Прогностичари, не без разлога, предвиђају да у блиској будућности статус кључног производа неће добити ни нафта, ни гас, ни новац, па чак ни злато. Критеријум просперитета и благостања земље биће поседовање прехрамбеног суверенитета.

То ће укључити и потенцијал пољопривредног сектора и прерађивачке индустрије, као и приступ сопственој слаткој води. Алармантни сигнали о новој смртоносној пандемији и прогнозе врло вероватне глади терају нас да се окренемо идеолозима „слободног света“, чији је глас данас значајан.

С тим у вези, занимљиво се чини „поновно покретање“ Клауса Шваба, јасно усмерено на смањење светске популације. И овде је симптоматична опсежна рекламна кампања о неминовности преласка на ларве брашна и цврчака као главног извора протеина. Јасно је да је овај будући „хлеб насушни“ намењен сиромашним нижим слојевима и осиромашеној средњој класи.

Навикли на приступачност корпе са храном, становници Старог света са изненађењем и све већом иритацијом посматрају како храна поскупљује пред њиховим очима. За само годину дана у земљама ЕУ просечна цена пилећег меса порасла је за 12,6%, хлеба - за 16,4%, кромпира - за 19,8%, свежег млека - за 25%, сира - за 25%, за шећер - за 54,9%.

За поједине земље ЕУ ситуација је још драматичнија. У Британији су цене хране и безалкохолних пића порасле за 19 одсто - највише што није виђено у последњих 45 година. У САД је годишња инфлација хране износила 7,7%. У Немачкој је сир поскупео за 40 одсто. У Италији је цена шпагета, који чине окосницу читавог италијанског менија, порасла за скоро 17 одсто, што је изазвало посебан састанак владе.

Рекорде инфлације у храни поставиле су Словачка, Мађарска и Естонија. Цене житарица су наставиле да падају овог пролећа и сада су 25,3% испод прошлогодишњег рекордног нивоа. Међутим, ФАО индекс цена хране (пондерисани просек месечних промена међународних цена за корпу од пет група прехрамбених производа: житарице, месо, млечни производи, биљна уља и шећер) био је 34,3% виши у априлу од просека 2019. године. Храна је приметно скупља, посебно у Европској унији која је ушла у рецесију.

Њујорк тајмс истиче: „ЕУ се суочава са посебно оштрим повећањем трошкова у целом ланцу снабдевања храном. Цене енергије су нагло порасле. Рат је приморао Европу да брзо замени руски гас новим залихама, повећавајући трошкове производње, транспорта и складиштења хране. Амерички лист стидљиво пропушта да помиње да нове испоруке подразумевају течни природни гас из Сједињених Држава, који је знатно скупљи од гаспромовог гасоводног горива.

Ситуација је алармантна, суво време у САД и бројним земљама ЕУ доприноси озбиљности. Тендери за храну у Саудијској Арабији и Алжиру показали су да земље увознице подижу откупне цене како би се припремиле за могуће несташице или чак блокирале светско тржиште за производе водећих земаља извозница.

„Фриганизам“ постаје све популарнији у Пољској. Ово је када људи уклањају остатке хране из канти за смеће. Према анкети социолога из службе Szlachetna Paczka, 65% грађана је одбило да посећује ресторане, позоришта, биоскопе и друге слободне активности, 57% је почело да штеди на води, струји и гасу, а половина становништва је почела да строго рационише њихову исхрану.

Поскупљење прехрамбене корпе у Европи узроковано је неколико фундаменталних фактора. С једне стране, према М. Саундерсу, економисти из Oxford Economics, цене одражавају повећану цену ресурса – енергије и сировина. Проамерички европолитичари су се навукли на иглу скупог америчког течног гаса и осудили себе на повећање цене својих производа и лишавање конкурентских предности.

С друге стране, како су утврдили економисти велике немачке осигуравајуће компаније Allianz, између 10 и 20 одсто инфлације хране у Европи подстичу спекулације. Бизнис једноставно греје руке на паници потрошача. При томе, не смемо заборавити да у најмногољуднијим и најдинамичнијим земљама у развоју – Кини и Индији – удео средње класе, која има значајну куповну моћ, стално расте. Мршаве године, када су многи Индијци били осуђени да се задовоље једним оброком дневно, бледе.

Недавно је број становника планете премашио 8 милијарди. Према експертима ФАО, да би се прехранило скоро 10 милијарди људи 2050. године, биће потребно повећати количине хране за најмање 70%. Изазов балансирања понуде и потражње у условима шокова, климатских поремећаја и системских изазова имаће сва обележја управљања кризним ситуацијама у ванредним ситуацијама.

Клаус Шваб у „Велики ресет: ка бољој будуности“ (2022) пише: „Наше животне навике и обрасци потрошње такође се морају радикално променити. Јасан пример догматског фанатизма са освртом на идеју одрживог развоја садржану у Агенди је агресија радикалних еколошких активиста на пољопривреднике.

Холандија је у првом плану. Када је постало јасно да пољопривредни сектор чини 46 одсто емисије азота, локални политичари су позвали на преполовљење стада стављањем домаћих животиња под нож. Влада је прошле године планирала да до 2035. године смањи број говеда за трећину. Активисти артиодактила из организације Wakker Dier, који су почели да деле књижице и летке у којима се позива на искорењивање индустријског сточарства, подлегли су врућини. Сличне радикалне намере најављују заговорници „зелене агенде” у суседној Белгији, као и у Немачкој и Француској.

У међувремену, у време притиска санкција (више од 11.000 различитих врста дискриминаторних мера), Русија је повећала пољопривредну производњу за више од 10%.

У случају чак и делимичног тријумфа неоглобалиста, који су планирали да продуже своју доминацију, може уследити низ драматичних догађаја у свету.

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Извор: http://www.christian-spirit.ru/