Једне прилике критикујући критичаре учења митрополита Јована Зизјуласа владика Атанасије Јевтић је рекао да они Зизјуласа критикују јер га не разумeју, а притом нису ни три његове књиге прочитали. А да би оправдао Зизјуласа рече да јесте истина да има неких опасних ствари у његовој теологији, али да је Зизјулас један велики богослов. Мени, а вероватно и већини верника није јасно како нешто у учењу Цркве може бити опасно? Како да одвојимо то опасно од доброга? Која су то опасна учења? О томе нам владика Атанасије ништа не говори. Е, о једном опасном учењу Зизјуласа, а и његовог ученика еп. Игњатија Мидића, биће речи у овом тексту.

На својим предавањима, када говоре о науци и религији и њиховом међусобном односу, и мит. Јован и еп. Игњатије отворено заступају еволуционистичку теорију о настанку света. Некако најотвореније и најјасније теорију еволуције Зизјулас заступа у свом говору на међународном симпосиону на тему "Црно Море пред еколошком катастрофом". У свом излагању на једном месту отворено позива на прихватање еволуционистичке теорије речима:

Религија (посебно хришћанска теологија) мора да преиспита и промени своје погледе на људско биће и да прихвати да је човек незамислив без своје органске повезаности са осталом творевином. Према томе, било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је Човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки Св. Оци Цркве. Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму. Сама Библија говори о стварању Човека у последњи дан и из природних састојака већ постојећих.

Пре него што наставимо да говоримо о еволуцији и теологији, треба рећи да је у свом излагању Зизјулас изнео и неких занимљивих и добрих мишљења о превазилажењу јаза између науке и теологије. Но као што има крава које дају лепо и укусно млеко па се ритну и све пролију, тако је и Зизјулас неким ставовима обезвезио своје излагање. Оно што ми је такође засметало, а што је питање за другу тему, па ћемо овде само да се укратко осврнемо на то, јесте да Зизјулас када говори о томе шта је узрок непријатељства између науке и теологије преузима на себе (вероватно има жељу да то преузме на целу Цркву) одговорност за прогон научника од стране Ватикана, па чак у неку руку тај прогон покушава да оправда. Нити једном речју он не прави разлику између Цркве и Ватикана, вероватно зато што сматра да му је Ватикан лево плућно крило па како му је то близу срца онда сваку грешку и злочин Ватикана осећа као своју. Но оставимо ово неком другом јер је ово већ еклисиологија, а наша тема је биологија.

Да би нам било лакше схватити теологе еволуционисте потребно је рећи нешто о самој еволуцији и доказима за њу и против ње.

У наше време се еволуционистичка теорија у наставним средствима, а и међу већином научника сматра као научна чињеница. Но иако има много (можда и већина) научника који заступају теорију еволуције, није мали број ни оних научника који заступају креационистичку теорију о настанку света, односно стварање света од стране Бога. Теорија еволуције није како се обично мисли изум 19. века и Чарлса Дарвина природњака аматера,  еволуцију заступају бројни пагански филозофи посебно у Грчкој и Вавилону, а Дарвин је само дао опис механизма еволуције који се заснива на Ламарковој теорији о наследности стечених особина. Исто тако ни Зизјулас није први теолог који је прихватио еволуционизам, било их је приличан број кроз цели 20 век.

Под еволуцијом се подразумева развој живих бића од нижих облика ка вишим без икаквог и ичијег разумног надзора и деловања, већ пуким случајностима. Дарвинов механизам еволуције, који је он измислио посматрајући различитости варијација међу врстама, је природна селекција. То би значило да су неке животиње развијале системе за лакше опстајање и то су преносиле на своје потомке да би се временом акумулацијом тих система дошло до нове врсте. Како је развојем генетике постало јасно да се стечене особине не могу преносити, заступници еволуције су на сваки начин покушавали да спасу дарвинизам од коначне пропасти. Јављале су се различите претпоставке о механизмима еволуције да би се дошло до данас општеприхваћеног механизма званог "мутације", а теорија која се заснива на томе назива се неодарвинизам. Обзиром да првобитни дарвинизам у науци више није прихваћен, а уједно се и Зизјулас у свом тексту оградио од Дарвина, ми ћемо само дати кратко објашњење мутација као механизма еволуције и погледати зашто научници прихватају еволуцију када она није научно доказана.

Мутација је оштећење или замена информација у молекулу ДНК као носиоцу свих генетских информација, а настаје услед неких спољашњих утицаја, као што је нпр. зрачење, који оштећују нуклеотиде односно грађу ДНК толико да их је немогуће  поправити.

Мутације су по правилу штетне, а у најбољем случају немају никакав ефекат, а мутирани организам је неспособан за репродукцију. Никада нико од еволуциониста није навео ни један пример позитивне мутације. Обично се као примери мутација код човека наводе Даунов синдром, канцер, албинизам итд. што само говори да мутације нису позитивне.  Мутација је одузимање генетске информације, а никада додавање, и она не може да створи неки нови орган који би био корисан за јединку, а када би то и било могуће - ни тада та особина не би могла бити пренета на потомке, јер је за то потребно да промене буду одигране и у репродуктивним ћелијама. Против теорије еволуције у науци говори и фосилни запис као и чињеница да су прикази еволуције у књигама маштарска измишљотина без потврде у фосилном запису, а уз то су многи фосили који су представљани као човекови преци уствари били превара од стране научних мистификатора. О побијању теорије еволуције говоре многи научници и написане су многе књиге па ћемо овде да завршимо са биолошким погледом на еволуцију, а рећи ћемо само нешто о томе зашто се ипак еволуција прихвата у науци као чињеница.

Ми смо научени да су научници људи без предрасуда који истражују овај свет и износе своја експериментално доказана открића, притом заборављамо да и они могу имати свој филозофски поглед на свет и своје идеолошке предрасуде. Неки научник примећује хармонију која влада светом, али ће због своје идеологије прихватити да је све то производ случајности. Међутим, када би истом том научнику неко рекао да се једна реч склопила случајно од шаке пластичних слова, тај исти научник би рекао: "не причај глупости". Идеологија због које научници прихватају еволуционизам јесте МАТЕРИЈАЛИЗАМ. Сви научници еволуционисти су материјалисти и сав њихов научни рад своди се на научно доказивање материјалистичке филозофије, а еволуција је најбоље решење које они тренутно виде. Да је то тачно говори нам пример једног од водећих генетичара Ричарда Левонтина који каже да они стају на страну науке без обзира што постоје апсурди у константацијама, јер имају обавезу према материјализму. Још каже да то не значи да их научна истраживања доводе до материјализма већ управо супротно да су научна истраживања апарат за материјалистичка објашњења и да ту нема места за Бога. Када би било и могуће да се еволуција посматра одвојено од материјализма остала би нерешена нека питања око настанка света, а посебно човека.  Одавде прелазимо на питање зашто онда неки теолози прихватају еволуционизам и колико је то опасно по питању теологије. Надам се да не постоји теолог који ће заступати материјалистичку философију па ћемо то као разлог прихватања еволуционизма изоставити. Већина теолога еволуциониста, а можда и Зизјулас виде сличност између распореда настанка живих бића у Светом Писму и теорије еволуционог развоја бића од нижих организама ка вишим. Ове сличности су јако мале, а уједно се и суштински разликују, јер се у Св. Писму јасно говори о стварању живих бића а не о еволуирању из једих у друге. Овакви теолози ће да вас убеђују како еволуција уопште не негира Бога и да је могуће прихватити тумачење да је Бог жива бића стварао еволуцијом милионима година које поистовећују са данима из Св. писма. Овакав став се коси са Св. Откровењем и прилично је наиван, а испада да је Бог само покретач еволуционог механизма. Поставља се питање човека у таквом настанку света. Чије би тада човек био обличје? Ако се задржи схватање стварања човека по обличју и подобију Божјем тада искрсава питање: Да ли то важи и за еволуционе претке човека? Шта је са душом? Да ли је и она еволуирала? Ако није еволуирала онда би то значило да је она иста код нас и код животињских предака што је равно безумљу. А ако прихватимо да је само тело еволуирало, а душа је накнадно усађена, питање је у шта је усађена? Да ли у неки прелазни облик или у човека? Шта је са прелазним обликом и каква је његова душа била и да ли је уопште и имало душу? У каквом ћемо телу да васкрснемо оном које имамо сад или неког примата, амебе? Да ли је Адам био прелазни облик или човек и зар би његов пад имао утицаја на нас као виша бића на еволуционој лествици и зар ми не би требало да будемо морално савршенији од предака пошто смо на вишем ступњу еволуције, а не као што видимо да далеко заостајемо за њима? И Господе опрости ми, како уклопити оваплоћење Логоса у теорију еволуције? Оваквих питања има много, а одговора нема.  Мислим да када се дубље размотри теорија еволуције у теологији, онда постаје јасније где је извориште опасног учења нових теолога о души. А можда она и није извор опасног учења него погодно научно објашњење за такво учење. Митрополит Јован Зизјулас можда другачије схвата еволуцију од научника па покушава да се огради од дарвинизма или пак има толико свести и савести, па на крају и памети, да види немогућност прихватања Дарвина јер би то било негирање постојања Бога. Када се узме у обзир да је у науци еволуција = дарвинизам и шта је еволуција, онда остаје нејасно како је то могуће прихватити еволуцију, а не и дарвинизам. Теорија еволуције са Дарвином или без њега је неодвојива од материјализма, а материјализам отворено негира Бога.

Могуће је да Зизјулас сматра да су само животиње еволуирале, а да је човек створен онаквим какав јесте. Овакво становиште доводи у питање Бога као Творца свега видљивог и невидљивог и поставља га на ниво уобличитеља света. Прихватањем било ког вида еволуције немогуће је избећи хулу и јерес. Обично се заступници еволуције међу теолозима позивају на то да су и Свети Оци прихватали научна сазнања свога доба, а вас ће оптужити за непријатељство према науци и наношење штете теологији. Неки ће вас питати и ово: "Шта ћете да радите ако се докаже да се еволуција одиграла?" Тачно је да су Свети Оци прихватали научна сазнања свог доба, али они су прихватали само оно од науке што објашњава неке природне појаве и неке законитости у природи па су их користили у својим делима за објашњење неких богословских или духовних ствари. Међутим све оно што се тицало настанка света, а косило се са хришћанским учењем, они нису прихватали и таква су учења критиковали у својим делима. Већ смо рекли да је еволуционистичка теорија била позната и у антици, па су Свети Оци морали бити и упознати са њом, али нема ни једног примера да је неко од њих прихватио такво учење. Ако погледамо шта о еволуцији говоре Свети Оци нашег доба од саме појаве еволуције па до данас, видећемо да су они сви били противници такве теорије и схватали су да она са собом носи отворено негирање Бога и стварања. Критиковати еволуционизам није непријатељство према науци, јер ни сви научници (у Америци постоје институти за креационистичка истраживања у којима раде доктори различитих струка: геолози, биолози, биохемичари, астрономи итд.) не прихватају ту теорију и она никада није научно доказана нити може бити, јер не постоји могућност за експериментално испитивање процеса настанка света и то питање излази ван оквира егзактне науке и прелази у космологију и философију, а за хришћане у теологију односно Свето Откровење. Научници покушавају да нека открића лажирањем или преувеличавањем представе као доказ еволуције, али јасан доказ еволуције никада није пронађен. Па ипак, на њој се упорно инсистира из ненаучних кругова, и то посебно политичких и масонских (сам Дарвин је породично припадао масонству) и да би неки научник могао своје радове да објављује мора заступати теорију еволуције. Мислим да би православни хришћанин, а утолико више епископ морао више да верује ономе што нам је Бог открио него што слуге овога света говоре. А шта ће тек да раде ако се у званичној науци докаже да је теорија еволуције лаж, како ће онда да оправдају своје теолошке ставове?

Зашто и поред свега неки теолози прихватају еволуцију? Ја ћу овде изнети моје претпоставке зашто је то тако.

Такви желе да се хвалишу својим знањем и дубином разумевања богословске тематике, својом ширином, и да у нама који смо на "нижем ступњу" изазову саблазан и да нам тиме покажу колико су изнад нас  и колико нам је схватање вере на ниском нивоу.

Постоји ту и велика доза страха од научника звучног имена који би их могли у некој расправи растурити у комаде и направити од њих глупаке и мрачњаке, па таквим својим ставом желе себе да представе као људе отвореног ума и слободне од "наивног" схватања вере. Тиме мисле да спасавају теологију од победе науке. Жалосно је да некоме буде већи ауторитет људски ум од Христа. Чини ми се да су превидели оно што се десило на Западу када су њихови теолози покушали исто. Не сме се заборавити да је управо Ватикан добрим делом крив за безбожништво званичне науке која се родила управо на просторима папске Европе, незадовољне хладноћом и лицемерјем р. папе и његовог клера, а да је у православне земље безбожна наука уведена насилно од стране безбожних власти потпомогнутих ученим људима школованим на западу.

У Зизјуласовом излагању на поменутом симпосиону стиче се утисак да он тиме чини први корак ка помирењу са науком. Његово читаво излагање је посвећено проналажењу решења за спор теологије и науке, али тражити га у прихватању теорије еволуције и преузимању на себе ватиканских грешака и злочина наноси штету самој теологији доводећи у питање неке Догмате Вере. Овакву науку која жели свет без Бога никако није могуће помирити са теологијом. Помирење је могуће само онда када се наука ослободи утицаја безбожног материјализма и искрено преиспита своје ставове о настанку света и тако растерећена крене у своја истраживања, и такав приступ ће је неминовно довести до познања Бога, а тиме и до помирења са теологијом. Теологија пак треба да према науци заузме став у духу Светих Отаца, а не по духу овога света. Наука може да помогне теологији дајући јој објашњења природних закона и откривајући савршену хармонију која влада у космосу и тиме да у људима још више побуди слављење Бога, а тамо где наука не може да делује, и у ономе што превазилази њене моћи, теологија већ има одговоре и наука само треба да их прими и користи. Тада би престало свако лицемерје које се данас види код појединих теолога. Дај Боже да једном дођу и таква времена.

"Бореј" 955

26. децембар 2008