Владика Јован (Зизјулас) сматра да је и ширење "пуританског" односа према хомосексуализму такође утицај Запада, док је првобитни приступ грчке Цркве био "гибак и неосуђујући".

+ + +

У свом историјском "продору на исток" англосаксонска освајачка политика увек је имала Русију као непремостиву препреку. И увек је ту неосвојиву државу доживљавала као свог највећег непријатеља.

Русија је једини пуноправни наследник Византије, она је Трећи Рим, а четвртога бити неће. Русија никада није била део Европе. О томе су много писали велики умови човечанства. О томе је писао и Достојевски, о томе је можда најбоље писао Данилевски, савременик Достојевског, у његовој књизи "Русија и Европа".

Продор на исток увек је бележио само привремени успех у Русији. Чак и цар Петар Први, који је у Руску Цркву увео протестантску институцију Синода, само је пробио "прозор у Европу", али није успео да од Русије направи европску земљу. Ни он, ни његови духовни наследници. Наполеон јесте спалио Москву, али је онда побегао главом без обзира.

Па ипак, и поред свих неуспеха, продор на исток је био и остао најважнија империјалистичка тежња англосаксонског света. А Русија - највећа препрека.

Чак и мала Србија прави велике проблеме англосаксонцима, јер је њено биће историјским и духовним везама чврсто везано за Русију. И после свих пошасти, бачених из поднебесја на Србију, српски народ још увек није потпуно духовно разбијен. Јесте располућен, али још увек у њему није потпуно нестало вере, патриотизма и здравог разума. Још увек српски народ има моралну и интелектуалну елиту која одлучно одбија да прихвати настране европске "вредности" и стандарде. Највећу заслугу за то свакако има Српска Православна Црква, која је у лику двојице свеправославних великана, светог владике Николаја Велимировића и светог оца Јустина Поповића, - рекла све о Русији и Европи. А морална и интелектуална елита слуша њих двојицу.

У таквим околностима природно је било да англосаксонска империјалистичка политика изнедри неко средство којим ће успешно моћи да растури овај бедем српске духовности. Формиран је тим експерата, на чијем је челу Јован Зизјулас, некадашњи професор на универзитетима Велике Британије, а сада Митрополит пергамски (звање митрополита му је само почасна титула, јер нема ни пастве ни митрополије). Осмишљена је и формулација коју ће тим експерата промовисати у црквеној јавности. Та формулација гласи овако:

"Највећи проблем у Православној Цркви је утицај Запада. Тај утицај се по целом Православљу проширио преко Русије".

У тој формулацији вешто је искоришћена природна одбојност сваког православног хришћанина према настраном јеретичком Западу. Само што је та одбојност сада усмерена према православној Русији. Све што је дошло са Запада, уствари је дошло из Русије. Схватате ли?

Не схватате? Онда овако: све што је дошло из Русије, уствари је дошло са Запада. Схватате ли сада?

Опет не схватате? Нема везе, кад порастете, кашће вам се само. Сада верујте нама, експертима.

Не треба занемарити један врло битан психолошки моменат. Када ђак или студент седи у клупи, а професор прича нешто неразумљиво, па пита "јел то јасно", сви климају главом као да им је јасно. Не дај Боже да неко каже: "Мени није јасно". Онај који се усуди да то каже, биће оквалификован као недорастао градиву (најблаже речено), са свим последицама које из тога произилазе. И зато ђаци за сваки случај користе сваку прилику да се једни пред другима, и пред осталим светом, покажу као дорасли градиву, па понављају главну мисао професора као Исусову молитву. А та мисао гласи: "утицај Запада врши се преко Русије".

Јован Зизјулас је још прошле године рекао да ће Европска Унија штитити православну веру у Србији од утицаја Запада. Јел то јасно?

Ми смо већ објавили део те вести коју је пренео Интерфакс, а ево још једног фрагмента:

______________________

"Лондон. 24 сентября. ИНТЕРФАКС - Владика Јован (Зизјулас) сматра да је и ширење "пуританског" односа према хомосексуализму такође утицај Запада, док је првобитни приступ грчке Цркве био "гибак и неосуђујући"."

______________________

Вест је објављена овде под насловом: "Константинопољски митрополит забринут због односа између Цркве и државе у Русији, и због национализма на Балкану".

Разумете ли ви ово што прича "познати посленик константинопољске патријаршије"? Климате главом, значи разумете. Ипак, ако случајно неко клима главом, а не разуме, ево да објаснимо.

У Русији хомосексуалци нису на цени (као ни митрополит Зизјулас, уосталом). Али афирмација ове настраности је једна од основних догми глобализма. Нема друге, него да се такав погрешан однос руског народа према хомосексуалцима објасни утицајем Запада. Разумете ли?

Ако не разумете, онда нисте дорасли градиву. Лепо вам је речено: "пуритански" однос руског народа према хомосексуалцима није ништа друго до утицај Запада. Ако у Грчкој сада постоји такав однос, онда је то утицај Запада који је дошао из Русије, али првобитно није било тако. Првобитни приступ грчке Цркве био је гибак и неосуђујући. На ово питање ћемо се још вратити, у посебном тексту, сада смо само хтели да покажемо како у стварности изгледа промовисање поменуте експертске формулације.

На тој формулацији утемељена је читава ова ујдурма која прети да изазове раскол у Српској Цркви. Промовисана је строга дистинкција између "теолога" и свега осталог. А статус "теолога" ђаци добијају климањем главе. И у том својству крећу у јуриш на све што им се покаже прстом, уз ратни поклич: "То је утицај Запада преко Русије!"

Када је Америка припремала напад на Ирак, направила је чувену "Коалицију вољних" (Coalition of the willing). У ту коалицију ушле су моћне супердржаве: Палау, Костарика, Исланд, Румунија, Холандија и Авганистан. Ипак, то није било довољно, па је великој војној сили помоћ понудио и Мароко. Власти Марока понудиле су да пусте 2000 мајмуна на минска поља у Ираку. Мајмуни би изгинули и тако би се очистио пролаз за копнену војску.

Шта је смешно тамо у задњој клупи? Мобилизација мајмуна је сасвим логична ствар за Мароканце, јер мајмунски живот за њих не вреди много, и није штета да мајмуни изгину, а да људи преживе. Али у Америци тај предлог није прошао, јер је заштита човекове околине такође фундаментална догма глобализма. Пазите, не заштита човека, него човекове околине. Има много друштава за зашититу животиња, а нема ниједно друштво за заштиту људи. Мајмуни су заштићена врста и стварно је штета да они гину. Мајмун леба не тражи. Боље је да гину деца из сиромашних породица (само се она регрутују у америчку армију), јер на тај начин не само да се добија јевтинија нафта, него се успешно решавају и проблеми сиромаштва и незапослености.

На духовном пољу у рат се шаљу деца из верски сиромашних породица. То су она деца која нису ни доживела обраћење у православну веру, него су уместо тога увучена у вртлог "теологије пар екселанс".  Кад једном пробаш дрогу, већ си у неку руку овисник, јер ћеш други пут много лакше то урадити. Кад једном климнеш главом на глупост коју чујеш из правца катедре, други пут ћеш то много лакше учинити. Временом ће ти се толико завртети у глави, да нећеш више знати где је исток, а где запад, па ћеш без оклевања понављати научену лекцију: "Утицај запада долази са истока".

Као што је војницима испод части да ратују против мајмуна, тако је и православним хришћанима испод части да дискутују са главоклимачима, јер су њихове изјаве сувише глупе да би се о томе уопште могло расправљати. Али у томе и јесте њихова предност. Док ти у чуду трљаш очи, и са неверицом слушаш њихове ноторне небулозе, они упорно понављају те небулозе на све стране, и то са научним изразом лица и дубоким презрењем према твојој непросвећености.

Небулоза је тврдити да оно што раде протестанти и римокатолици није утицај Запада, а оно што раде православни јесте утицај Запада. Ког Запада? На Западу постоје римокатолици и протестанти. Треба рећи: утицај римокатолицизма. Или: утицај протестантизма. На пример, Синод као институција нам је заиста дошао из Русије, и то је утицај протестантизма. Из Грчке нам долази гласно читање свих молитава, уклањање олтара, спонтано причешћивање (без одловарајуће припреме), прекид певања на "достојно и праведно јест", и то је утицај римокатолицизма.

Али ако ако пажљиво кренемо у истраживање "утицаја Запада", видећемо да сви путеви воде ка Другом ватиканском концилу. У чему је суштина Другог ватиканског концила? У томе што су протестанти још почетком двадесетог века започели рад на уједињавању свих религија, а римокатолици су били ван тих важних светских токова. Зато је после Другог светског рата сазван Ватикански концил (велики Сабор у Ватикану) да би се том процесу глобализације прикључили и римокатолици. Од Другог ватиканског концила римокатолици и протестанти заједничким снагама раде на уједињењу свих конфесија, и то је прави утицај Запада. То је онај исти продор на исток, у коме им је највише сметала Русија, и још увек им смета.

Ако се ишта могло приказати што човека одвраћа од Русије, то је приказано на прозападној телевизији Б92. Русија је постала предмет најпрљавије медијске кампање, и у тој кампањи англосаксонци показују сву своју изопачену довитљивост.

А какво је стање у Цркви? Европска Унија и њен опуномоћеник за Исток, митрополит Јован Зизјулас, на све начине покушавају да одврате српског верника од матушке Русије, и ради тога су вештачки популаризовани у Србији.

Али нису нимало популарни у Русији. Тачније, њихова популаризација у Русији наилази на велике препреке. Треба пажљиво прочитати вест, објављену пролетос на сајту "Светосавље", где се говори о мерама које су Руси предузели у циљу сузбијања неообновљенашког утицаја са Запада.

Једна од тих мера, врло ефикасна, јесте и недавно објављени чланак протојереја Александра Шаргунова - изванредан текст који даје савршени приказ суштине неообновљенства. Тај чланак ће угледати светлост дана и на српском језику, захваљујући хришћанима са братског сајта Православни одговор, који су нам великодушно понудили да они преведу текст, а ми да га објавимо.

Протојереј Александар Шаргунов је кандидат богословских наука, предавач на Московској духовној академији и богословији, на челу је Друштвеног одбора за морални препород Русије, био је велики ревнитељ канонизације светих царских мученика Романових и уједињења два крила Руске Цркве. Камера је снимила како икона светог цара-мученика Николаја Романова мироточи у рукама оца Александра (чим је икона замироточила сви присутни верници су запевали тропар):

На сајту Православни одговор објављене су две његове беседе: "О гоњењима унутар Цркве" и "О тајни Богословља". Његови одговори на разна питања објављивани су и у часопису "Православље".

У вези са текстом који најављујемо налазимо за сходно да објаснимо један детаљ који без објашњења можда не би био потпуно јасан сваком српском вернику. То је чврст став Руске Православне Цркве да се богослужење мора вршити на црквенословенском језику.

Црквенословенски језик је уствари староруски књижевни језик који је и данас углавном разумљив свим образованим Русима. Као што је и рекао отац Александар Шаргунов у свом тексту, можда има двадесетак црквенословенских речи којих нема у савременом руском језику и које треба засебно научити. Све остало представља богатство савременог руског књижевног језика, од кога Руска Црква не би требало никада да се одрекне.

У Српској Цркви пре турског ропства користио се старосрпски књижевни језик, или српско-словенски. Међутим, у току турског ропства изгубљене су многе књиге на српско-словенском језику, а свештеници нису били школовани. Школовање свештеника је обновљено у 18. веку у Сремским Карловцима, али из руских богослужбених књига, и учитељ је био Рус. То је било боље него да није било школовања. Тако је код нас заживела руска верзија старословенског језика. Она се и данас користи у нашој Цркви. Руско-словенски језик се не разликује много од српско-словенског, тако да је без проблема прихваћен у нашој Цркви, и био је добра замена за некадашњи српско-словенски. У сваком случају, пре триста година је још био разумљив Србима. Међутим, услед Вукове реформе језика изгубљена је веза нашег народа и са тим руско-словенским језиком, зато што он уопште није узет у обзир у систему образовања који је у наше школе уведен у складу са Вуковом реформом, тако да наша деца никада нису учила словенски језик. Учила су латински и грчки, али не и словенски. Данас Срби не разумеју црквенословенски језик, али не зато што је то руска верзија старог словенског језика (исто тако не би разумели ни српско-словенски, када би којим чудом био враћен у употребу), него зато што је у српском народу потпуно прекинута веза са његовим немањићким коренима. Не само да Срби данас не разумеју језик Немањића, него и задужбине Немањића данас Србима обнављају исламски терористи, уз свесрдну асистенцију епископа-глобалиста и Синода-протестанта.

Из свега реченог може се закључити да је умесно преводити богослужбене књиге на савремени српски језик, да би народ разумео богослужења. Али умесно је и служити на црквенословенском, да би се народ враћао својим коренима. И једно и друго је умесно. У руским приликама, међутим, неумесно је да се богослужење са високог стила руског језика преводи на разговорни стил истог тог језика.

То је што се тиче црквенословенског језика. Све остало ће нашем читаоцу бити савршено јасно без икаквих додатних објашњења. Дакле, предлажемо вашој љубави одличан текст протојереја Александра Шаргунова

"Евангелизација света и културна револуција у Цркви".

16. јун 2008