У Јеванђељу се позива: „Покајте се, јер се приближи небеско царство“, па ако се не задобије небеско царство, онда покајања као да није ни било, а ако је и било – то покајање је бесплодно. Због тога свети Јован Крститељ захтева плодове покајања и говори Јеврејима:

„Сатворите, дакле, плодове достојне покајања, и уопште не говорите у себи: оца имамо Аврама; јер вам кажем, да Бог може и од камења овог подигнути чеда Авраму. Јер већ и секира према корену дрвећа лежи: свако дакле дрво, које не твори добар плод, сече се и у огањ се баца“ (Лк.3:8-9).

И Господ исто потврђује да се по плодовима човек познаје и говори Апостолима:

„Чувајте се од лажних пророка, који долазе к вама у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви.  По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли беру са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако дрво добро плодове добре твори, а зло дрво плодове зле твори. Не може дрво добро плодове зле творити, нити дрво зло плодове добре творити. Свако дрво, које не твори добар плод, сечу и у огањ бацају. Тако дакле, по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт.7:16-20).

Према томе, по добрим плодовима се познаје добро дрво и по злим плодовима се познаје зло дрво, па тако по плодовима се познају и људи. А који су то добри плодови који се захтевају од хришћана? У Јеванђељу се позива: „Покајте се, јер се приближи небеско Царство“, тако да су плодови покајања из небеског Царства, а апостол Павле овако описује небеско Царство: „Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим.14:17).

Први плод покајања јесте, кад се човеку открије шта је праведно, а шта није праведно. Други плод је мир у Духу Светоме, а трећи је радост у Духу Светоме. То није земаљски мир и то није земаљска радост, него то је из небеског Царства и о том миру Господ говори Апостолима: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам: не дајем Ја вама мир, као што свет даје. Да се не смућује срце ваше, нити да се плаши“ (Јн.14:27).

И на другом месту апостол Павле описује зле плодове из земаљског царства и добре плодове из небеског Царства: „Говорим пак: духом ходите и похоте плотске нећете свршавати... А позната су дела плотска, која су: прељуба, блуд, нечистота, бестидност, идолослужење, чарање, непријатељство, свађе, пакости, јарост, расправе, раздори, саблазни, јереси, завист, убиства, пијанства, раскалашност (непристојност, неред), и слична њима, за која вам унапред говорим, као што и напред рекох, да они, који творе таква недела, неће наследити царство Божије. А плод духовни јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кроткост, уздржање: на таква (дела) нема закона. А који су Христови, распеше плот са страстима и похотама. Ако духом живимо, духом и да ходимо“ (Гал.5:19-25). Апостол говори, да тело са својим страстима и похотама рађа зле плодове из земаљског царства, док дух рађа добре плодове из небеског Царства.

Исцељење и освећење тела

Али плодови покајања из небеског Царства треба да се покажу и на телу, јер и тело треба да се спаси, и излечење и освећење тела је плод покајања. Сам Спаситељ је лечио тела људска ради покајања, јер покајање претходи излечењу тела, а покајање обично и последује излечењу тела, тако да Бог лечи тело човечије ради покајања и излечење тела је плод покајања. Па ако излечењу тела не претходи и не последује покајање, излечење тела је било узалуд, и не само узалуд, него може бити човеку на погибију. Такво излечење тела обавезно подразумева и освећење тела, које је обавезно плод покајања.

Потребно је у Јеванђељу уочити разлику између Апостола Христових с једне стране и архијереја и књижевника и фарисеја и садукеја с друге стране. Господ заповеда Апостолима да проповедају покајање ради Царства небескога и говори им: „Проповедајте, говорећи им да се покају јер се приближило царство небеско; болесне исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте, демоне изгоните: за бадава добисте, за бадава и дајите“ (Мт.10:7-8).

Апостоли су исцељивали људе духовно и телесно, док јеврејске старешине уопште нису исцељивале људе ни духовно ни телесно. Већ тада се показивало да ће благодат бити у Апостолској Цркви и да благодат одступа од старозаветне Цркве. То исто се види и данас: где је покајање и исцељивање духовно и телесно – тамо је права Црква, а где нема покајања ни исцељивања духовног и телесног – тамо је лажна црква. Шта говори Символ Вере, како читамо? Ти лепо исповедаш у Цркви: Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Лепо верујеш у апостолску Цркву, али покажи дела вере; лепо верујеш, али где су дела вере, где су покајање и исцељење духовно и телесно, који одликују апостолску Цркву?

Увек је било мученика у Православљу

А кад недостаје покајање и плодови покајања, тада Цркву спашава једино мучеништво за веру. И данас недостаје покајање и плодови покајања, али данашњи слепци не виде да Цркву може да спаси једино мучеништво за веру. Од самог Христа, Распетог на Крсту, па до данас било је много светих мученика за веру и Цркву, увек је било да неко од православних мученички страда за Православље, а сада је последње време, време Апокалипсе, и сада нико не жели да мученички страда за Цркву. Ево, данас славимо Видовдан и српске Мученике, и погледај на данашње људе: да ли они личе на старе Србе? Очигледно не личе. Јесте да се многи називају православци и они на изглед воде и спашавају Цркву и државу, али на све начине избегавају мучеништво и зато они не личе на старе Србе. Свети Игњатије Брјанчањинов је прорекао за данашњу политику и политичаре: „У последње време покушаваће да спашавају Цркву средствима света и уместо да је спасу, они ће убрзати њено рушење. Јер средства света само руше Цркву, док Црква има Своја средства за Своје спашавање, и познато је од почетка средство за спашавање Цркве, то је – мучеништво за Цркву“.

Тако је проречено и у Откровењу, да ће бити велика отпадија у Цркви, јер формално биће многи у Цркви, али стварно они ће бити ван Цркве, јер на све начине избегавају мучеништво за Православље. Тако се не спашава Црква и то може свако да види, то је очигледно и то не треба доказивати.