"Савест.орг" (4): Поп Ћира и поп Спира се преврћу у гробу
недеља, 18 јун 2023
Ко није играо фудбал, тај нема у своме искуству читаву једну есхатолошку димензију, читав један заокружени универзум, и он тешко може појмити најузвишеније тајне савремене теологије
(желимо само да напоменемо, да је ово иронија на новотарско лакрдијашење, које је започео покојни Атанасије Јевтић, да епископи, монаси и свештеници играју фудбал. Уосталом, у тексту можете погледати и видео о томе - нап. "Борба за веру").
Већ смо помињали чувене повике из публике на сеоским утакмицама: "Цале, заламај! Заламај!" И Цале кад га заломи супротно законима физике, сам себи помери центар за равнотежу и полети по клизавој сеоској трави раширених руку, као да иде у рај! Ех, тај сеоски фудбал! Колико ту има апофатике! Колико мистике! Највећи беседници посветили су своје најлепше омилије управо овој страсти. Издвајамо једну такву омилију, коју је надахнуто изговорио владика Јован шумадијски у присуству народа:
Вл. Јован: Амфилохије био ми је професор. А био је отац Захарије, отац Заре, свештеник који је сад у саборној цркви код мене, владика Атанасије садашњи - он је најбољи фудбалер што постоји! И он је врло често окупљао свој тим на факултету, ишо играо фудбал. Кад нема поподне студената на предавањима, одма Амфилохије каже: Аха, значи Таса служи под Калемегданом литургију...
Народ (гласно): Ха-ха-ха.
Вл. Јован: А асистирају му, каже, Захарија, неки Лаза Бараћ из Лесковца... шта ја... не у Лесковцу, шта ја... Прокупљу, не у Лесковцу, и још Зоран неки и тако даље. Е сада! Време, треба... Крај школске године, треба полагати испите, треба писати, овај, семинарске радове. И сад, Амфилохије каже том Лази, који је сад свештеник у Прокупљу, каже: Лазо, мани се ти твог Тасе и твог фудбала, пиши, Лазо, семинарски рад из катихетике. А он каже: оче, не бој се, све ћу ја то уредити. Добро, Лазо, кад ти будем дао тему, за главу ћеш се ухватити. Нема теме коју ја нећу, професоре, овај, обрадити. Добро... Игра Лаза, пева, игра... Кад! Не мож да полаже испит ако није написо семинарски рад! А код нас семинарски рад је морао не да буде то нешто ајде офрље или реда ради, него је моро да буде, да садржи једно добрих тридесет, најмање триес пет четрес куцаних страница, то је малтене што је на Западу докторска дисертација.
Народ (гласно): Ха-ха-ха-ха.
Вл. Јован: ...овај...
Народ: Чувени Запад.
Вл. Јован: Да, Дивљи Запад.
Народ: Ништа ново на Западу.
Вл. Јован: Да... И сад да видите! Сад он нама дели теме, кад је дошло до Лазе, знате коју му је тему дао?
Народ: Фудбал?
Вл. Јован: Игра као васпитни значај... у методици. Јадан Лазо ухватио се за главу!
Народ (гласно): Ха-ха-ха-ха-ха.
Вл. Јован: Каже, оче, јел се ти то шалиш? Не, каже, Лазо. Прошло пешес дана, Лазо више мртав него жив, не иде ти ни на... тамо испод Калемегдана да игра... Куца на врата професора, каже: молим те, оче, промени ми! Не, не, никако!
Народ (гласно): Ха-ха-ха-ха-ха-ха.
Вл. Јован: Јадан, молио данима, па на крају каже: па дај ми литературу! Не дам ти ни литературу! Али га ту спасио мало влад... Таса, Атанасије, и он му нешто помогао у литератури... Али морам да вам кажем да је Лаза написао тако семинарски рад "Фудбал као значајна духовна игра" - тако добар рад! Али зато јадник је остао две године на факултету дуже!
Народ (гласно): Ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха-ха.
Вл. Јован: Па не, и кад... ону лопту кад удараш, кажи "Господи помилуј", па је већ духов... већ је и једна и друга! И постижеш и на једном и на другом пољу!
На снимку:
Покојни епископ Атанасије Јевтић, бискуп Гргур немачки (тада херцеговачки) и монахиња Ревека
Шта је узрок оваквој девијацији духовности? Ми нисмо компетентни да дамо одговор на ово питање, али можемо изнети своја запажања.
Некада су гатаре гледале у длан, а сад гледају у лаптоп. Седе испред милион гледалаца, гледају у лаптоп и проричу судбину свима који се јаве у студио. Ако су чак и просте гатаре схватиле да треба хватати корак са временом, зар да учени теолози остану у средњевековном мраку? Реално гледано, ако се не укључиш у светске токове, ускоро нећеш моћи ни да купиш, а камоли да продаш.
У таквим околностима је права срећа што имамо владику Атанасија Јевтића. Да није њега, ови конзервативни епископи би нас за неколико дана вратили у средњи век, и сваки би домаћин најпре бацио своју жену у римски бунар, а онда би опљунуо у шаке и кренуо у колективни лов на вештице. Уловљене вештице би у кавезима довозили на Теразије и тамо би их спаљивали у ритуалном заносу.
Срећом (опет кажемо: срећом), млади Атанасије Јевтић на време је окренуо леђа оцу Јустину, а стомак римокатолицима, и погурао је точак српске историје у правцу европских интеграција. И већ је много постигао на том плану. Наиме, монашки фудбал није једини католички обичај који је Таса увео у подручне му епархије. Јевреји плаћају својим верницима да се окупе у синагогу, а католици их окупљају тако што организују концерте. Таса је и у том погледу пионир у нашој средини. Први концерти "ad majorem Dei gloriam inque hominum salutem" организовани су у захумско-херцеговачкој епархији, а сада је "најбољи фудбалер што постоји" тај пелцер дао и свом подручном епископу Јовану да га засади у плодној Шумадији. О томе врло афирмативно пише најновији број листа "Православље":
"Најављујући концерт, старешина храма протојереј Марко Митић, покушао је да одговори на недоумице многих који се питају како баш да Црква организује овакав један догађај, који се не тиче богослужења или пак неког уметничког израза духовног или етно карактера, који је везан за природу Цркве и њен етос. Он је том приликом рекао да Бога не славимо само кроз и у богослужењу, већ и на многе друге начине, "уз бубањ, гусле и кимвале", како је то у својим псалмима дивно певао цар Давид, али истовремено тиме не повређујући основне истине наше вере".
На ове речи свих десет хиљада присутних заклимаше главама у знак разумевања и одобравања. А неки се испунише ревношћу и повикаше: То, царе! Затим настаде молитвена тишина, у којој се чуло само гунђање зилота, који негодоваху што неки жваћу жваке за време овог модерног слављења Бога. Тада старешина храма објасни (у складу са теологијом надлежног епископа) да Бог прима то жвакање као миомирисну жртву из уста њихових, јер они кад год загризу жваку, у себи кажу: Господи помилуј.
Опростите, мало смо се уживели у маштовите речи шумадијског свештеника и надовезали се на њих. Вероватно није било овако као што смо описали, него је концерт био као и сваки други. Публика вероватно није разумела "шта прича овај поп" и зашто се правда, какве гусле помиње и какве бакраче, и нико није био фасциниран омилијом старешине храма, већ су сви једва чекали да почне концерт. Само су се поп Ћира и поп Спира превртали у гробу од овог поређења псалама Давидових са развратним песмама Владе Георгијева. Сећате ли се како су поп Спира и поп Олуја напили попа Ћиру да би му украли "корпус деликти"? Целу ноћ су пијанчили и лумповали, и ширећи руке певали су: "На рјеках вавилонских, тамо сједохом и плакахом..." Иако су били пијани, певали су псалме! А шта раде њихови духовни еквиваленти у двадесет првом веку? У трезном стању доводе блудног "вагабунда" који ни о чему другом не пева осим о разврату, па заједно са њим шире руке и певају: "Сад ћу ко и раније - прву која наиђе, слободно је, слободно, исто ко и раније".
Да се разумемо: ми немамо ништа против концерата, фудбала и сличних видова разоноде. Имамо пуно разумевања и за Владу Георгијева и његова религиозна осећања, која је јако лепо изразио у својим песмама. Има ту и ватрене вере: "У све ћу да вјерујем, само да љубим те", има и искушења: "Не може ми помоћи ни Бог да нађем пут до срца твог", има и преумљења: "Тако ми треба да се изгубим, и од свега да се одморим, мало и дјевојку да промјеним, па нек и мене неко одмјени", али ипак тријумфује љубав: "Читав свијет љуби се, па загрли ме топлим уснама, љубити није гријех, љубимо се до свитања".
Нека га, нека пева човек, ако воли да пева. Стварно немамо ништа против. И нека га слушају они који воле такве песме. И нека владике и свештеници организују такве концерте, ако то воле. И нека у "Православљу" пише: "Музика и уметност коју он (Владо Георгијев) ствара је, како каже, инспирисана духовним вредностима, и то пре свега љубављу и слободом, те се ту додирује са оним што је мисија Цркве овде на земљи". Нека! Ми се уопште не бунимо, нити било кога критикујемо. Ми само разговарамо о два пута. Један је широки пут који води у пропаст, и није га тешко препознати, поготову када је овако огољен:
Зато одосмо ми на путе далеке, ђе нас чекају врх-рибе неке, од којих ти се памет обрне, и то црне, које пију ђус, не носе штикле, не носе брус, јер нису навикле. Идемо и брига нас сад, чека нас море, пиво и хлад.
Други је тесни пут који води у вечни живот, и мало је оних који га налазе. То је пут светих отаца. Тим путем ако кренемо, на свако наше питање, на сваку недоумицу добићемо од православног духовника православни одговор, који је потврђен целокупним Светим Предањем Православне Цркве, који из Предања извире и у њему остаје. Такав је одговор архимандрита Рафаила Карелина (оригинал текста: karelin-r.ru, превод: pravoslavni-odgovor.com):
Други је тесни пут који води у вечни живот, и мало је оних који га налазе. То је пут светих отаца. Тим путем ако кренемо, на свако наше питање, на сваку недоумицу добићемо од православног духовника православни одговор, који је потврђен целокупним Светим Предањем Православне Цркве, који из Предања извире и у њему остаје. Такав је одговор архимандрита Рафаила Карелина (оригинал текста: karelin-r.ru, превод: pravoslavni-odgovor.com):
Драги баћушка, архимандрите Рафаил!
На телевизији су приказали једну оптимистичку репортажу о свештенику из једног руског града, који води активну мисионарску делатност. Руководи омладинским ансамблом, чак је сам у њему свирао на бубњевима. Такође је организовао и фудбалски тим од свештеника најближих храмова. Говоре: „Баћушка схвата проблеме њему савремених људи, зато људи и одлазе њему у храм“. Лично ми се чини, да људи у њему виде те исте страсти као и у себи, и зато га прихватају за свога. Али заиста, број парохијана се повећао за неколико пута, и ти људи се исповедају и причешћују. Зато овде имам двојаки однос према томе. Помозите ми да дођем до једне, правилне оцене тога.
Андреј
+ + +
Андреј! У капелама неких протестантских секти приказују трикове и акробатске вежбе, да би привукли посетиоце. У нашем либералном веку, модернисти се труде да створе „ружичасто“, комфорно хришћанство без самоограничења, без мучеништва и борбе са грехом, где се Бог представља гарантом земаљског, ја бих рекао, телесног, благостања. А сада се оцртава нова варијанта – лакрдијашко хришћанство (што већ није ново на Западу), где свештеници наступају у улогама фудбалера или водитеља на рок-концертима. На том тлу хришћанство престаје да буде морална сила, и претвара се у некакву представу или шоу. Код песника и сатанисте Андреја Белога постоје следећи стихови:
Поп, појац и црквењак, Полегали на пропланак, Ђакон, ђакон, плеше, плеше, Ђакон, ђакон, расом маше.
Оно, што се раније могло учинити богохулством, сада се, изгледа претвара у живот. Наравно, много радозналих ће поћи да посматра такмичење свештеничких фудбалских тимова, али смем да претпоставим, да ће се још више тамо слегнути демони – истински аутори таквих сценарија, који се ругају над оним, од чега су некада дрхтали. Нека вам Господ помогне.
Архимандрит Рафаил
26. мај 2008
Да ли вам се допао овај прилог?„Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!