Тек соколу прво перје никне,
Он не може више мировати,
Него своје размеће гнијездо:
                                                  Грабећ сламку једну и по једну
                                                  С њом пут неба бјежи цијучући.

У зао час су епископи Јован Младеновић и Хризостом Столић приступили табору глобалиста.

Приступили су им "са вером и љубављу", и зато се овакве ствари дешавају у њиховим епархијама. Јер, да су приступили са лицемерјем и лукавством, не би они тако ревносно инсистирали на измени богослужења, него би добро гледали где та измена може, а где не може да прође. Остали епископи-глобалисти знају да није у питању никаква дубока теологија, него директива "са врха", и зато опрезно газе, тј. гледају да не претерају гдегод. А ова два сокола су искрено поверовала Зизјуласовим послушницима и почела да размећу своја гнезда пре него што су научили да лете.

Искрено су поверовали да је у питању дубока теологија. А "искрено", то значи - без лукавства, толико потребног на њиховом новом попришту. Што да се бакћемо више, сад има да напишем акт и готова ствар - размишљао је епископ Јован шумадијски. И стварно је написао акт. Ако би сада Сабор донео одлуку да тај акт није био штетан по Цркву, ми бисмо се радо потписали испод тог акта. Не само да није био штетан, него штавише, веома користан. Тај мали папир распалио је ревност у срцима многих хришћана. И неки од њих, вођени том ревношћу, као и присуством и благословом смиреног оца Небојше, стали су у Тулежу за певницу, и без нервозе, смирено отпевали до краја "Достојно и праведно јест". Догађаји који су затим уследили сувише добро су познати свима, па нема потребе да све то понављамо. Само ћемо скренути пажњу на један врло важан детаљ. Сви благочестиви епископи подржали су и одобрили тај смирени ревнитељски гест. И та подршка била је пресудна, јер је Сабор после тога први пут у последњих неколико деценија измакао контроли Синода и захваљујући пре свега епископу Јефрему, а затим и свим епископима који су га на Сабору подржали, донео је одлуку од које више не одступа.

Само једном је православни Сабор превагнуо у односу на протестантски Синод, и ефекат је био исти као да је неко усред потпуног мрака одједном упалио светло (можемо само замислити како би наша Црква процветала када би протестантска институција Синода заувек била укинута). Саборска одлука је пала као снег на целу Српску Цркву, и по њој су и људи и звери показали свој траг.

И гле, наши врли епископи (пре свега Атанасије и Амфилохије), за које би многи раније смели руку у ватру да ставе, нађоше се са оне стране закона!

Сада, после три саборске одлуке, у народу више нема неопредељених. Нема више "златне средине". Или поштујеш одлуку Сабора, или је не поштујеш. И сада више нема назад. Никада више се неће у Србији покретати питање Конкордата. Оно је једном заувек решено. Народ га је решио, на челу са својим добрим епископима. Исто тако, никада више у Србији неће проћи измена литургије без сагласности православног Сабора и православног Народа.

Мала је планета Земља, по величини је практично ништавна у поређењу са читавом васељеном, огромним сунцима и галаксијама. Али на тој малој планети решавају се врло важне ствари овога и онога света. На тој малој планети Бог се оваплотио.

Мала су српска села Тулеж и Душковци, не зна се које је мање. Више станара има у било којој згради на Новом Београду. Али та два сеоцета постала су носећи стубови народне одбране - оне исте народне одбране о којој је толико говорио свети владика Николај. Седнице, трибине, симпозијуми, округли столови - нису места на којима православни хришћани могу да победе евроатлантске експерте, јер се они ту осећају као риба у води. У српском селу, у цркви где је крштен, српски домаћин може мирно да стане, или још боље да клекне пред Бога, и сва евроатлантска духовна сила мора са срамотом да се повуче!

У селу Душковци народ је на кршење саборске одлуке реаговао тако што је у присуству свога духовника оца Венијамина смирено и без нервозе клекнуо и запевао "Помози нам, Вишњи Боже!" Кад су глобалисти чули Кога народ позива у помоћ, ударили су да беже из тек освећене цркве главом без обзира, газећи све испред себе! Као да их је невидљива сила потерала напоље.

Сви благочестиви епископи већ су подржали овај дивни гест верног народа, и више никада неће бити саборске расправе о изменама литургије по налогу Јована Зизјуласа. Само ће се донета саборска одлука потврђивати, а народ ће је спроводити, молитвеним стајањем или молитвеним клечањем, све док православни Сабор једног дана уз Божију помоћ не збаци са себе јарам протестанта Синода и поново преузме кормило наше Цркве како је Богу угодно.

Милитантне глобалисте у свему томе највише пече и највише узнемирава једна чињеница која је за њих веома страшна. Та чињеница је хришћанско смирење православног народа. Чак и када подигне глас, син наше Цркве се не гневи, него каже свештенику-батинашу: "Знаш да те волим као икону, и не дерем се на тебе, ово гори ватра, јер нам је довде свега! Ватикан, нунције, баптисти... која се све секта није увукла у Цркву! Цепају је уздуж и попреко! Шта ћу рећи моме унуку сутра? Где сам био кад су ми цепали Светосавску Цркву? Кад Жичу цепају, кад цепају све! Кад нема више ни Сабора, нема ни Синода, нема ништа..."

Тако букти ватра ревности православног хришћанина - без нервозе, без озлојеђености, без недостојних речи. Најпре треба, колико је могуће, том ватром очистити сопствено срце, затим своје најближе окружење (породицу, обитељ...), па тек онда, под контролом доброг духовника (оца Небојше, оца Венијамина...), уз подршку добрих епископа (Јефрема, Никанора, Артемија, Милутина, Василија...) исто то чинити и у ширем окружењу. Неразумно је кренути "од тањега краја", јер онда се дешава да човек говори, или прећутно одобрава чак и оно што је потпуно супротно Православљу. На пример, за трпезу љубави којом је свештеник угостио београдске вероучитеље каже: "Дабогда вас угушила". Тако нешто не може одобрити православни духовник, нити подржати православни епископ. Срећом, таква ревност нема никаквог значаја, она је у Цркви исто што и слепо црево у људском организму.

Предиван пример праве, благословене ревности, јесте Саопштење за јавност удружења "Законоправило" поводом "литургијског догађаја" (термин владике Игњатија) у Душковцима. Сви су вероватно то већ прочитали, али ипак ћемо навести овде оно што је нама посебно драго било прочитати:

У овим данима Свете Тројице, рођендана Цркве Божје, жељни смо да, како каже празнична песма, сви "сагласно славимо Светога Духа", Духа слоге, узајамне љубави и поверења, а најпре Духа Саборности, коме као православни Срби, остајемо верни, захвални Светом Архијерејском Сабору СПЦ на његовој бризи о светопредањском богослужењу.

Овако се и преподобни отац Јустин Поповић односио према Сабору СПЦ и његовим одлукама. Оштре речи критике имао је само за правог кривца, а то је био Синод. А према Сабору се увек односио са дужним поштовањем. Чак и на евентуалне грешке Сабора је указивао благим речима, више као на могућност, него на реалност. Ево шта је рекао митрополит Амфилохије на предавању у Крагујевцу (овде је аудио снимак):

Ово говорим због оца Јустина. Онда ми кажемо оцу Јустину: дајте да испуштимо ту молитву (трећег часа). Ми њему предлажемо. А он ће рећи... Сад је то прави, истински и богослов и човек Цркве (а кад није био? - прим. savest.org): "Дјецо, ја знам историју, како је та молитва дошла на ово мјесто. Међутим, чињеница је да је она прихваћена код нас, уобичајена. И ја не бих могао без одлуке Сабора да ми то урадимо".

Без Сабора се не може решити ниједно важно питање у Цркви. Верни народ је позван да помогне православним архијерејима у борби за враћање Сабору места које му припада по канонском устројству Цркве. Народ то управо и ради.

А православни архијереји су позвани да помогну народу у усмеравању народне ревности на прави пут. То су они радили и у случају Богомољачког покрета, то раде и данас. Али као и у време Богомољачког покрета, тако и данас постоји Велики Брат, који их у томе свим силама омета. Како је то некада изгледало - сведочи Ава Јустин у "Сетвама и жетвама":

Богомољачки покрет је православни устанак за одбрану Цркве и црквености од антицрквене акције многих-премногих црквобораца. У свештеној ревности својој они су похитали да животе своје ставе на службу Цркви, и уместо да буду прихваћени као подвижници и нови страстотрпци и исповедници Православља, они су били неочински одгурнути и пренебрегнути. Они су од Св. Арх. Синода тражили за свога вођу личност моћну и одушевљену, Свети Синод је одбио њихову молбу као неусвојљиву. Сваком приликом они су доказивали своју свецелу оданост Цркви, позивајући на своје скупове званичне представнике њене. Неки званични представници Министарства Вера и Патријаршије су и учествовали на њима, али не као вође, већ само као учесници. Најелементарнији психолошки закони религиозних покрета налажу бирање личности за вођу. Богомољци су силом тих закона и изабрали за свога вођу Преосвећеног епископа Николаја, но Св. Арх. Синод је то одбио из таквих мотива, о којима се чак ни писати не може без стида и бола.

Данас, после осамдесет година, Синод је постао моћан и неуништив као коза ностра. Он сада контролише све послове у Цркви, од најситнијих до најкрупнијих. Али ипак, има једна област на коју се власт Синода не простире. То је Небеска Јерархија - чинови анђелски, сви свети, Пресвета Богородица и Сам Господ - пред Чијим Престолом клечи и плаче најлепше српско дете Растко, и најбрижнији отац српски - Свети Сава. И неће устати све док се у свим српским храмовима не заори сложна литургијска песма, онако како пише у одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и како пише у срцу сваког Православног Србина.

20. јун 2008