header image
Поводом почетка Васкршњег поста Штампај Е-пошта
четвртак, 10 децембар 2009

 Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

ПОСТИТИ ИЛИ НЕ ПОСТИТИ

            Ми православни смо једини хришћани који  се придржавају, или би требали да се придржавају,  не само ускршњег и божићњег, већ и свих других постова у току године. Код Протестаната је пост потпуно укинут. Римокатолици посте врло  мало  дана у години и то под веома ублаженим правилима.

Када би хришћани увек живели и понашали се онако како је Богу мило, пост не би био потребан. Али они тако не живе нити се понашају. Због тога је пожељно и потребно да постоје макар неки периоди у нашем  животу када се макар старамо да живимо истинским хришћанским животом.  Дани поста су ти и такви периоди.

Живимо у једном друштву које жуди за задовољствима и где је све дозвољено. За многе хришћане, укључујући и православне, духовност је постала привремено и повремено занимање. Темпо нашег свакоденевног живота и наше  интензивно бављење бригама овога света остављају нам мало времена које можемо посветити духовности.  Због тога је за велики број хришћана, укључујући и православне духовност мало позната област.

Пост је одржаван у разним религијама и пре хришћанства. Осим хришћана пост је био практикован међу Јеврејима, муслиманима, Конфуцијнима, Индусима, Таоистима, Јаинистима и верницима других верских група. У Старом  Завету  се пост често помиње. У Новом Завету је забележено да је Господ Исус Христос постио (Св. Матеј 4:2), а постили су и Његови апостоли (Дела апостолска, 14:23; 27:33). У светоотачкој књижевности сачуваној у рукописима, налазе се сведочанства да су хришћански светитељи, мученици и свети Оци постили и учили о потреби и сврси поста.               

Епископ  Калистос Вер (Calistos Ware)  осврћући се на  одржавање телесног, спољњег  аспекта поста, пише:

        Многи наши савременици  су вољни  да посте због здравља, да би изгубили тежину; зар не  можемо ми хришћани да толико учинимо ради небеског Царства? Зашто се   данас   самоодрицање  које је било радосно прихватано  од ранијих генерација хришћана јавља као  неподношљив терет за њихове наследнике2.

Неки савремени хришћани запостављају телесни, други пренебрегавају духовни аспект поста, а неки и један и други.   Световњаштво  и задовољавање пожуда у нашем друштву су свакако један разлог. Други разлог је можда  погрешно схватање поста као време жалости а не  радости. Заборављају се речи Господа Исуса Христа који је рекао: А ти када постиш, намажи главу своју,  и  лице своје умиј, не да те виде људи да постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (св. Матеј 6:17-18). Треба запазити да наш Господ није рекао АКО, него КАДА постиш.

Нажалост, уобичајило се да се о посту говори као безрадосном времену и искуству. Чак и у беседама у Цркви и у разговорима са пријатељима пост се помиње као време неудобности и депресије. Често сажаљевамо себе што смо одлучили да се за једно време  себе лишимо омиљених јела и задовољстава на које смо  навикли. Можда нисмо ни свесни радости које се доживљавају постом. Свети Јован Златоусти, у својој беседи која се може сматрати химном посту, набраја заслуге поста због којих се треба радовати:

Пост снажи пророке,

Пост је извршилац  Закона и чувар душа;

Пост је заштитник тела и његов сарадник.

Пост је непобедиво оружје

противу непријатеља и његових савезника;

Он  је снага мученика

и гонитељ злих духова;

Пост је извор врлина, вођа свештеника,

снага и лепота монаштва

украс светитеља

јер без њега се  ни  богослужења

не  могу служити;

Пост уздиже молитву до неба.

Пост додељује достојанство  и слузи,

Пост је мајка здравља

Предводник омладине,

лепота и  доброта старости,

помоћник аскета. 

У Православној Цркви постоје обавезни постови, једнодневни, вишедневни и  у току неколико седмица. Среда и петак су посни дани у току целе године, сем у трапавим седмицама, које су у седмици после Рождества Христова; недељи митара и фарисеја, седмици после месопусне недеље, седмици после празника Васкрсења Христова и седмици после Духова.

            Сем  среде  и петка, једнодневни постови су, према Новом календару,  18. јануар - Крстовдан;  11. септембар - Усековање св. Јована Крститеља;  и 27. септембар -  Воздвижење Часнога Крста.

Божићни пост траје, по Новом календару од 28. новембра до 7. јануара. Пост за празник Велике Госпојине траје од 14. до 28. августа. Дужина Петровског поста зависи од тога кога датума је празник Васкрсења Христова. Велики или Ускршњи пост траје, укључивши и Страсну седмицу, четрдесет дана, а када почиње зависи од тога кога датума је празник Христовог Васкрсења.

Ускршњи пост је најважнији за православне вернике. Назива се и Велики,  не само због  дужине, већ и због његвог значаја. То је време нашег духовног припремања за најважнији хришћански празник - Васкрсење Господа нашега Исуса Христа.

Да је тај пост трајао четрдесет дана потврђено је на Првом Васељенском Сабору 325. године, а је постојао је и раније, а Сабор је само  то установио. Дужина овог поста није случајно одређена. То има везе са четрдесет дана поста Мојсеја на Синају када је примио Десет заповести (Књига Изласка 34:28) и четрдесет дана поста Господа Исуса Христа (Св. Матеј  4:1) пре него што је почео своју спаситељну мисију.  Мојсеј,  који је праслика Христа, је централна личност Старога Завета и он је извео Израљски народ из ропства фараона. Христос је центална личност Новога Завета и он је пружио прилику целом човечанству да се избави од ропства прародитељског греха.

Пред почетак седам седмица ускршњег поста постоје и четири припремне седмице. Читања из јевенђеља у свакој од ових седмица садрже кључ за разумевање важности и сврхе, као и циљеве које треба постом постићи. У трећој припремној седмици  почиње уздржавање од меса, а у четвртој и од меса и од млечних производа.

Прва  припремна седмица се назива Захејева.  У недељу Захеја се чита одељак из Јеванђеља по светоме Луки, 19:1-10. Захеј је осећао  велику потребу и жељу да види Христа, али је био мали растом.  Да  би испунио своју жељу он се попео на дуд.  То  је  упутство за нас. И ми треба да осећамо тако јаку потребу и жељу да се приближимо Богу. И ми смо духовно малог раста, па и ми морамо да се уздигнемо да бисмо били ближе Богу и да бисмо Га ако не видели, онда осетили.

Веома значајни догађаји у Старом и у Новом Завету су се догађали на  узвишеним  местима. Мојсеј је чуо глас Божији и примио Десет заповести на врху Синајске горе. Преображење Господа Исуса Христа се догодило на врху брда Тавор.  Због тога су, вероватно, манастири на Светој Гори, Метеорама, манастир свете Катарине на Синају и велики број манастира у Србији, Грчкој и другим православним земљама подигнути на планинама и високим теренима.

Друга  припремна недеља се назива Недеља цариника и фарисеја. и чита се одељак из јеванђеља по светоме Луки 18:10-14. Не само за време поста, већ колико је могуће у току целог живота, хришћани треба да се труде да избегавају  фарисејску лицемерност и самохвалисање, а да следе скромност и покајање цариника. Нажалост, чак је понекад и исповест неких хришћана више самохвалисање него покајање.  Уместо да исповеде своје грехове,  погрешке и слабости, они се хвале: нисам убио, нисам украо, нисам учинио прељубу.  Осим тога, фарисеј је постио два пута недељно и давао десетак од свог имања, али му то није помогло, јер му је недостајала љубав за друге и скромност.

Трећа припремна седмица је Недеља Блуднога сина и  читање је из јеванђеља по светоме Луки 15:11-37. Блудни син је праслика свих оних који, да би задовољавали своје  прохтеве  и   страсти  напуштају нашег Оца небеског. Али у причи о Блудном сину нам је такође показан пут повратка Оцу  кроз  покајање.  Осим   тога,  сазнајемо  да је покајање процес који има три степена.  Покајање почиње  сазнањем  о нашој гршности која нас одводи у пустињу где гладујемо и хранимо се храном намењеном животињама, то јест читањем штампе и  гледањем филмова и телевизионих програма препуних порнографије или, у цртаним филмовима демонских ликова. Затим долази одлука да се вратимо Оцу и да му признамо да смо погрешили. Најзад, повратак Оцу и признавање погрешака. За нас православне хришћане је исповест признавање наших грехова, што је измирење са Богом, нама самима, и, ако и када је могуће, са другима.

Четврта припремна недеља је Недеља Страшног суда. Читање је из јеванђеља  по светоме Матеју 25:31-46.  Ту је указано да пост није само одрицање од мрсне хране, већ захтева такође и  вршење добрих дела.

Човек се  мора питати да ли ова глава недостаје у Библији којом се служе Протестанти. Насупрот њиховом учењу да се спасење постиже само вером, у овом јеванђелском тексту је показано да Господ Исус Христос на Страшноме суду награђује добра дела оних који се примају  у Царство Његовог Оца, то јест оних који су спашени, а не дозвољава улазак у Царство онима који нису чинили добра дела. Вера  није  уопште ни поменута. Вера се може глумети, а истинска вера се потврђује добрим делима.

Може се рећи да пост није само одрицање него и додавање. Од нас се очекује да се одрекнемо неподобних мисли, речи и дела која нису Богу мила, али и да додамо  учесталу и ојачану молитву, самоиспитивање, и дела милосрђа.

Још је пророк Исаија, проповедајући својим савременицима о посту, говорио о одрицању и додавању, то јест о истинском и лажном посту. Дијалог између Бога и људи почиње тиме што људи питају: Зашто да постимо, а Ти не погледа, мучисмо душе своје,  а Ти не хтје знати ?( Исаија 58:3) Преко пророка Господ им одговара, и  указује  најпре на погршан а онда на прави пост;

                         Гле, кад постите, чините своју вољу

и изгоните све што вам је ко дужан.

Ето постите  да се прете и свађате,

и  да бијете песницом безбожно.

Немојте постити тако као  данас,

да би се чуо горе глас  ваш.

Такав ли је пост који изабрах

да човјек мучи душу своју један  дан?;

да савија главу своју као сита

и  да стере пода се костријет и пепео?

То ли ћеш звати пост

и  дан угодан Господу?

 

А није ли ово пост што избрах:

да развежеш свезе безбожности,

да радријешиш ремење од бремена,

да отпустиш потлачене,

и  да изломите сваки  јарам?

Није ли да преламаш хљеб свој гладноме,

и сиромахе прогнане да уведеш у кућу;

кад видиш гола да га одјенеш,

и  да се не кријеш од својега рода?

(Исаија 58:3-7) 

Ову исту поруку налазимо у стихирама које се певају на вечерњи пред  Недељу  Страшнога суда. У једној од њих од нас се тражи:

Нахранимо гладног,  дајмо  жедноме да пије,

Оденимо голог, прихватимо странце,

Посетимо оне који су у тамницама и болне,

Онда  ће нам Судија целога света рећи:

Дођите, благословени  од Оца мога,

Наследите  Царство које је за вас припремљено. 

Телесни, спољашњи, видљиви пост, иако користан за здравље и самодисциплину, ако је без унутрашњег, духовног поста је пост фарисеја, и неће бити награђен.  Смиреност   и покајање цариника значили су више него телесни пост  фарисеја.

Пред сам почетак ускршњег поста је Недеља праштања. У молитви Господњој коју већина хришћана изговара свакодневно, ми молимо Господа да нам опрости дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (Св. Матеј 6:12).  Реч дугови је у неким верзијама ове молитве грехови а у некима огрешења.. Када молимо Господа да нам опрости као што ми опраштамо нашим дужницима, треба да се замислимо, јер у стиховима 14 и 15 у тој истој глави Христос наводи који су услови под којима Господ опрашта наша сагрешења:  Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате  људима гријеха њиховијех, ни Отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех (Св. Матеј 6:14-15)

Треба напоменути да је тражење опроштаја услов за добијање опроштаја. Треба ли да очекујемо опроштај од Бога и људи ако не тражимо опроштај? Имам на уму појединце и читаве нације које су се огрешиле о српски, или ма који други народ, убијајући невину децу, жене и људе, а никада за то нису тражили опроштај.

Хришћански пост је двострук: спољашњи и унутрашњи, духовни и телесни. То није ни држање дијете ни  вегетаријанизам  иако су и једно и друго елементи телесног хришћанског поста. Сврха држања дијете и вегетаријанизма је да се побољша или одржи здравље и телесна лепота. Сврха тог  аспекта  хришћанског поста је снажење воље за испуњавање много тежих задатака унутрашњег, духовног поста. У исто време, телесни пост, уздржавање од мрсне хране, је такође благотворно за наше здравље.  Познато је да велики број монаха на Светој Гори, који никада не прекидају пост, живе до деведесет и више година.

Неке особе, укључивши и свештенике, не наглашавају довољно духовни аспекат поста, а пренаглашавају спољашњи, телесни пост.  А у наше време све већи је број оних мирјана и свештеника, који занемарују и омаловажавају телесни пост.

Многи други елементи који су повезани са и обавезни за истински хришћански пост, одсутни су у одржавању дијете и вегетаријанизму. Поменули смо  дела милосрђа као део поста. То  је  старање за друге што није ни повезано са, нити се захтева при одржавању дијете и у вегетаријанизму. Саможивост, и себичност су веома раширени  у нашем друштву.  У Православном гласнику  за март и април 1988, а издаје га Грчка православна архиепископија у Аустралији, је објављен чланак који сам читао на веб-страници парохије Светих Јерарха у [ампањи, Илиној. У чланку  се  наводи и ово:

 

Пост има пет сестара: 1) молитва; 2) милосрђе;

3) скромност; 4) уздржавање; 5) љубав. Пост

без молитве је обична медицинска дијета,

промена навике исхране. Пост без милосрђа

је саможивост и сарадник  -  среброљубља.

                                   .... Пост без скромности је  чудовиште охолости.

Пост  без уздржавања је исмејавање.

Пост без љубави  може да се преобрати у  канибализам.1 

И молитва је повезана са постом и обавезна је за хришћански пост. Пост  без молитва је одржавање дијете. У Светоме Писму  пост и молитва се помињу нераздвјно. У Делима Апостолским 13:4-5 забележено је ово о извесном броју пророка и учитеља цркве у Антиохији: А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах.  Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих  и отпустише их. (Дела Апостолска 13:4-5)

У јеванђељу по светоме Луки 2:37, помиње се Ана, кћи Фануилова. Она је била присутна када је Младенац Исус Христос донет у храм и за њу пише да је била удова око осамдесет и четири године, која не одлажаше од цркве, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама (Св. Лука 2:37).  Она није била формално хришћанка, али је била у Бога верујућа особа и служила је Богу постом и молитвама.

Не верујем  да  припадници  култа Сатане у овој и другим земљама служе своме “богу” постом. Неком врстом молитве - можда, али постом - не. Узимајући у обзир да у нашем друштву постоје сатански култови, онда и њихов  “бог “ - ђаво мора да није далеко. Имамо напаснике на децу, дето-убице, починиоце разних злочина, и свакакве друге манијаке. Пост је драгоцен програм и средство за самодисциплину и духовни преображај. Ако би  више особа у нашем, а и у другим друштвима, упражњавали  пост и молитву, број злочина и разних других злодела не би био тако велики. Не само одрасли,  већ и деца у овој земљи су навикнута да поседују све штогод желе.  Ако  предмете и задовољства која желе не могу да прибаве законским и моралним средствима, они их стичу злочином и неморалним делима. Зло у нашем друштву је узело такве огромне пропорције да га је    тешко избећи и превидети. Легално је да се приказују безобразни, неморални филмови, цртани филмови са ђаволским ликовима, али је незаконито истаћи крстове, божићне јасле, табле са десет Божијих заповести и други религиозни символи. Због тога ми православни хришћани треба да од наших духовних пастира добијамо подстрек да постимо, јер, како је рекао наш Господ Исус Христос,  А овај се род изгони само молитвом и постом  (Св. Матеј 17:21).

Исповест је била пратилац поста кроз векове. Господ Исус Христос је дао власт својим апостолима, а они су ту власт предали свештенослужитељима да опраштају грехове. Али како грехови могу бити  опроштени  ако нису исповеђени?

Исповест је практикована од најранијих времена хришћанства:

Древне хришћанске заједнице су упражњавале особиту праксу у вези с тим. Народ би стајао и исповедао своје грехове у присуству целе заједнице1

Ова  пракса групног јавног исповедањаје касније је укинута из оправданих разлога. Међутим, чак и у наше време свети Јован Кронштадски је упражњавао да прима заједничку, јавну исповест, али на глас, а не у себи.

Исповест је била изванредно важан инструмент за скидање масти и рђе грехова. Преоптерећени огрешењима, погрешкама, ситним и крупним греховима, ми тонемо као проптерећени чамац.  Да бисмо се спасли морамо да се кроз исповест растеретимо од својих бремена.

Имао особа који се “растерећују”  лежећи на софи код психијатора. Било би им корисније ако би се “растерећивали” на коленима пред исповедником. Психијатор може да им помогне, али он нема власт да им опрости грехове, а  свештеницима исповедницима је та власт дата од Христа да могу опраштати, под условом да се онај коме се прашта покаје.

Наша исповест није потребна Богу. Он и без наше исповести зна наше помисли, речи и дела. Исповест је потребна је нама да бисмо, кроз самоиспитивање пре него што приступимо да се исповедимо, открили наш истински духовни идентитет, а затим да се исповедимо и покајемо.

Господ Исус Христос је знао да је људска тенденција да траже и налазе погрешке и недостатке других, не обраћајући пажњу на своје. Зато је Он рекао: А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш? Или како можеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицјемере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега. (Св. Матеј 7:3-5)

Као илустрацију важности самоиспитивања изнећу једно лично искуство које нећу никада заборавити. Једна моја пријатељица је била на самрти.  Отишао сам да је посетим. У току моје посете она ми је казала: Оче, ја знам да умирем, али се не бојим. Нисам знао шта да на то кажем. Онда је она наставила:  Оче, ја сам престала да се молим.  Пре него што сам успео да је посаветујем да не престаје да се моли, она је наставила:

Сада се не молим, него причам Богу по цео дан

па и целу ноћ. Знаш,  не могу да спавам. Кажем

му о свим својим погрешним мислима, речима

и  делима. Он све то већ зна. Али ја нисам знала.

А сада знам. Жао ми је, толико ми је жао што

нисам била боља особа.

Потребно је нешто рећи у вези са постом и молитвама у вези са примањем Светог причешћа. То је осетљива тема, али потребно је да изнесемо чињенице и замолимо архијереје наше Цркве да издају упутства како да решимо проблем у вези са овим предметом. Потребно је и важно  јер макар овде у Америци ако не на другим странама, постоје две праксе по овом питању.  У неким парохијама пракса је да се Свето причешће прима често, али са минималном припремом или сасвим без ње. У другим парохијама  се  то не упражњава.

Ако не јединство, онда  једнообразност  Православне Цркве је изгубљена 1925 године када је Грчка Православна Црква усвојила Гргоријански цалендар. У  почетку  је та Црква била једина која је следила Нови календар.  Последица  је  била да се Грчка Православна Црква поделила у старокалендарску и новокалендарску. Касније је тај календар прихватила и Православна Црква у Америци, а под њеним  утицајем  и националне православне цркаве које су под њеном јурисдикцијом.  Једино су празник Васкрсења Христова празновали и празнују  према  Јулијанском календару, онако како је прописао Први Васељеенски Сабор 325 године. Међутим, Православна Црква у  Финској је прихватила и празновање Васкрсења Христова како га празнују Римокатолици и Протестанти, а противно одлуци Првог Васељенског Сабора.

Прихватање Грегоријанског календара је поделило православне хришћане  на оне који прослављају Христово рођење 25. децембра по Новом, а други по 25. децембру по Старом календару, то јест 7. јануара. Тако једни правослани хришћани  још посте када су други  већ прославили Христово Рођење. Овом променом литургијски календар је много поремећен и исти празници падају у једно време код новокалендараца а у друго код оних који се још придржавају  Старог,  Јулијанског календара.

Заступници праксе да се Свето причешће прима често, са мало или без икакве припреме, а међу њима и Његова Светост Патријарх Павле, и бар један од наша три епископа у Америци, наводе аргументе у прилог те праксе. Они који следују вековима стару праксу упражњавану у Православној Цркви, наводе  разлоге  којима  одбијају  њихове аргументе. Не осуђујући ниједно од ова  два гледишта, навешћу неке од аргумената и једних и других.

У свм чланку О Посту и Причешћу, Његова Светост  Патријарх Павле пише: У раној Цркви није постојала никаква специјална припрема за Причешће, нити је пост сматран као једино средство за Причешће. Припрема за Свето Причешће је био животни процес  испуњавања закона и одбрана од сваког греха.2

А да ли ово правило важи и за савремене православне хришћане који не испуњавају Закон и не чувају се греха? Како  може човек да зна   који ипуњавају а који не испуњавају? То им не пише на челу и не може се видети голим оком већ је за то потребна исповест.

Чланак Његове Светости се завршава речима: Разуме се само по себи  да наши верници треба да буду упућени да се често причешћују, али под условом да се непрекидно старају за чистоту душе, одржавање духовног поста, чувајући срце и очи, уши и чула од свега грешног, а не само да држе телесни пост.3  Поставља се опет питање да ли могу да се често причешћују и они који не испуњавају ове услове? И како свештеник који их причешћује зна да ли испуњавају или не испуњавају ако их не исповеда?

Сасвим је јасно да Његова Светост наглашава духовни пост а не само држање телесног поста.  Тако су учили и Свети Оци и сваки истински хришћански православни јерарх. Али да ли Његова Светост  изоставља телесни пост? Ако изоставља, а ја не мислим да изоставља јер сам уверен да и он одржава телесни пост, онда је то напуштање онога што су Свети Оци сами и учили и упражњавали. Потребно је прочитати и узети у обзир и изјаву епископа  Калиста:

Тенденција да се пренаглашавају правила која се  односе на храну, и супротна тенденција да се та  правила ниподаштавају као застарела и непотребана су сличне и за жаљење су као издаја истинског Православља. У оба случаја равнотежа између спољашњег и ујнутрашњег је поремећена.4

 У току од тридесет и шест година, ја сам професионално учествовао у микрофилмовању и проучавању словенских рукописа.  Веома  велики број њих садржи учење, поуке и биографије Светих Отаца. Нисам видео ни један једини текст који садржи учење или биографију иједног  светитеља  у коме би писало да није одржавао и духовни и телесни пост. Свети Јован Залтоуст, у својој беседи у четврту недељу поста изјављује:

Знате да они који позову неког цара или  принце

украшавају своје домове, али ви, браћо моја, који

кроз сето Причешће примате Христа у свој

духовни  дом, очистите своја тела, очистите га

постом и украсите га скромношћу.

Али исти светац, у својој хомилији број 3, говорећи о посту, опомиње:

Ја заиста не говорим о оном посту који  држи

највећи број особа; на само уздржавање од меса

већ такође и од греха....  .... Да не бисмо на крају,

када смо одржали  пост изгубили круну  поста,

треба да разумемо шта и  на који начин је потребно

да обављамо ову радњу; јер и онај фарисеј је

постио, али после је отишао празан и лишен

плодова поста.

Свети Јефрем Сирин је учио:

Спаситељ је почео своју мисију нашег спасења

постом,  На исти начин, сви они који ходају

стопама нашега Спаситеља граде на овом

темељу почетак својих подвига, јер пост је

оружје  које је Бог установио. Ко  ће избећи

осуду ако ово запостави? Ако је Сам Зако

нодавац постио, како може ико од оних

који треба да испуњавају закон бити

изузет од пошћења?

Врло је могуће да у почетку хришћанске Цркве, за време прогона хришћана, па и за кратко време после тога, није захтевана специјална припрема за пријем Светог Причешћа. Потврда тога је Егеријин опис њеног ходочашћа у Свету Земљу. То је најстарији сачувани путопис у коме је описан литургијски живот у Јерасулиму и Светој земљи на крају четвртог и почетку петог века. Написан је после  394  али пре 404 године.  Егерија често помиње да су она и њени пратиоци примали свето Причешће, али не помиње икакву припрему.

На другој страни, Апостол Павле помиње потребу ако не и захтев за неку припрему за примање светог Причешћа. У Првој посланици Коринћанима он пише о установљењу Евхаристије, а онда опомиње:

Тако онај који недостојно једе овај хљеб или  пије  чашу Господњу, крив је тијелу и крви Господњој.  Али човјек да испитује себе, онда од хљеба да једе  и од чаше да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. За то су међу вама многи слаб ии болесни, и  довољно их спавају. (Прва посланица Коринћанима 11:27-30)

Већ године 391. на Сабору у Картаги, пост је изричито наведен као  услов за примање Светога причешћа. На веб-страници Где Господ Гради Ученике, може се прочитати:

Рани хришћани су повезивали пост са

покајањем и очишћењем  (Св. Матеј

6:16; Св. Марк 9:29). У току два века

постојања, Хришћанска Црква је

завела пост као добровољну припрему

за примање у свете тајне Причешћа и

крштење и за рукопложење свештеника.5

Ако је у току четири века хришћанима било дозвољено да примају Свето причешће са мало или нимало припремања, обавеза да посте и да се исповедају постоји шеснаест векова. Колико ми је познато овај нови поредак  је отпочео негде у 1950-тим годинама од стране Православне Цркве у Америци. Као оправдање за то кажу да је тако било у почетку хришћшанства.

Ако  се прихвате њихово расматрање и аргументи, онда треба да напустимо много тога што се сада ради, а није се радило у почетку. Символ вере, који садржи најосновније догмате наше вере, није постојао у прва три века. Формулисан је у четвртом веку, на Првом Всељенском Сабору у Никеји 325 године и Другом одржаном 371 године у Цариграду. Да ли је због тога неважећи? Одлуке других Васељенских  Сабора, литургије светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Двојеслова нису служене нити су постојале у прва три века.  Све  три су настале у четвртом веку.  Да  ли их онда не треба служити? Дивне стихире које се певају на нашим богослужењима и молитве које се читају нису постојале у прва три века.  Да  ли онда да их изоставимо и одсад их не певамо и не читамо?  А како је са канонима и правилима која су настала у току векова, а нису постојала у прва три века? Да ли важе или не важе? На другој страни, у почетку су се и апостоли и епископи њихови наследници женили, а сада о томе нема ни говора.

Његова Светост Патријарх Павле у раније поменутом чланку објашњава зашто је древним хришћанима било дозвољено да примају свето Причешће без припреме:

Њих су звали  “свети” и они су заиста били свети

јер су се чували од свакога греха и знали су да

“онај који геши роб је греха” да грех  одводи

особу од Бога, квари душу и чини је неспособном

за примање Светог причешћа.6

Питање је да ли су сви они који се данас често причешћују, а без икакве припреме, свети? Ко одлучује да ли су свети или не?  Како свештеник који их причешћује зна да се ради о светима? Колико нас  сме да изјави да се чувао од свакога греха?

Један заговарач честог причешћивања, одбјио је да исповеди једну своју парохијанку. Ево шта ми је она рекла, у присуству још једног српског православног свештеника  и неколико младих особа:

Припремила сам се за свето Причешће молитвом и постом. Моји родитељи су ме научили да је то исправан  начин припремања за пријем светог Причешшћа. На дан када сам дошла да се причестим,  замолила сам тутора да оде у олтар и позове свештеника да ме исповеди. Свештеник је дошао и питао ме шта желим. Рекла сам му да сам се припремила да примим  свето Причешће, али још треба да се исповедим. Он  ме је љутито запитао: “Ко ти је рекао да се  припремаш?  Како можеш ти или ико други да се припреми за пријем светог Причешћа? То је дар Божији  и нико не може да се за исти припреми!”

 У реду! Свештеник је био у праву када је  младој жени рекао да је свето Причешће дар Божији. Али да ли је погрешно ако показујемо своје поштовање  и захвалност за дар улажући напоре да макар за време поста живимо богоугодним животом, ако то не чинимо у току целог живота? Не кажем  да не треба да се трудимо да живимо богоугодним животом и када није пост. Али ако ми не можемо да живимо таквим животом ни у кратком времену поста, како  ћемо живети таквим животом целог свог живота?

Свештник је био у праву када је младој жени рекао да нас наша припрема не чини достојним да примимо свето Причешће.  У  праву је био када јој је рекао да не можемо никада бити припремљени. Али зар није потребно да учинимо искрене напоре да се припремимо колико је могуће? Господ сигурно види и не одбацује наш искрен покушај да будемо бољи, макар за време поста. Вежбајући на тај начин самодисцииплину, самоодрицање и самопобољшање, можда ће нам бити лакше да и изван времена поста будемо макар мало бољи него што смо иначе.

Ако је свештеник мислио да је уздржавање од мрсне хране безвредно, није био у праву. Никаква храна није сама по себи грешна. Наш народ има изреку: није грех оно што улази, него оно што излази из уста. Уздржавање од мрсне хране је  лакши подвиг којим се оснажујемо за тежи, духовни пост. Лакше је одрећи се меса, млека, сира и јаја него се одрећи зависти, оговарања, љубоморе, охолости, злих помисли, речи и дела. Осим тога, да ли су Свети Оци  грешили када су постили и телесни и духовни пост?

Поред тога, када је време да се врши причешће, овај свештеник, као и сви свештеници или ђакони позивају народ овим речима: Са страхом Божијим и вером, приступите.7

Зашто и чега треба да се боје причасници? Зашто треба да се боје Бога када приступају светоме путиру?  Треба ли да се боје светога Причешћа, Тела и Крви Христове, или тога што се нису довољно припремили да приме тај најскупоценији дар?

Један српски православни свештеник у Калифорнији  рекао је своме парохијанину који је хтео да се исповеди пре причешћа да су исповест и пријем светог Причешћа две посебне тајне и да се не обављају истовремено. Откад су исповест и пријем Светога причешће две свете тајне које немају везе једна са другом и да се не могу примити истовремено? Крштење и миропомазање су такође две свете тајне, али се примају истовремено, једна за другом. У римокатоличкој  Цркви није тако.  Миропомазање,  које они називају кризма, примана је, бар некада, када дете напуни дванаест година. Да  ли смо и када смо ми усвојили римокатоличку праксу?

Не знам да ли је овај свештеник следбеник и васпитаник неколико српских епископа за које ми један пријатељ из Београда пише: Неки архијереји не дозвољавају свештенству да исповедају, већ верници примају  свето Причешће без тога. Ипак, исповест је света Тајна. Његова Светост није за овакву праксу и захтева да се Света тајна исповести обавља.

Који су и какви су ти архијереји, макар да их је само неколико, који самовољно укидају једну од седам светих Тајни? Приликом хиротоније они полажу заклетву да ће чувати православну веру.  Ако је овако чувају онда су кривоклетници.

Не знам да ли да се радујем или да тугујем када видим да  литургијска разнообразност није проблем само нас српских православних верника у Америци, него је проблем и Српске Православне Цркве у старом крају. Да ли смо прихватили протестанску праксу  која дозвољава  да појединци, мењају и укидају догме и правила? Сада, ето, и неки наши епископи самовољно укидају не само вековима стару литургијску  традицију него и  свету Тајну исповести.  Засад само једну, исповест, а  онда  ће и друге доћи на ред, јер тако су радили и раде Протестанти на које се, рекао бих, ови архијереји угледају.

Један веома јак и исправан аргуменат за олакшавање правила  о припреми за чести пријем светога Причешћа је  чињеница да га огромна већина православних верника прима веома ретко. Жалосна је појава када за време свете литургије свештеник или ђакон позива: Са страхом Божијим и вером, приступите, а нико не приступа да прими  свето Причешће. Отуда је потребно да надлежне власти донесу одлуку, а не да поједини свештеници - или као што је случај  у једној парохији у Калифорнији  ђакон, - доносе и намећу своја правила о пријему светог Причешћа.

У току свога постојања Црква је вршила потребне промене и допуне, што је сасвим природно. Црква није  закречена шкољка, већ живи организам.  Само, промене и допуне нису увођене одлуком појединаца, чак и ако су ти појединци епископи, а још мање ако су само свештеници или ђакони, него су доношене саборно. Код  римокатолика је,  наводно, једна особа, папа, који дноси одлуке. У  Протестантским   заједницама свако има то право да доноси одлуке и промене. У Православној  Цркви одлуке су доносиле надлежне црквене власти, не појединци већ саборно. Ми живимо у друштву где је утицај Протестантизма веома јак. Изгледа да он утиче  и на живот наше Цркве. Ради тога је од изванредне важности да архјереји Српске Православне Цркве на Архијерејском Сабору, без икаквог одлагања, расмотре ово питање и реше овај проблем.

У  међуврмену,  било да је време поста или не, није за нас касно да се одазовемо позиву великопосне стихире да учинимо себе бољим помоћу хришћанског поста:

            Гле,  дан спасења се приближава:

Свети, Велики, Драгоцени  пост

кога је Господ установио.

Отпочнимо пост чишћењем

наших душа и тела од сваког зла,

ово су дани очишћења.

Ако смо  грешии свађом или гњевом,

лажима  или оговарањем,

завишћу  или или крађом.

осуђивањем  других или пијанством,

или блудом, или прождрљивошћу.

одбацимо, браћо, 

сва зла дела која смо учинили

и пригрлимо искрено покајање

да бисмо се приближили Богу

помоћу честих молитава.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 19 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.