Папи Пију XII пребацују што је за цело време Другог светског рата ћутао о истребљењу Јевреја, уместо да јавно и званично осуди Хитлерове злочине. Један млади немачки писац, Rolf Hochuth, написао је о томе позоришни комад „Викар“, који је изазвао полемику и скандал у читавом свету.

После Hochuth-ове оптужбе уследила је одбрана Ватикана, која је била невероватно слаба и неубедљива. Помињала се „необавештеност“ и подвлачила чињеница да је Папа помогао и спасавао Јевреје за време рата. Спасавао их је заиста, као и многе друге. Pinhas Lapid признаје у париском листу „Le Monde“ (од 13. 3. 1963) да је Ватикан спасао у току рата 150 до 400 хиљада Јевреја. Помогао је и нас, југословенске избеглице, нарочито у Италији. Било би нељудски то не поменути и не признати. Али тиме се не одговара на постављено питање и не објашњава Папино ћутање.

Можда зато што је тешко званично признати истину.

Посреди је била тежња да се очува строга неутралност, у интересу католицизма уопште. То је била политика страха и опрезности: исход рата био је неизвестан. Главно је било преживети светску катаклизму. Стога се није смело замерити никоме. Папа је дизао глас против ратних зверстава уопште, али не именујући никога.

Само ниски духови би могли помислити да је то био недостатак личне храбрости. На тако високом положају осећање одговорности је толико снажно да се на сопствене интересе и не мисли. Али Пије XII је по свој прилици сматрао да би сваки други став могао изазвати прогоне Католичке цркве и пастве, па чак довести у питање и постојање самог Ватикана као државе. Отуда његово вечито:  „Non possumus“! Када се то узме у обзир, његова политика у току Другог светског рата изгледа доследна, кохерентна и разумљива. Разумљива, али не и оправдана. Јер ако је дужност сваког судије да испита и разуме мотивацију једне кривице, то не значи да обавезно мора и оправдати оптуженога.

Данас је јасно да је Пије XII погрешио. Његов став није био ни морално ни политички исправан. Католик је у њему био већи од хришћанина. Он је изабрао пасивну неутралност заборављајући да постоји и активна неутралност. Њему ништа није стојало на путу да осуди обе зараћене стране у исти мах, у истој беседи, па да опет остане неутралан. Јест, он је био у власти Хитлера и Мусолинија, али врло је тешко претпоставити да би га они убили, када се помисли на страшан одјек који би то уморство изазвало у свету. У сваком случају, Папа је морао показати своју спремност да пође у тамницу, у прогонство, па и на губилиште. Он је најбоље знао да је хришћанство процвало на крви Христа и Његових мученика. И да је изабрао пут мучеништва, то би данас био највећи морални капитал Католичке цркве. Папин морални подвиг показао би се, на крају крајева, и политички „уноснији“.

Но да ли су наши савременици довољно чиста срца да би већ сада могли да му суде у име историје?

Бацимо поглед на данашње критичаре и тужиоце Пија XII. Шта они раде? Они бирају једно ћутање и њега осуђују, не би ли посредно жигосали Папу као гонитеља Јевреја, а преко њега и хришћанство уопште. Ту више није у питању шта је Папа чинио или пропустио да учини, него нешто сасвим друго: то је врло вешт али провидан покушај да се на хришћане пребаци одговорност за злочине паганског националсоцијализма, да би им се улило осећање колективне кривице. Онај који казује само један делић истине, а крије њен највећи део, није поштен човек, мада не говори лаж. Зато не поступа поштено ни Hochuth ни они који га потпомажу. Када је реч о ћутању Пија XII, сетимо се да није посреди једно ћутање, него десетине и стотине ћутања, да постоји читава листа папских ћутања.

Ако је ћутао о нацистичким прогонима Јевреја, Пије XII је ћутао и о комунистичким прогонима хришћана, па чак и католика. Када је Стаљин поклао елиту пољских официра у Катину и Виници, Папа је такође ћутао. Као што је ћутао о геноциду који је Хитлер извршио над другим народима, католичким и некатоличким.

Ћутао је и о нама. Ћутао је о Јасеновцу и усташким злочинима, мада је у њима и један део католичког свештенства узео учешћа. Ћутао је о окупаторској мери „сто за једнога“ у Краљеву, Крагујевцу и другде у окупираној Србији. Ћутао је кад су Енглези на православни Ускрс бомбардовали Београд и друге наше градове. Ћутао је кад су нас клали Мађари, Италијани, Арбанаси... Ћутао је о Титовом „Пасјем гробљу“ и Кочевју. Ћутао је када је Лека Ранковић објавио званично да су стотине хиљада југословенских грађана избрисани са бирачких спискова, подразумевајући да их је он претходно избрисао са списка живих.

Ћутао је и о небројеним савезничким злочинима на другим странама света. Ћутао је када су Енглези мучким препадом потопили француску флоту у Mersel-Kebiru. Ћутао је – пропуштајући да означи кривце – кад су бомбардери „Либератори“ пекли стотине хиљада живе деце фосфорним бомбама, а ћутао је и када је Хитлер својевремено „ковентрирао“ Енглеску. Ћутао је када су у Техерану и на Јалти без милости предали Стаљину све народе Источне Европе. Ћутао је о Стаљиновим покољима у „ослобођеној“ Русији и окупираној Немачкој, Румунији, Мађарској, Чешкој, Пољској и балтичким државицама. Ћутао је када је прва атомска бомба пала на католички кварт у Хирошими. Ћутао је о „чишћењу“ без суђења у европским земљама после рата. Ћутао је о пародији права и правде у Нирнбергу.

Ћутао је тако годинама он, Свети Отац Папа, али ћуте о свему томе и они који му замерају једно једино ћутање.

И у њихово поштење нећемо веровати све док не проговоре о свим папским ћутањима.

Искра, бр. 374, Минхен, 1. X 1966.

АНТЕРФИЛЕ:

Када је реч о ћутању Пија XII, сетимо се да није посреди једно ћутање, него десетине и стотине ћутања, да постоји читава листа папских ћутања.