршио највише светске школе и постао је прави политичар, јер он је и учио школе за политичара, а не за епископа, јер за епископа нема школе, него треба бити достојан. Да ли је неко достојан или није, то се открива у молитви против демона: ако може да истера демоне из људи – он је достојан, а ако не може – он није достојан. И не само да отера демоне од себе и од људи, него епископ треба сваки дан да се руга демонима. Исцељење Мотовилова доказ благодати Божије Имамо из Предања Цркве много примера правих епископа и много доказа против данашњих епископа. Ко хоће, може да прочита књигу из 19-тог века, у којој су описане три адске муке Мотовилова, и у којој се говори о молитви правог епископа. Мотовилов је пожелео да ратује против демона својом силом, а не Божијом силом, и ту своју жељу је скупо платио. Архимандрит Серафим (Чичагов), састављач летописа Серафимо-Дивјејевског манастира, описује следећи страшни догађај из живота Николаја Александровича Мотовилова, великог поштоваоца и ревносног послушника Саровског старца Серафима: „Једном смо се у беседи са преподобним Серафимом дотакли разговора о вражијим нападима на човека. Преподобни је причао о својој страшној борби 1000 ноћи и дана са демонима. Мотовилов је био толико одушевљен причом старца, да је од срца узвикнуо: „Батјушка како бих ја волео да се борим са демонима!“ Једном је њему допала у руке белешка о исцељењу једне бесомучне девојке код кивота светог Митрофана Вороњешког. „Ја сам се замислио, - пише Мотовилов, - како се може десити да једна православна хришћанка, која се причешћује пречистим и животворним Тајнама Господњим, изненада буде опседнута демоном, и то толико дуго време – више од тридесет година. И помислих: „Глупост! то не може бити! Видео бих ја, како би се усудио демон да се усели у мене, пошто ја често прибегавам Тајни Светог Причешћа." И баш у том тренутку опколио је њега страшни, хладни, смрдљиви облак и почео да улази у његова грчевито стиснута уста. Ма колико се несрећник борио, ма колико се трудио да се заштити од леда и смрада, који се увлачио у њега, облак је ушао сав у њега, упркос његовим надчовечанским напорима. Руке су биле парализоване и нису могле да учине крсни знак; замрзнута од ужаса мисао није могла да спомене спасоносно име Исусово. Одвратно – ужасно се догодило. За њега је наступио период најтежих мука. Својеручни рукопис даје овакав опис мука, које је доживео: „Господ ме је удостојио да на себи самом испитам заиста три геенске муке. Прва – несветлећи и неугасиви огањ, током три дана и три ноћи, тако да сам ја осећао како горим, али не сагоревам. Ове муке су престале тек после исповести и причешћа светих Тајни Господњих, молитвама архиепископа и од њега наређених јектенија за здравље у свим црквама Вороњежа и у свим манастирима. Друга мука је била током два дана и две ноћи љутог тартара геенског, тако да и огањ не само да није жегао, него није могао ни да ме загреје. Ја сам пола сата држао руку над свећом, и она ме свог задимила до крајности, али ме није загрејала. Али обе ове муке после причешћа дале су ми бар могућност да једем и пијем, и могао сам мало да спавам при њима, и оне су биле видљиве свима. Трећа мука геенска, иако се смањила на пола (и била је) за један дан и ноћ (и трајала један дан и ноћ), али за то је био велики ужас и патња од неописивог и несхватљивог страдања. Не знам како сам остао жив од ње! Она је нестала од исповести и причешћа светих Тајни Господњих... Та мука је била – од неуспављивог црва геенског. И тај црв није био видљив ником другом осим мени и архиепископу, али ја сам сав био испуњен овим најгорим црвом, који је пузао у мени целом и гризао сву моју унутрашњост, па је излазио кроз уста, уши и нос, и поново се враћао у моју унутрашњост. Бог ми је дао снагу против њега, и ја сам могао да га узмем у руке и да га растежем...“. Убрзо после овог, страшног и недоступног обичном човеку, мучења, Мотовилов је имао виђење свог покровитеља, преподобног Серафима (који је скончао пре тога), који је утешио страдалника обећањем, да ће му бити дато исцељење при откривању моштију светог Тихона Задонског и да га до тог времена демон, који се уселио у њега, више неће тако сурово мучити. И стварно, после више од тридесет година испунио се тај догађај по његовој великој вери. Више од тридесет година био је у њему демон, али га није тако сурово мучио. На дан откривења моштију светог Тихона Задонског, Мотовилов је стајао у олтару, молио се и горко плакао, што му Господ не шаље исцељење. У време певања Херувимске песме он је погледао на горње место и видео на њему светог Тихона, који је благословио уплаканог Мотовилова и постао невидљив. Мотовилов се одмах осетио да је излечен." Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|