Константинопољски патријарх Вартоломеј одржао је 18. јуна говор на скупштини Конференције европских цркава у Талину о будућности екуменизма у Европи и изградњи „хришћанске Европе“. Према његовом мишљењу, европске хришћанске цркве не би требало да заостају за политичким интеграционим процесима и треба да постану отворене једна према другој.

Шеф Фанара оптужио је хришћанске савезе који подржавају традиционалне вредности да користе реторику „културних ратова“ и промовишу неку врсту „новог екуменизма“.

Према његовим речима, „нови екуменизам“ је наводно „постао сила подела и уништења“, за разлику од екуменизма двадесетог века, који је „замишљен као начин да се допринесе визији заједничког човечанства и општег добра." Сличну оцену хришћанског конзервативизма, иначе, износи не само патријарх Вартоломеј, већ и један број либералних теолога.

Немогуће је не приметити у њиховој логици најгрубљу замену појмова. Они једноставно све окрећу наопачке, надајући се да њихова публика неће приметити очигледну контрадикцију.

По њиховој логици, конзервативизам је модернизам, а либерализам традиционализам! Конзервативци су агресивни типови, а либерали "Божији маслачак" за мир и љубав! Орвел у свом најбољем издању!

Њих послушавши, свет је пуном паром ишао ка прижељкиваном јединству, све док се зли конзервативци нису појавили 60-их година и покренули озлоглашени „културни рат“, који се потом, као резултат глобализације, проширио по целом свету и постао препрека људском напретку, благостању и јединству.

Али, није ли конзервативизам на много начина био природан одговор на уништавање основних културних и верских вредности и веровања?

Управо културни либерали су постали агресивна (и тренутно доминантна!) сила која се супротставила бројним хришћанским вредностима и почела да промовише абортус, ЛГБТ, трансхуманизам, одбацивање културног и верског идентитета итд.

Није ли то оно што је поделило друштво? Није ли управо брутално насиље над слободом савести препрека правом дијалогу, а не његова лажна лево-либерална верзија? Управо агресија савременог западног културног и политичког лево-либерализма пре свега забија клин између народа и верских заједница, а никако конзервативизам појединих „хришћанских савеза”.

Јединство које проповеда патријарх Вартоломеј је лажно јединство (јер захтева потчињавање једном центру и одрицање од истинске саборности и права Помесних Цркава).

Искрено речено, „стари екуменизам“ Вартоломеја може се квалификовати као „православни троцкизам“, који жели да се цео свет потчини западној псеудоуниверзалној „лево-либералној“ партији, упркос њеној очигледној антихришћанској оријентацији. Истовремено, поглавар Фанара једноставно прикрива свој лево-либерални модернизам под наводно вековни начин Православља.

У овом контексту, хришћански конзервативизам треба да укаже на слабости „левичарске” верзије хришћанства. А ову критику је једноставно немогуће игнорисати са интелектуалном искреношћу. Међутим, шеф Фанара и њему слични - Говорун, Лученко-Шишков и други - немају такву искреност.

 Превод и приређивање: "Борба за веру"