Превод чланка угледног професора Атинског универзитета Јоаниса Корнаракиса, посвећен разматрању документа о принципима односа Католичке цркве са представницима Православне цркве, који је прихваћен од стране Папске курије крајем јуна прошле године [1].

У документу Папске курије [2] између осталог се говори да:

1. Једина истинита Црква, која чува аутентичне елементе, које је Христос установио за Цркву, јесте «Католичка црква». Управо она је у историји стварна и видљива Црква коју је основао Христос на земљи. «Католичка црква» је једна и једина Црква;

2. «Католичанска Црква» пребива у оној Цркви којом управљају Петров наследник и епископи који су у општењу са њим;

3. Из «еклесиолошке искључивости» Католичке цркве, која води ка «црквеној оцени» свих осталих «цркава» као таквих, чији епископи нису у општењу са Петровим наследником, следи да су те цркве «еклесиолошки дефектне».

На основу текста «Одговора» Свети Синод Јеладске Цркве упутио је 8. октобра документ Митрополиту пергамском Јовану, у коме му се обраћа као копредседнику Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. Суштина документа је у следећем: Јеладска Црква препоручује Преосвећеном Јовану да у току дијалога тражи од католичке стране објашњење поводом документа од 29. јуна, како би се просудило у којој мери ставови, изнети у дотичном документу, могу бити прихваћени од стране Православне Цркве. Па ипак, у Равенском документу нема таквих објашњења. Нема чак ни помена о томе да ли су уопште били разматрани ставови, изражени у «Одговорима». Равенски документ пре свега скрива претензије Римског папе у односу на православне хришћане. Споља он изгледа као некакав "школски текст" и личи на уџбеник из богословља, као некаква маска!

Овде је неопходно приметити да прималац посланице Светог Синода, преосвећени Пергамски, није најбољи представник Православне Цркве, који би поседовао јасну православну свест, и који би се супротстављао папским лукавствима која се предузимају са циљем да се дијалог стави у службу Папиних претензија према Православљу. Напротив, Преосвећени Јован је познати екумениста, склон ка признавању католичког става по питању папског првенства. Већ у Бози (Италија) он је објавио да је Цркви неопходно првенство Папе. Осим тога, митрополит Јован је поклоник августиновског западног богословља, а његове заблуде својевремено је изобличавао Г. Каралис, уредник часописа «Italia Orthodossa».

У првом делу четвртог параграфа пише:

«Православни учесници су сматрали важним да истакну како употреба термина "Црква", "васељенска Црква", "недељива Црква" и "Тело Христово" у овом документу, и у њему сличним документима Мешовите комисије ни у ком случају не одговарају традицији коришћења поменутих термина у Православној Цркви. Са католичког гледишта важи исто то: једна, света, саборна и апостолска Црква "постоји" у Католичкој Цркви (Lumen Gentium, 8); али то не искључује признање да елементи истинске Цркве постоје ван католичког општења».

1. Звучи прилично двосмислено да и православни хришћанин и паписта за време богословског дијалога имају право да тврде (и да се узајамно слажу у томе) да овако нешто постоји у реалности. Православна Црква, која никада није одступала од истинског јеванђелског учења и отачког предања, схвата себе као Једину и Истиниту Цркву. Истовремено, папски богослов, обремењен мноштвом јереси, тврди да је Католичка-папска црква Једина и Истинита Црква, а православни се са тим слаже! Како је то могуће?!! Ко се ту коме подсмева?!!

2. Ипак, најважнији проблем за Православље није ко је један, а ко други, него мрежа у коју је сам од себе упао православни хришћанин, тврдећи да горепоменутим уметком, по коме Православна Црква брани своје право да себе одређује као Једну, Свету Саборну и Апостолску Цркву, он уствари подржава Православље! У стварности тај «заштитник Православља» излаже Цркву удару оних који могу да тврде да Црква није заиста Једна, итд., него је у неком моменту присвојила та својства! Али сасвим је супротно!

Православна Црква није сама, на сопствену иницијативу, у неком тренутку почела да себе карактерише као Једну, Истиниту Цркву, него је на Првом Васељенском Сабору, као Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква била окарактерисана као православна. Непосредно после појаве Аријеве јереси хришћани су се аутоматски поделили на верне Једној, Светој Цркви, тј. на православне, и на јеретике - аријанце! А она црква, која је окарактерисала себе као «Једну, Јединствену и Истиниту Цркву», то је папска црква! Терет јереси, скупљених на њеној глави, није требало да дозволи «православном» представнику у богословском дијалогу у Равени да се сложи са таквом дефиницијом!

3. Када говоримо о власти, ми говоримо о exousia, како се то назива у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и Главе Исуса Христа (пар. 12, с. 4). У датом параграфу власт се тумачи као exousia, а сама чињеница да је реч издвојена курзивом има одређени значај. Такво издвајање даје нам право да реч exousia схватамо као «динамично деловање које примењује притисак», тј. власт која притиска и потчињава. Осим тога, аутор документа се у тумачењу израза exousia ослања на библијски текст Јеванђеља по Јовану (20, 22), где се власт тиче Господњег поступка приликом предаје ученицима благодати Светога Духа: «И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су».

У сваком случају, предаја Божанске благодати у Новом Завету не схвата се као exousia, тј. не у смислу вршења притиска на слободу верујућег човека. Јер, Господ је осудио власт која користи надмоћ и принуду! Када неко апсолутизује власт, као «ексусију», и тражи да буде већи, први, једини, или владар васељене, онда је тај ван благодати Светога Духа, јер благодат Духа не треба схватати као власт са акцентом на првенство! «...Ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга» (Лк. 22, 26).

Петар је, природно, прихватио поуку Господњу о власти која служи другоме и завршио своје сопствено служење мученичком смрћу! У историји западне Цркве IX века, а у циљу подршке папских теократских претензија против императора, коришћени су фалсификовани текстови попут «Псевдо-Исидорових декреталија». Тако је Папа био приказан као глава Васељене. Због тога тумачење појма власти у Равенском документу у смислу «ексусије», и уз то још издвојене курзивом, износи се у вези са догађајима из прошлости, као сећање на папску претњу упућену Источној Цркви.

4. «Због тога је очигледно да једна иста вера треба да се исповеда и оваплоћује у свим Помесним Црквама, једна иста јединствена Евхаристија треба да се врши свуда, и једно исто апостолско служење треба да дејствује у свим заједницама» (параграф 33). Дати параграф обавезује сваког епископа или сваку Цркву, која хоће да «залечи» свој «црквени недостатак» (у складу са ставом 3 текста «Одговора»), да прими веру Папске цркве (и буде послушан власти Петровог наследника), њено догматско учење и богослужбене традиције. Једини пут ка вези са Папом је унија! «Јеретици» и «еклесиолошки дефектни" православни хришћани треба да се окрену од Православља и «обнажени» да припадну Папиним ногама! И још један суштински важан моменат: Равенски текст написан је папском руком! Православни представници су га вероватно потписивали затворених очију! На чему се заснива овакво убеђење?

1) Карактеристично је често коришћење речи «документо» у тексту, а ту реч ми (Грци, прим. прев.) у већини текстова не користимо.

2) Потписујући Равенски документ, православни су се подписали и испод филиокве! У 13. параграфу се истиче: «Власт у Цркви припада самом Исусу Христу, Глави Цркве (исп. Еф 1, 22; 5, 23). Његовим Духом Светим Црква као његово Тело учествује у његовој власти (исп. Јн 20, 22-23)». Господ има свога «Светог Духа», будући да је то, према папском зловерју, Његов Дух, који и од Њега исходи!

3) У параграфу 45. одлучено је да се на будућим заседањима истражи улога Римског епископа «на основу учења Првог и Другог ватиканског концила»!

Равенски документ показује да «добром» вољом православних представника првенство Папе већ дејствује према православном свету, или боље рећи: према православним хришћанима са «еклесиолошким православним недостатком»!

«Ортодоксос Типос», 30. новембар 2007. г.

Почасни професор

Атинског универзитета

Јоанис Корнаракис

__________

[1] Текст је преведен са грчког на руски, а затим, захваљујући сајту pravoslavni-odgovor.com, са руског на српски. Приликом превођења са једног језика на други, а затим са другог на трећи, могуће је да дође до лексичких и фразеолошких одступања од оригиналног текста (прим. savest.org).

[2] Ради се о званичном документу који је 29. јуна 2007. године (дакле, пре Равенског дијалога) донела ватиканска «Конгрегација за наук вјере». Пун назив тог документа гласи: «Одговори на питања која се тичу неких аспеката везаних за науку о Цркви». Аутор га даље у тексту назива скраћено «Одговори». Овај документ је битан због тога што је њиме Ватикан јасно ставио свима до знања да Црквом сматра само Папу римског и оне бискупе који су у општењу са њим. Све остале, који нису у општењу са Папом, тј. Православну Цркву и протестанте, овај документ третира као «еклесиолошки дефектне» заједнице које имају неке «елементе Цркве». Детаљније о том документу може се прочитати, на пример, на сајту glas-koncila.hr, а реакције у нашој јавности могу се прочитати, на пример, на сајту blic.co.yu, или потражити на Гуглу израз "vatikan kongregacija dokument elementi crkve" (прим. savest.org).