Глупост је фасцинантна појава. Многи велики умови човечанства покушали су да је некако објасне и дефинишу, али глупост је, кажу, толико непроходна, да ју је немогуће истражити до дна - она не даје никаквог одјека, она све гута као црна космичка рупа.

И ми смо хтели да истражимо људску глупост, али смо се убрзо сетили оних стихова: "Боже мили, куд сам зашо..."

Па ипак, нисмо одустали од своје намере. Глупост је толико упадљива, да је не можемо игнорисати. На пример, шта кажете на овај цитат:

___________________________

"Дивљи вепрови застидели су се недеље седмог септембра. Стока се посрамила недеље седмог септембра. Каљаве глисте побегле су од недеље седмог септембра. Најотровније змије и шкорпије устукнуле су од недеље седмог септембра. Смрдљиви творови нестадоше бестрага у недељу седмог септембра. Недеља седми септембар чак ни мајмунима није била смешна".

____________________________

Небитан је повод за писање овакве глупости, али ћемо га навести, да не останемо недоречени. Са тешком муком је наша Црква превазишла раскол у дијаспори, а сада је у Аустралију послат Иринеј Добријевић - новопостављени епископ чија је прошлост потпуно непозната јавности. Чиме се тај човек бавио у животу, где је живео и шта је радио - нико не зна. Само је одједном постављен за епископа Српске Цркве и послат у Аустралију. И откако је он тамо, старе незалечене ране се отварају и поново се прави раскол у Српској Цркви. Цитирана глупост је преузета са сајта аустралијско-новозеландске епархије, и нема никакву другу сврху, осим да људе који се одвајају од епископа само још више утврди у њиховој намери.

Чак и гола лаж може бити убедљива, ако се изговори са озбиљним изразом лица. Сетимо се само Амфилохијевих изјава да Шиптари неће градити наше храмове. Он је то изговорио мртав озбиљан, а сада мртав озбиљан ћути о томе, и погледајте - јавност у Србији се не буни. За разлику од лажи, глупост је увек одбојна и никога не оставља равнодушним. За разлику од лажи, глупост постаје још глупља и упадљивија уколико се изговара са озбиљним изразом лица. На пример, испред цитиране изјаве додајте речи: "Са пуном одговорношћу тврдим..." и видећете колико та изјава постаје упадљива и комична. "Са пуном одговорношћу тврдим да су смрдљиви творови нестали бестрага у недељу седмог септембра". Кад би Иринеј на своме сајту написао гомилу лажи, то не би имало толико погубан ефекат као кад напише једну овакву глупост.

Једно је очигледно - глупост може бити врло комична. То је њена најлепша особина. Зато смо се ми и позабавили овом темом, да се мало опустимо и разонодимо после тешке теме о операцији "Меморандум". Традиционална разонода нашег народа је причање вицева о Хаси и Муји, али и теологија глобализма пружа довољно материјала за добру забаву. Један од оснивача црквеног глобализма, Александар Шмеман, био је много смешан човек. Бар тако тврди његова рођена жена, Јулијана Шмеман, а објављује Светосавски весник 6. јула 2007. године. Ево шта она каже о своме мужу:

_______________________

"Нисте могли, а да се не смејете у његовом присуству, чак и када су теолошка питања била по среди".

_______________________

На пример, Шмеман је у једном свом тексту написао, а Светигора у броју 175. на десетој страни објавила, следеће:

_________________________

"У овом деструктивном делу мога реферата желео сам да покажем да ове старе, од 19. века наслеђене категорије данас више нису применљиве. Прво би требало изнутра упознати цивилизацију, схватити шта се у њој догађа. Затим, да би се поново осетило, да би се схватило, ако не већ срцем, оно макар умом, шта у последње две хиљаде година значи или би требало да значи веровати, јер није свака вера добра, није све што је везано за религију добро. Потребно је осетити шта је учинило хришћанство, какву замисао је донело собом хришћанство тиме што је обновило и суштински изменило појам вере. Управо зато је потребно поставити питање: како верујеш, у шта верујеш? Садржај праве вере, молим вас да ме не схватите погрешно, ја бих именовао као православље. Имам у виду не збир емпиријских појава које чине православље. Лично сматрам да је Православна црква веома болесна на свим нивоима свог живота. Сваки православни тријумфализам апсолутно ми је далек".

__________________________

Ми не фалсификујемо цитате, нити их вадимо из контекста, и то је ваљда до сада постало јасно свима који читају наше текстове. Али за сваки случај постављамо и скенирани фрагмент ове Шмеманове изјаве, да остане за генерације које долазе:

_____________________

 православље. Лично сматрам да је Православна црква веома болесна на свим нивоима свог живота. Сваки православни

_______________________

Наш поетски осећај говори нам да овде сада треба узбуђено да узвикнемо: "Страшно! Ужасно!" или нешто слично. Али ми се не узбуђујемо - блејање козе узбуђује само јарце и вукове. Па ипак контекст налаже да некако изразимо негодовање, макар и хладнокрвно. Међутим, сва средства српског језика којима се изражава запрепашћење, гнушање, негодовање, ишчуђавање и сл. већ одавно су исцрпљена када се ради о деловању екипе глобалиста унутар Православне Цркве. И шта сад ми да радимо? Остали смо без поетских средстава изражавања. Кад би ово била ТВ емисија, могли бисмо да пустимо рекламе док се узбуркана осећања не стишају. На Б92 тако и раде. Чим примете да је саговорник измакао контроли и хоће да доврши реченицу којом уништава сав труд водитеља, одмах водитељ најављује рекламу, после које већ наставља неку другу тему.

Уместо паузе за рекламе, ми ћемо да замислимо Православну Цркву како лежи болесна у европској операционој сали. Мајка Црква лежи болесна, без свести, а европски експерти за црквену хирургију увелико је оперишу. Прикључили су је на апарате Брисела и Истамбула, уградили јој три бајпса (донација Другог ватиканског концила) и сада јој убризгавају Иринеја Добријевића, пуне јој ушне шкољке Игњатијем и Зизјуласом, ошамућују православне епископе локалном анестезијом, ампутирају владику Артемија, очни живац светоотачког учења замењују екуменским дијалогом, испирају јој мозак и бришу из њега све трагове сећања на речи и дела владике Николаја и оца Јустина...

Није смешно, јел тако? Да, глупост врло често прелази границу смешног и изазива туробно расположење, а понекад поприма чак и монструозне размере. Неисцрпни су ресурси људске глупости у човечанству, и неисцрпне њене могућности. Од неспретног комичног стиха у "Жичком благовеснику" до сакралне антропофагије у беспућима афричке џунгле.

Као што рекосмо, наш циљ је само да се мало разонодимо, и зато нећемо ронити у неистражене дубине људске глупости. Задржаћемо се у плићаку, где је глупост још увек комична и симпатична. Таква је, на пример, теологија епископа Игњатија Мидића - комична и симпатична. Поготову ако се узме у обзир његов нагласак и начин изражавања (аудио-снимак):

_________________________

"Све је нужност! - каже (Павсаније). Подизо сам ја свој ум и ка небесима, и ка небеским телима. И медицином сам се бавио, и философијом сам се бавио... И орфичким записима... Али једно што сам сватио - то је да се ништа ту не може променити! И богови, каже, плачу, и труну, каже, у тамници својој, и ту нема помоћи! Богиња, каже, та, која се зове Нужност (Ананги), она не чује никаквог гласа, и њој се никакве жртве не приносе. Зато што она... ту нема промене! Јел тако? То је детерминисаност постојања!

И зато су постојале код Грка и... у старој грчкој митологији, али и у религији, постојао је жртвеник! Храм богињи нужности! Шта је смешно, душо моја?!"

___________________________

Игњатије најпре каже: богињи нужности се нису приносиле жртве, јер нема промене, све је детерминисано. А онда каже: зато је постојао жртвеник богињи нужности. Наравно, "душа" није смела да каже шта је смешно. У Галилејево време многи су знали да се Земља окреће, али нико није хтео да изгори на ломачи због тога.

Дакле, позивамо вас да се изујете, па да заједно загазимо у плитку воду глобалистичке идеологије у Српској Православној Цркви. За почетак, ево мало глупости из Жичког благовесника:

Секта нека стално шетка,
Око Чачка стално кружи,
Сваку цркву она ружи;
Све владике, сваког попа
Желела би да закопа.

Глупост не познаје границе, нити их може прекорачити. Где она стане - ту је њена територија. Она нам помаже да стекнемо бољу представу о бесконачном. Таман кад помислите да сте конзумирали крајњу глупост, она вас изненади новим могућностима. Које то "све владике" и ког то "сваког попа" неко жели да закопа? Зар то није претерано неозбиљно? И претерано глупо, на крају крајева?

Сигурније учитеље
од њих света Црква има.
Апостоли су је поверили,
Владикама и Оцима.

Снисходљив однос према глупости својствен је свим умним људима. Зато остављамо на страну то што стихови немају везе са стварношћу. Наравно да се нико из удружења "Законоправило" није наметао као учитељ - људи су само тражили да се поштује трострука саборска одлука. Нас је у овим стиховима забавило нешто друго. То је потпуно одсуство стилске хармоније, као кад би робусни фудбалер улетео у плесну дворану и почео да крља све редом. У целој песми нема песничких слика, нема композиције, ритма, мелодичности, нема ничега што поезију чини поезијом. У неким "строфама" то се граничи са вулгарношћу:

Па и ова око Чачка
Називом нас стално чачка:
Глуме име по свој жељи,
Да су "Православни ревнитељи".

Колико су дубоки корени људске глупости! Замислите да је ђаво пришао Адаму и Еви и рекао: "Добар дан, ја сам ђаво, мрзим вас, желим да вас упропастим за сва времена, итд". Шта би онда било? Адам и Ева би побегли од ђавола, као и сваки човек, уосталом. Али ђаво не ради тако. Он убаци човеку помисао врло привлачну и реално остварљиву. Једна проста и наизглед безазлена помисао свакодневно убија хиљаде људи на путевима широм света. Та помисао гласи: "Само да претекнем још овога". Али ту су последице одмах видљиве, а у питањима вере последице су видљиве тек на ономе свету. Зато је Господ допустио да погрешну веру увек неодступно прати вриштећа глупост, како би људи увек могли лако да препознају ђавољу подвалу. С Мухамедом и глупост у главу - рекао је владика Његош.

Са Зизјуласом и глупост у главу - додајемо ми. Ако не верујете, ево погледајте следећи стих у Жичком благовеснику:

Свети Сава с неба гледа
И сектама напред не да,
Нити дају Апостоли
Цркви Божјој да одоли.

Паметан не говори ни пола онога што зна, а глуп не зна ни пола онога што говори. Да ли су издавачи свесни шта пише у овом стиху? Апостоли не дају Цркви Божијој да одоли? Каква глупост! Црква Божија ће да одоли сваком непријатељу, ни врата пакла неће је надвладати. То знају и мала деца. То зна и састављач поменутих стихова, али човек ваљда није умео да се изрази. И ово већ престаје да буде смешно. Зато ћемо навести само још један стих, ради потпунијег угођаја, а ко жели да се наслађује прекомерном дозом глупости, нека купи Жички благовесник. На насловној страни су два духовна горостаса: ава Јустин са својим духовним чедом - владиком Василијем Бањалучким, а комични стихови су на самом крају (и то одмах после чланка у коме се, о ироније, критикују неки сајтови управо зато што некритички објављују глупости напоредо са озбиљним садржајима).

Препирање с јерархијом
Око службе, људском силом,
То Бог неће дозволити,
Такву силу ће сломити.

Ово је програмски стих црквених глобалиста. У њему нема ни трунке лирске хармоничности (то смо већ констатовали), али зато има најава да се глобалисти ни у ком случају неће повиновати одлукама Сабора, и неће бити препирања са "јерархијом" по том питању. Овде се под речју "јерархија" подразумева њихова глобалистичка хијерархија, која се понаша као секта у односу на праву јерархију, тј. на Сабор Архијереја. А под речју "Бог" свакако мисле на Европску Унију - она заиста неће дозволити да се у нашој Цркви спроведе у дело трострука одлука Светог Архијерејског Сабора. Сабор треба да се смањује, а Синод да расте.

Елем, наведени цитати из Жичког благовесника су само увод у праве, есенцијалне глупости, које је написао вођа савременог глобализма у Православној Цркви - титуларни митрополит Јован Зизјулас. Заправо, о његовим глупостима смо и хтели да пишемо, али док кажеш "бритва" ми стигосмо до краја предвиђеног простора. Не вреди, нисмо могли да одолимо бравурама "неког доиста радосног и вером испуњеног песника" из Жичког благовесника... Ха! Пази, римује се: песника и благовесника. Добро, није баш као "Чачка" и "чачка", али није ни ово лоше. Ко зна, можда једног дана и ми оставимо презрену прозу и...

Али пре него што пустимо машти на вољу, и замислимо себе како у заносу пребирамо по финим струнама узвишене поезије, да најавимо следећи текст. У наставку ове теме мало ћемо киселити ноге у млаком плићаку "Догматских тема" Јована Зизјуласа, ако немате ништа против. А и ако имате.

13. октобар 2008