Владимир Димитријевић

ЧЕГА НЕМА У „КОЛИБИ“

(Виљем Пол Јанг, у сарадњи са Вејном Џејкобсеном и Бредом Камингсом: Колиба, Лагуна, Београд, 2009.)

                                        Одушевљење

       На прашумском „Amazon.com“ читаоци већ предуго кличу књизи Виљема Пола Јанга, трговца из Орегона. Погодили сте! Реч је о „Колиби“. Један каже: „Стварно је променио начин на који гледам Бога, и начин мог односа с Њим. Сада је то дубљи однос“. Или: „Заиста верујем да 'Колиба' има потенцијал да протресе и измени целу Цркву“. И још: „Кад бих могао да вратим године потрошене у богословији! Године које су појели скакавци! Систематска теологија никад није била тако добра. „Колиба“ ће се читати и читати“. Или: „Никад више нећу гледати Тројицу на исти начин /.../ Ушао сам у колибу и никад нећу бити исти...“

Књига се, очито, чита и код нас – „Лагуна“ је, колико је потписнику ових редова познато, објавила већ три издања. Изгледа да се чита и међу уцрквењеним хришћанима. Пријатељ ме је позвао, и замолио да је и ја прочитам и напишем нешто, управо зарад оцене. Одвојио сам време, узео књигу и – ево резултата једног close reading, макар почетног. Бићу срећан ако неки читалац имадне користи од овог приказа, и ако ми време које сам утрошио читајући роман резигнираног америчког протестанта надокнади молитвом, макар и најкраћом, за потписника ових редова.

Браћо! Сетите се на убогог рецезетна који је морао да чита роман у коме је писано оно што, осим из апологетских разлога, дотични никад не би читао!

Да ли је могућа религиозна књижевност?

Наравно да је о Богу могуће говорити и у књижевности. Наравно, и инославни писци могу Тајну Христову осетити, макар да она није дата инослављу у пуноти коју има Црква од Истока. Г. К. Честертон је показао да се реч о Вишњем може сместити чак и у оквир криминалистичког романа („Човек који је био Четвртак“) и детективске приче („Тајне оца Брауна“). Уосталом, зар Достојевски  „Злочин и казну“ и „Браћу Карамазове“ није оденуо у рухо криминалистичке повести? К. С. Луис је написао „Летописе Нарније“, седам књига о Христу и људима, у којим се ниједном речју не помиње Христос. Џ.Р.Р. Толкин је многа лица „Господара прстенова“ настојао да учини причасним Тајни Богочовека (не само Фрода, који голготски носи Прстен моћи ка Мордору). Да и не говоримо о класицима, попут Сјенкјевичевог романа „Quo Vadis?“ Понекад слабом човеку изгледа тешко да чита само Свето Писмо и Житија. Пожели да своју веру погледа из чисто душевне (литерарне, ако хоћете) перспективе, да му се та ослепљујућа Стварност Оног Који Јесте приближи шумским путићем бајке. Зато и роман „Колиба“ није за осуду једино због тога што је роман о сусрету унесрећеног човека са Светом Тројицом. (Сетимо се: и Св. Николај Жички је своју „Земљу Недођију“ назвао једном „модерном бајком“)

Међутим, књижевност је, због своје сугестивности, веома двосмислена. Она буди мисли и осећања усмеравајући их у различитим правцима: од понора до висина. Зато је књижевност која се бави религиозним темама подручје коме треба приступати као и души, „на голубијим ногама“ (отац Јустин), да човек, за сенкама одевеним у речи, не би изгубио своју бесмртну наду: сусрет с Речју Која је Христос.

О роману „Колиба“

„Колиба“ В. П. Јанга писана је питко „амерички“: фабула је једноставна, углавном реченице просто проширене и од свега одмах може да се прави филмски сценарио. Јанг тврде да је кључни утицај на његов живот и писање имао Клајв Стејпз Луис, аутор „Летописа Нарније“, „Переландра“, „Застрашујуће моћи“, Само Хришћанства“, итд. Али, за разлику од високообразованог оксфордског професора књижевности (а Луис је то био), В. П. Јанг пише једнодимензионално, стрипски (додуше не без извесне непосредности и шарма).

О чему је реч у роману?

На северозападу САД, живи Мекензи Филипс („Мек“), које, са супругом Нан, има петоро деце. Четири године пре свог „сусрета с Богом“, камповао је с троје млађе деце на водопадима Мултнома и језеру Валова у близини места Џозеф у Орегону. Спасавајући свог сина, који се, испавши из чамца умало није удавио, Мек најмлађу ћерку, Миси, оставља саму у кампу. Кад се Мек вратио, Миси је нестала. Полиција је кренула у потрагу. На месту нестанка детета, нађен је знак у виду бубамаре, траг серијског убице (“Little Ladykiller”) код нас преведено као „Бубица Убица“). Полиција је касније нашла колибу у планини у којој је дете убијено, али њеног тела нема. Мек упада у „Велику тугу“, осећајући потајни бес према Богу, Кога сматра одговорним за ужас што се десио.

Међутим, једног дана добија писмо потписано са „Тата“ (тако његова жена, Нан, зове Бога). Писмо није донео поштар. „Тата“ га позива у колибу у шуми. Мек је збуњен и гневан. Ко је „Тата“? Он је са својим оцем раскинуо кад је имао 13 година, јер је дотични био пијаница и насилно га је терао да иде у цркву и чита Библију (познати Bible belt“ модел васпитања код америчких протестантских фундаменталиста – васпитање „Библијом и каишем“). А шта ако га ипак позива Бог? Његов пријатељ Вили (који ће све то касније описати) га наговара да оде, позајмљујући му свој џип.

Пошто Нан са децом одлази у породичну посету, Мек узима џип и одлази у планину. Колиба у којој је позван је иста она у којој је убијена његова шестогодишња кћи. Види чак и трагове крви. Ужаснут, у болу, мисли да га је позвао онај који је убио Миси. Међутим, колиба се од руине, одједном претвара у чудесно лепу кућу, где га угости сама „Св. Тројица“: „Отац“ у виду дебеле и симпатичне црнкиње, „Син“ као Јеврејин – дрводеља, а „Дух Свети“ као Сарају, жена жуте расе. После почетне провере (Мекензи мисли да је полудео) гост се сроди са новом средином. Црнкиња, коју зову „Тата“, спрема изванредне оброке, Исус с њим гледа звезде и учи га ходању по води, Сарају му показује тајне Стварања. Све време Менекзи и „Света Тројица“ воде разговоре који се односе на унутартројичне односе, везу Бога и човека, принципе устројства света, као и питање теодикеје: оправдање Бога у свету пуном зла и страдања. Мекензи среће и Софију, Премудрост Божију, која му нуди да он постане „Бог“ и да суди и Богу и Његовом свету, па он схвата своју претенциозност и смерно прихвата улогу ограниченог бића. Мало по мало, после многих разговора и загрљаја с Татом, Исус и Сарају, после разних отварања духовних очију и искустава јединства с Богом, Мекензи је у стању да види кћер Миси у рају, да се помири са својом насилним оцем и да опрости убици свог детета. „Бог Отац“ се, од веселе црнкиње, претвара у седобрадог старца који ће му показати место на коме је Миси сахрањена. На крају, Мекензију домаћини нуде да бира – хоће ли остати с „Њим“ / „Њима“, или ће се вратити породици“. Мекензи одлучи ово друго, што му сви одобравају. При повратку, доживљава саобраћајну несрећу, у којој умало није погинуо. После опоравка почиње нове односе са женом и децом, и помаже кћери Кејт да се спасе од утучености изазваној осећањем кривице због Мисине смрти. Свој живот проводи као човек који је познао истину. Доказ да његова визија није била пука халуцинација је чињеница да посмртни остаци Мекензијеве кћери бивају октривени на месту које му је „Тата“ показао при растанку.

О аутору

Виљем Пол Јанг је рођен 11. маја 1955. године у Великој Прерији, области Алберта у Канади. У раном детињству жевео је у холандској Новој Гвинеји с родитељима међу припадницима племена Дени.

Виљем Пол Јанг - први с лева

Извесни приказивачи тврде да је Јанг као дете био сексуално злостављан од неких којима су његови родитељи проповедали, што га је трајно трауматизовало. Највећу помоћ у свему му је пружила супруга Ким, с којом је добио шесторо деце. У 38 – ој години, Јанг је имао тромесечну аферу са женином пријатељицом, после чега је, како сам каже, морао да клечи и избори се са болом и гневом своје супруге, или да се убије“.

Разочарао се у све званичне протестантске верске заједнице, устврдио да „институционална црква не функционише кад смо у питању ми који смо повређени и разорени/.../ Легализам у хришћанским и религиозним круговима му се не допада, и зато је престао да буде „институционални хришћанин“.

В. П. Јанг сада даје много интервјуа, а тражи и некога ко би његову књигу филмовао. Знајући холивудску жеђ за разним „weird“ идејама о хришћанству, шансе за филм свакако постоје. Хетеродоксија напред, остали стој!

Основна опасност

Запад (и римокатолички и протестантски) суштински је склон прелесном фантазирању о фамилијарности с Богом. Ко год је читао „октривења“ и „духовне вежбе“ римокатоличких светих (попут Фрање Асишког, Терезе Авилске, Игнација Лојоле, итд) запазио је њихову склоност ка, често болесним, маштосним узлетима у небо (Фрања Асишки је молио Бога да му да да осети оно што је Син Божји осетио волећи човечанство). О тој опасној прелести писао је поводом „Угледања на Христас“ Томе Кемпијског, Свети Игњатије (Брјанчанинов). Ево шта он каже:

Св. Игњатије Брјанчанинов

Старац: - Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожје, богохулство. Најнесрећнија његова видљива последица је неправилна, штетна за себе и за ближње, делатност - зло, које је без обзира на његову отвореност и његову распрострањеност, мало приметно и мало схваћено. Са делатељима молитве који су заражени "самомњењем" догађају се и несреће, очигледне свима, али ретко: зато што "самомњење", доводећи ум у најужаснију заблуду, не доводи га до поремећености, као што га доводи растројена уобразиља. На Валамском острву, у удаљеној пустињској колиби, живео је схимонах Порфирије, ког сам и ја видео. Он се бавио подвигом молитве. Какве врсте је био тај подвиг - поуздано не знам. Могуће је наслутити о његовој неправилности по омиљеној литератури схимонаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског, "О угледању на Христа", и руководио се њоме. Та књига је написана из "самомњења". Порфирије је једном увече, у време јесени, посетио старце у скиту, који је био недалеко од његове пустиње. Када се поздрављао са старцима, они су га упозорили, говорећи: "Немој помислити да пређеш преко леда: лед само што се појавно, и врло је танак."

Порфиријеву пустињу је од скита делио дубоки залив Ладошког језера, који је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: "Ја сам већ постао лаган." Он је отишао. После кратког времена зачуо се очајни крик. Скитски старци су се забринули, потрчали су. Била је тама, нису брзо пронашли место на ком се догодила несрећа: нису брзо нашли начин да дођу до утопљеног: извукли су тело, које је душа већ напустила.

Ученик: - Ти говориш за књигу "О угледању на Христа", да је она написана у стању самообмане; али она има много читалаца међу чедима Православне Цркве!

Старац: - Баш ти читаоци се, у заносу због њене вредности, изражавају о тој вредности, не схватајући то. У предговору руског превода књиге "О угледању на Христа" - издање 1834. године, штампано у Москви - речено је: "Један високопреосвећени муж" - руски, православни - "говорио је: 'Ако би било потребно моје мишљење, ја бих смело после Светог писма ставио дело Томе Кемпијског „О угледању на Исуса Христа.'" Тим, толико одлучним коментаром, инославном писцу се даје пуна предност у односу на све свете оце Православне Цркве, а свом мишљењу се даје предност у односу на став читаве Цркве, која је на светим саборима признала списе светих отаца за богонадахнуте, и завештала је да се они читају, не само ради духовног узрастања свих својих чеда него и ради руковођења приликом решавања црквених питања. У списима отаца чува се велико духовно, хришћанско и црквено благо: догматско и морално предање свете Цркве. Очигледно, да је књига "О угледању на Христа" довела поменутог мужа у такво расположење, у ком се он изразио тако непромишљено, тако погрешно, тако жалосно. То је самообмана!

То је прелест! Она је сачињена од лажних схватања; лажна схватања су рођена из неправилних осећања која је пренела књига. У књизи живи и књига одише помазањем лукавог духа, који ласка читаоцима, опија их отровом лажи, заслађеним префињеним зачинима високоумља, сујете и сладострашћа. Књига води своје читаоце право у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, зато и побуђује посебне симпатије према себи код страсних људи, којима је непознат пут покајања, који су незаштићени од самообмане и прелести, који нису поучени правилном животу, учењем светих отаца Православне Цркве. Књига производи снажно дејство на крв и нерве, подстиче их - и зато се она посебно допада људима који су поробљени чулношћу: књигом се може наслађивати, без одрицања од грубих чулних наслада. Високоумље, префињено сладострашће и сујету, књига представља као дејства благодати Божије. Намирисавши свој блуд у његовом префињеном дејству, телесни људи долазе у усхићење од насладе, од опијености, који се добијају без труда, без самоодрицања, без покајања, без распињања тијела са страстима и жељама (Гал 5, 24), са нежношћу према палом стању. Они радосно прелазе, вођени својом заслепљеношћу и гордошћу, из постеље љубави која пристаје стоци, у постеље љубави која представља још већи злочин, која господари у блудилишту отпалих духова. Нека особа, која по земаљском положају припада вишем и образованијем друштву, а по спољашњости Православној Цркви, изразила се на следећи начин о лутеранки која је скончала, сматрајући ту особу светом: "Она је страсно волела Бога; она је мислила само о Богу; она је видела само Бога; она је читала само Јеванђеље и 'О угледању на Христа', које је - друго Јеванђеље."

Тим речима изражено је управо то стање у које доспевају читаоци и поштоваоци "Угледања". Истоветна је по својој суштини тој фрази и изрека знамените француске списатељице, гђе Де Севиње, о знаменитом француском песнику, Расину старијем. "Он воли Бога" - дозволила је себи да каже гђа Севиње - "као што је раније волео своје наложнице." Познати критичар Ла Гарп, који је прво био безбожник, а затим је прешао у хришћанство које је неправилно разумео и изопачио, одобравајући израз гђе Севиње, рекао је: "Срце којим воли Творца и твар је једно, иако се последице разликују међу собом, колико су различити и предмети." Расин је прешао из разврата у прелест, која се назива "самомњење". Та прелест се са свом отвореношћу испољава у две последње трагедије овог песника: у Јестири и Готолији. Узвишене хришћанске мисли и осећања Расина нашла су себи пространо место у храму Музе и Аполона, у театру су изазвали усхићење, аплаузе. Готолија, трагедија која се сматра за најбоље дело Расина, одржана је четрдесет пута заредом. Дух те трагедије - један је са духом "О угледању на Христа". Ми верујемо да у људском срцу постоји жудња блиска животињској, која је унета у њега падом, и која је повезана са жудњом палих духова; ми верујемо да у срцу постоји и духовна жудња, са којом смо створени, којом се природно и исправно воли Бог и ближњи, и која је у хармонији са жудњом светих анђела. Како би заволели Бога и ближњега у Богу, неопходно је очистити се од жудње блиске животињској. Очишћење извршава Свети Дух, у човеку који је животом изразио жељу за очишћењем. Срцем се управо и називају, у моралном смислу, та жудња и остале душевне силе, а не уд тела - срце. Силе које су концентрисане у том уду - у општој употреби назив тог уда се преноси на тај скуп сила. Насупрот осећању телесних људи, духовни мужеви, нањушивши задах зла које се претвара да је добро, одмах осећају одбојност према књизи која испушта тај смрад. Старцу Исаији иноку, који је живео у безмолвију у Никифоровској пустињи, који је напредовао у умној молитви и удостојио се осењења благодаћу, био је прочитан одломак из "Угледања". Старац је одмах проникао у значење књиге. Он се насмејао и узвикнуо: "О! То је написано из самомњења. Ту нема ничег истинитог! Ту је све измишљено. Како су Томи изгледала духовна стања и како је он мислио о њима, не знајући их искуствено, тако их је и описао." Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; као бесмислица, она је - смешан призор. Познат по строгом животу, архимандрит Кирило-новојезерског манастира Теофан, који се у простоти срца бавио готово искључиво телесним подвигом, а о душевном подвигу је имао само умерено сазнање, у почетку је предлагао лицима која су се саветовала са њим и налазила се под његовим руковођењем читање књиге "Угледање"; неколико година пре своје смрти он је почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: "Раније сам сматрао ту књигу душекорисном; али Бог ми је открио да је она штетна за душу." Исто то мишљење о "Угледању" имао је, по делатном монашком искуству, познати отац Леонид, који је положио основе моралног устројства Оптинске пустиње. Све поменуте подвижнике лично сам познавао. - Неки спахија, васпитан у духу православља, који је блиско познавао - такозвани - велики свет, тј. свет у његовим највишим слојевима, једном је угледао књигу "Угледање" у рукама своје кћери. Он јој је забранио читање књиге, рекавши: "Ја нећу да ти следиш моду, и кокетираш пред Богом." Најтачнија оцена књиге.

Ученик: - Постоје ли још неки видови прелести?

Старац: - Сви појединачни видови самообмане и демонске обмане, односе се на два горепоменута главна вида, и произилазе или од неправилног дејства ума, или од неправилног дејства срца. Нарочито је распрострањено дејство "самомњења". Није неосновано стању самообмане и прелести приписивати душевно настројење монаха, који се, одбацивши бављење Исусовом молитвом и умно делање уопште, задовољавају само спољашњом молитвом, то јест, неизоставним учествовањем на црквеним службама и неизоставним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од псалмопојања и усних и гласних молитвословља. Они не могу избећи "самомњење", као што то објашњава поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита, позивајући са превасходно на списе преподобних, тог Григорија и Симеона Новог Богослова. Знаци "самомњења" које се поткрало испољавају се код подвижника тада када они мисле за себе да воде пажљив живот, када често због гордости презиру друге, говоре лоше о њима, себе сматрају достојнима, по свом мишљењу, да буду пастири оваца и њихови руководиоци, постајући слични слепцима који се прихватају да показују пут другим слепцима. Усна и гласна молитва је плодоносна тада када је спојена са пажњом, што се среће веома ретко: зато што се пажњи учимо превасходно приликом бављења Исусовом молитвом.“

Дакле, основна опасност у духовном животу састоји се у прелесном стању у коме човек умишља да је Богу близак, иако није ни почео да Му се приближава. Ако је тако у римокатолицизму, још горе је у безглавом, на хиљаде секти разбијеном, протестантизму, чији су амерички фундаменталистички изданци нарочито убоги у духовном животу (док су, са своје стране, либерални потомци Хенрија VIII, Лутера и Калвина сасвим потонули у Њу Ејџ духовност и „сведопуштеност“, која жене поставља за бискупине и пасторине и „венчава“ содомите). Ево шта о духовној убогости фундаменталистичких протестаната каже ђакон Андреј Курајев (Протестантизам и Православље“):

 “Свима је већ позната структура протестантске проповеди: био сам атеиста и грешник, али сам поверовао у Христа и постао срећан. Ево како изгледа поглавље "Сведочити неверујућима о Богу" из "Методског Гласника за наставнике недељних школа". "Процес евангелизације ће се знатно убрзати, ако заменик директора за евангелизацију научи вернике да сведоче своју веру. Један од начина сведочења је прича о свом обраћењу Богу која би се могла одвијати по следећем плану:

1.  Какав је био мој живот када сам био атеиста.

2. Како сам постао свестан да ми је потребан Христос.

3.  Како сам поверовао у Њега.

4. Какав је постао мој живот након што сам ирихватио Христа."

И то је цело поглавље!

Такво ограничење проповеди само на један тренутак личног обраћења није случајно. Оно напросто показује одсуство другог озбиљнијег духовног искуства. Уобичајена баптистичка брошура говори о томе како прећи пут од неверовања до прихватања Јеванђеља; традиционална православна проповед је упућена већ верујућим људима и говори о оној духовној борби која отпочиње у човековој души већ после крштења. Најтананија анализа душевних и духовних стања и преживљавања коју су разрадили искусни православни подвижници, остаје овде и неразумљива и непотребна. Није чудно, што је у оној религиозној средини у којој је реч "аскетизам" постала погрдна, ночела успешно да се шири нехришћанска аскетска пракса. Управо одрицање предања хришћанске мистике, свођење религиозног живота на сферу чисто језичке праксе, побуђује становнике Запада да трагају за душевним напором "негде на страни" - у кришнаизму и јоги.

Баптисти оптужују православце за театралност Богослужења. Али управо у баптизму Литургија је претворена у представу - "сећање" и приказ (упркос чак и Лутеровом учењу, баптисти сматрају да се на Литургији хлеб и вино не претварају у Тело и Крв Господњу и да само "ломљење хлебова" није света тајна, него пуко "успомена" на Тајну Вечеру). Али од самог сећања на некадашњу Трпезу човек се неће заситити. Отуда у протестантизму извесна, често несвесна, носталгија за црквеношћу.

У црквеном богословљу постоји термин "призивајућа благодат". То је деловање Божије које се дешава ван Цркве, када сам Бог дотакне људско срце и окрене га вери. Како је намена те енергије да човека приведе Цркви, то је једини вид благодати који делује ван Цркве. За њу је св. Теофан Затворник рекао да је "призивајућа благодат" - свеопшта, нико није искључен". Ја мислим да та благодат постоји и у протестантизму, јер "нико не може рећи: Господ је Исус, осим Духом Светим" (1. Кор 12, 3).

Ја не поричем квалитет искуства стицања вере код протестаната. Ја само кажем да је то тек део духовног искуства, које се дарује човеку иза црквеног прага.

И невоља протестантизма је у томе, што он, по речима Сергија Булгакова, "нема идеала и пута светости, без кога нема праве религије, као што нема уметности без уметничког генија".

По мом мишљењу, протестант личи на човека који је шетао улицом, одједном угледао отворена врата храма, завирио у његову унутрашњост, задивио се његовој лепоти, али, потресен, није ушао унутра, него је, одстојавши минут-два на прагу, отрчао до метроа и првом пролазнику, сав задихан, испричао о ономе што је видео, па и њега довео до црквеног прага. Сада су заједно завирили у мистички полумрак храма, па су заједно отрчали до метроа да трећем, четвртом... стотом пролазнику испричају шта су видели. И тако читавог живота настављају да проповедају како су били усамљени на улици и како им је било лепо када су се први пут нашли на том прагу...

Међутим, одсуство молитвене дисциплине, неспособност разликовања духовних стања, живот без Литургије и без исповести, доводе до тога да човек који трага за религијом стално мора да загрева себе на начине који су чисто психички...

Резултати који се на крају крајева добијају на том путу, познати су православној мистици. То је стање емоционалне опијености, када човек сопствено узбуђење меша са додиром благодати... У сваком случају у протестантској духовности постоји једна црта, која плаши православне вернике: доживљај покајања као једног тренутка у човековом животу (окретање од неверовања вери). И ма како несавремено звучали савети православних подвижника о покајничком смирењу као о атмосфери неопходној за духовно делање ("Држи ум у аду и не очајавај", - говорио је преп. Силуан Атонски), ипак непоколебива самоувереност баптиста делује још чудније. У једној брошурици у којој се ча двадесетак страница говори о заблудама Маркса, Дарвина, Мухамеда и римског папе, последње речи су ми се урезале у душу. Аутор се овако опрашта с читаоцем: "Ако се ти, драги читаоче, слажеш са оним што сам ти рекао, и ако си прихватио Христа као свог личног спаситеља - онда до скорог виђења на небесима!".

У IV веку преп. Макарије Египатски је упозоравао на слична искушења: "Ако пак видиш да се неко преузноси и надима тиме да је он - причесник благодати, макар и знамења творио, и мртве васкрсавао, ако своју душу не признаје нечасном и убогом, а себе нишчим по Духу - обузет је злобом, а сам не зна за то. Ако и чудеса твори - не треба му веровати; јер хришћанин се стара да то сакрије од људи, и ако има у себи сва царева блага -скрива их и вазда говори: "то благо није моје - други ми га је дао; а ја сам - сиромах; када онај који ми га је дао усхте, узеће га од мене". Ако пак неко говори "богат сам", тај није хришћанин, но сасуд преласти и ђавола... Јер је наслађивање Богом ненаситиво, и уколико се неко више храни и причешћује Њиме, утолико глад његова постаје неутољивија. А људи лакомислени и незналице, када благодат у њима донекле делује, мисле да греха већ нема у њима"

Уопште, ма колико говорили о незнатности разлика између Православља и баптизма, довољно је замислити, једно поред другог, лица "нормативног" православца и "нормативног" баптисте, (рецимо, Јована Кронштатског и Билија Грема) - и намах ће постати јасно да се духовно искуство тих људи бескрајно разликује...“

Човеку који отворених очију чита „Колибу“ јасно је да је В. П. Јангу било доста сувог рационализма и фундаменталиста који идолатризују Свето Писмо и чија се црквеност своди само на бубање библијских цитата и певање сентименталних песама о „Исусу, нашем најбољем другу“. Јанг је хтео да Бога покаже као Живог, потпуно заинтересованог за човека и његов бол, Бога Који је недокучив аналитичком разуму. Јанг је покушао да опише Свету Тројицу испуњену љубављу, трансцеденталну, али ипак приступачну. Многи су били одушевљени  књигом; за њих је В. П. Јанг нежно уклонио вео који нас тако често одваја од Бога и самих себе“ (Патрик М. Роди). Није нимало случајно што је Мекензи, главни јунак „Колибе“, учио протестантску семинарију и остао незадовољан оним што је тамо добио; као и Виљем Пол Јанг, уосталом.

Како изгледа имагинарно упознавање са „Светом Тројицом“ која је настала у машти В. П. Јанга (молимо читаоца православне вере да опрости саблажњиви тон и неправославни дух исказа које наводимо; али, није довољно само рећи да у књизи нешто не ваља. То треба и показати, макар делимично.) Рецимо Мекензи улази у кућу да би разговарао с „Татом“. „Тата“ (дебела црнкиња) слуша музику. Ево дијалога:

"„Тата“? Најзад је то изговорио; звучало је незграпно, потрудио се.

„Молим душо?“

Мек се мучио да речима искаже оно што му је на срцу. „Жао ми је што си ти, што је Исус морао да умре.“

Пришла му је и поново га топло загрлила. „Знам да ти је жао, и хвала ти. Али знај да нама уоште није жао. Вредело је. Зар не, сине?“

Окренула се и упутила питање Исусу, који је управо ушао у колибу. „Свакако!“ Заћутао је и погледао Мека. „Учинио бих то чак и само због тебе. Али није било само за тебе!“, рекао је с топлим осмехом.

Мек се извинио и пронашао купатило. Опрао је руке, умио се и покушао да дође к себи“.

„Тата“ слуша Мекензија како му захваљује због Исуса послатог у овај свет:

„Упитао је: „Могу ли да знам шта слушаш?“

„Стварно те занима?“

„Наравно“: Обузела га је радозналост.

„West Coast Juice. Група се зове Dijatriba, албум још није ни изашао, а назив му је Путовања срца. Заправо“, намигнула је Меку, „ти се клинци још нису ни родили."

„Аха", одговорио је Мек, пун неверице. „West Coast Juice, а? Не звучи нарочито религиозно."

„О, и није, веруј ми. Више је евроазијски фанк и блуз с поруком и сјајним ритмом." Закорачила је у страну као да плеше и пљеснула рукама. Мек устукну.

„Значи, Бог слуша фанк?" Мек никад није чуо да се о „фанку" говори прикладним моралним терминима. „Мислио сам да ћеш слушати Џорџа Беверлија Шија или Мормонски хор Табернакул -знаш, нешто црквеније."

„Да ти кажем нешто, Мекензи. Не брини ти за мене. Ја слушам све - и то не само музику, него и срца иза те музике. Зар се не сећаш часова у богословији? Ти клинци не говоре ништа што и већ нисам чула, само су надрндани и тесно им је у њиховој кожи“/.../

„Али Исус је пружио руке преко стола и узео Татине; на Исусовим зглобовима јасно су се видели ожиљци. Мек је опчињено посматрао како Исус љуби руке свога оца, затим га дуго гледа у очи и најзад каже: „Тата, било ми је лепо данас док сам гледао како си се ставио на располагање да преузмеш Меков бол у себе, а затим му дао простора да сам одабере тренутак. Указао си му поштовање, и указао си поштовање мени. Било је невероватно слушати како му шапућеш љубав и спокој у срце. Каква је то била радост! Радујем се што сам твој син!“

Иако се Мек осећао као уљез, нико изгледа није ни мислио о томе, а он у сваком случају није знао ни куда би отишао. Близина толике љубави као да му је раскрчила некакав унутрашњи емотивни застој, и мада није сасвим схватао шта осећа, било је добро. Шта он ово гледа? Нешто једноставно, топло, блиско и искрено; нешто свето. Светост се Меку увек чинила хладном и стерилном, али ово није било тако. Не желећи да било каквим покретом поремети овај тренутак, Мек је просто затворио очи и склопио руке пред собом. Слушајући напето, склопљених очију, чуо је како Исус помера столицу. После неколико тренутака тишине Исус је поново проговорио. „Сарају", рекао је благо, „ти ћеш да переш, ја ћу да бришем."

Мек нагло отвори очи тачно на време да их види како се широко осмехују једно другом, сакупљају посуђе и нестају у кухињи. Остао је да седи неколико минута, не знајући шта да ради. Тата је некуд отишла, а ово двоје перу судове... па, одлука је лака. Покупио је прибор и чаше и кренуо у кухињу. Чим је спустио све да Сарају опере, Исус му је добацио кухињску крпу, па су се обојица латили брисања.

Сарају је певушила исту ону изазовну мелодију коју је раније чуо од Тате, па су он и Исус радећи само слушали. Више пута мелодија је узбуркала нешто дубоко у Меку, поново је куцала на врата. Звучала му је ирски, лако је замислио пратњу гајди. Но, колико год да му је било тешко да дозволи буру осећања у себи, мелодија га је потпуно опчинила. Кад би само могао да је слуша, с радошћу би брисао судове до краја живота.

Десетак минута касније завршили су. Исус пољуби Сарају у образ и она нестаде иза угла. Онда се окренуо Меку и насмешио се. „Хајдемо на док да гледамо звезде."

„А остали?" упита Мек.

„Ту сам", одговорио је Исус. „Ја сам увек ту."

Мек климну главом. Ово непрестано Божје присуство, иако тешко схватљиво, стално му је продирало у мисли и срце. Није се опирао.

„Идемо", рече Исус прекинувши му мисли. „Знам да волиш да гледаш звезде! Хоћеш?" Звучао је као дете пуно ишчекивања.

„Да, мислим да хоћу", одговори Мек схвативши да је последњи пут гледао звезде на оном уклетом излету с децом. Можда је време да мало ризикује.

Изашао је за Исусом на задња врата. На слабом светлу сутона разазнао је само камениту обалу језера, не зараслу у коров какву ју је памтио, него предивно уредену, као с разгледнице. Зубор оближњег потока звучао је као певушење. Док се пружао петнаестак метара у језеро, а Мек је једва назрео три чамца привезана на једнаким размацима. Ноћ се брзо спуштала и таму у даљини већ су испунили звуци цврчака и жаба. Док су му се очи привикавале на таму, Исус га узе за руку и поведе га стазом, али Мек је већ гледао ноћ без месеца и чудо појављивања звезда.

Стигли су на око две трећине дока, легли на леђа и гледали горе. Висина места као да је увећавала небо, а Мек је уживао што тако јасно види многобројне звезде. Исус је предложио да накратко зажмуре док остаци сутона не ишчезну. Мек га је послушао. Кад је најзад отворио очи, призор је био тако моћан да му се на тренутак завртело у глави. Чинило му се да пада у празан простор, а звезде му јуре у сусрет да га загрле. Подигао је руку замишљајући да може да досегне и убере ове драгуље, један по један, са баршуна неба.

„ Ау!" шапнуо је.

„Невероватно!" прошапута Исус из таме близу Мека. „Ово ми никад не досади."

„Иако си ти то створио?" упита Мек. „Створио сам то као Реч, пре него што је Реч постала ткиво. Значи, иако сам ја ово створио, посматрам као човек. И морам рећи, предивно је!"                                                                

„Стварно јесте." Мек није знао како да опише оно што осећа, али док су лежали у тами и зурили у небеску представу, мотрили и слушали, знао је у души даје и ово свето. Док су обојица посматрали пуни страхопоштовања, ноћну тмину повремено су шарале звезде падалице, па су узвикивали: „Јеси ли видео ово? Чудесно!"

После нарочито дуге тишине, Мек проговори. „С тобом сам опуштенији. Другачији си од њих две."

„Како то мислиш другачији?" упитао га је меки глас из таме. „Па." Мек застаде да размисли. „Стварнији, опипљивији. Не знам." Трагао је за речима док је Исус ћутке лежао. „Чини ми се да те одувек познајем. Али Тата уопште није оно што сам очекивао од Бога, а Сарају, она је тек нешто сасвим друго."

Исус се закикота у мраку. „За почетак, пошто сам човек, имамо више заједничког."

„Али и даље не схватам..."

„Ја сам најбољи начин да људи успоставе однос с Татом или Сарају. Када виде мене, виде њих. Моја љубав коју осећаш не разликује се од њихове. А веруј ми, Тата и Сарају су стварне колико и ја, мада, као што си видео, на много другачији начин.

„Кад смо већ код Сарају, је ли она Свети Дух?"

„Јесте. Она је Стварање. Она је Дело. Она је Дах Живота. Она је много више од тога. Она је мој Дух."

„А њено име, Сарају?"

„То је само име из једног људског језика. Значи 'ветар', заправо сасвим обичан ветар. Она воли то име."

„Хммм", промрмља Мек. „Али она уопште није обична!"

„Тачно, тачно" одговори Исус.

„А име које је Тата споменула, Ело... Ел..."

„Елузија", зачу се глас пун поштовања из таме поред њега. „То је дивно име. Ел је моје име као Бога Створитеља, али 'узија' значи 'биће' или 'оно што је уистину стварно', па име значи Бог Створитељ који је заиста стваран и темељ је свега постојећег. И то је И такође прелепо име."

Минут-два владала је тишина док је Мек размишљао о Исусовим речима. „Па, где смо онда?" Чинило му се да поставља ово питање у име читаве људске врсте.

„Тачно тамо где је одувек и требало да будете. У самом средишту наше љубави и наше сврхе."

После још мало размишљања, Мек рече: „Мислим да бих могао да живим с тим."

Исус се засмеја. „Драго ми је што то чујем", рече, па се обојица насмејаше. Онда су неко време ћутали. Мир их је покрио као ћебе, и Мек је уистину био свестан само пљускања воде уз док. После неког времена прекинуо је тишину.

„Исусе?"

„Да, Мекензи?"

„Једно ме чуди код тебе."

„Стварно? Шта?"

„Мислим да сам очекивао да си" - пази, Мек - „овај... па, људски згоднији."

Исус се закикота. „Згоднији? Мислиш лепши?" Сада се и насмејао.

„Па, покушао сам да то не кажем, али да. Некако сам мислио да си идеалан мушкарац, снажан и неодољиво привлачан."

„То кажеш због мог носа, је л' да?""

У књизи се говори и о томе да је „Исус екуменски спаситељ“, коме није битно ко је какве вере (а Свети Теодосије Печерски јасно вели да Бог није „двоверац“).

„Али многи људи до којих ми је стало су и у свету и заробљени њиме!" Мек је мислио на своје пријатеље из цркве који су показивали љубав према њему и његовој породици. Знао је да они воле Исуса, али и да су се продали верским делатностима и родољубљу.

„Мек, ја их волим. А погрешно судиш о многима њих. Морамо наћи начина да такве људе волимо и да им служимо, зар не?" рече Исус. „Не заборави, људи који ме познају јесу они слободни да живе и воле без икаквог распореда."

„Да ли то значи бити хришћанин?" Кад је ово изговорио, зазвучало му је глупо, али тако је покушавао да сажме све у глави.

„Ко говори о хришћанству? Ја нисам хришћанин."

Ово је Меку било потпуно чудно и неочекивано па је просто морао да се насмеши. „Не, мислим да ниси."

 Стигли су пред врата радионице. Исус стаде. „Они који ме воле долазе из свих постојећих система. Они су будисти или мормони, баптисти или муслимани, демократе, републиканци и многи који не гласају, не иду у цркву и не припадају верским установама. Међу мојим следбеницима има убица и много ускогрудих. Има банкара и кладионичара, Американаца и Ирачана, Јевреја и Палестинаца. Немам жељу да их начиним хришћанима, али желим да им се придружим у преображају у синове и кћери мога Тате, у моју браћу и сестре, у моје Вољене.“

„Да ли то значи", упита Мек, да сви путеви воде к теби?"

„Никако", насмеши се Исус хватајући кваку. „Већина путева не води никуда. То значи да ћу путовати било којим путем да бих те нашао." Заћутао је. „Мек, имам нешто да обавим у радионици. Видимо се касније."

Наравно, Јангови описи, које смо навели, немају никакве везе са Оцем и Сином и Светим Духом, Богом у Кога верујемо и Чије Име призивамо. То су само маштарије једног разочараног протестанта, неуспела бајка о Најтајанственијем. Довољно је узети Луисове „Летописе Нарније“ и срести тамо Аслана, Лава, Сина Цара с оне стране мора, који није „питоми лав“, али чије је присуство у Луисовом бајковитом свету способно да нас доведе до изворног дољивљаја христоцентричне историје, па видети колико је В.П. Јанг слаб у својој потрази за речима које су икона Речи. Трудио се јесте, и то се не може оспорити. Али...

Уосталом, Јанг се не позива само на литерарну имагинацију. Јанг тврди да је у уху чуо „глас Бога“ који му је рекао да је 2005. година, година његове личне обнове и јубилеја. „Колиба“ је плод Јангових „разговора с Богом, пријатељима и породицом“.

Зато нам је потребан и додатан опрез, као и увек кад су у питању „откровења“ ван Писма и Предања, и кад се лети на крилима маште (Снови о летењу су омиљени снови Мекензијеви. Он их сматра нарочитим „благословом“).

Света Тројица - икона Андреја Рубљова

1. Јангова порука је прилично јасна: Бог је нека врста недокучиве маштарије, и „лично искуство“ Бога може се потпуно разликовати од онога о чему пише Св. Писмо. Човеково искуство суди Писму (и Предању), а не обрнуто.

2. Иако Јангова „Тројица“ пориче трибоштво и савелијанство („Ми нисмо три бога“, и „Ми нисмо три пројаве Једног Бога“) Јангов Бог је више друштвена заједница, него Три Личноси с једном суштином. Истинска Тројица јесу три различите Личности, али не три одвојене личности (да и не говоримо о томе да се Отац и Дух Свети нису ваплотили, јер је Бог Дух (Јн. 4,24), без телесног обличја).

3. Код Јанга је и учење да је грех пуко самокажњавање, иако је Бог Љубави у исти мах и Бог Правде, Који је јасно рекао да је плата за грех смрт (Рм. 12,23), и да је Његова освета (Рм. 12,19).

4. У књизи се каже да се кроз Исуса „очовечила“ цела Света Тројица: „Кад нас троје проговоримо људским гласом, као Син Божји, постајемо у потпуности људи. То значи да прихватамо и сва ограничења која то носи са собом. Иако смо одувек присутни у „овом свемиру, постајемо крв и месо“, вели „Тата“ црнкиња

5. Јанг заговара пут Христа као „најбољи“, али не и једини пут ка Богу, како је Христос јасно рекао да је Он Пут, Истина и Живот, и да нико не може доћи Оцу осим кроз Њега (Јн. 14, 16). Ко верује у Христа има вечни живот, а ко не верује – гнев Божји остаје на њему, јер није веровао у Јединородног (Јн. 3,18). Између Бога и људи само је један Посредник Христос (1. Тим. 2,5).

6. У „Колиби“ је присутно и јеретичко учење патрипасијана по коме је Отац голготски страдао  скупа са Сином. Јангов „Исус“ показује на „Татиним“ рукама ране од клинова, које је овај, наводно, „претрпео због љубави“.

7. Јанг заговара некакав „демократски егалитаризам“ у Тројици („Ми смо круг односа, а не командни ланац“). Наравно, како су Отац и Син и Дух Свети један Бог, Син је, поставши Човек, настојавао на томе да се врши Очева воља (Мт. 26,39), и био послушан Оцу до смрти на крсту (Филип. 2,8).

8. Ту је и „феминизација“ Бога, тако драга Њу Ејџ хришћанству (Бог је Мајка пре него Отац.) Мушкарци су, иначе, по Јангу, насилнији, па би било боље да, уместо њих, светом владају жене. (Наравно, Св. Писмо Бога никад не зове „Мајком“; очито, то је плод Откровења, а не „мушког шовинизма“).

9. „Хуманизација“ Бога иде дотле да Јангова „Тројица гурмански ужива у храни, а нарочито „Исус“ (коме је, у Новом Завету, главно јело да испуни Очеву вољу, како је рекао Апостолима на Студенцу Јаковљевом). Додуше, гурманисање због Мекензија – да би њему било лепше.

10. Наравно, ту је и Софија – инкарнација Божје Премудрости (за православне Софија је Христос) још један обол плаћен Њу Ејџу и његовој „феминизацији“ теологије. Јанг је Оца, Духа Светог и Софију насликао као лица женског пола (мада, на неким местима, тврди да су то само антропоморфизми, и да је Бог изнад полности; он заборавља да такви антропоморфизми нису хришћански, него пагански).

                                                               Најважније чега нема у „Колиби“

Причешће Апостола (детаљ)

„/.../ У религији не постоји само оно што ми дајемо.

Важније је оно што добијамо.

Није важно оно због чега тражимо Бога.

Важније је оно због чега Он тражи нас.

Оно због чега ми најчешће долазимо у храм и обраћамо се с молбом Богу је добро познато...

А, ето, зашто Бог тражи нас? Он жели да нешто узме од нас? Или да нам пружи?

Зашто позива Његова Реч: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" (Мт, 11, 28)?

Нема у овом позиву наставка попут: "И ви ћете ми дати то и то..." Другачијим знамењем се завршава овај позив; он говори о ономе што ће Бог учинити ради оних који су се одазвали: "И Ја ћу вас одморити... наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11, 28-29).

Дакле Бог нас зове Себи да би нам нешто предао.

А шта то? Знање: "Научите се од Мене" (Мт. 11,29)... Дух: "Примите Дух Свети" (Јн. 20, 22)... Љубав, мир и радост: "Останите у љубави Мојој... Мир Свој дајем вам... да радост Моја у вама остане..." (Јн. 15, 9; 14, 27; 15, 11).

Али Христос нам даје и још нешто незамисливо...

"Останите у Мени, и Ја ћу у вама... Ово је крв Моја... која се излива за многе" (Мк. 14, 24). Он нам даје Путир Причешћа.

То је оно чега нема у нашим домовима.

Можете ли да замислите човека, који код своје куће чита Јеванђеље, долази до оне странице, на којој се описује Жртва Христа, па обузет захвалношћу трчи у кухињу, узима из ормарића флашу вина, из хлебнице - свежу векну, сипа вино у чашу и, ломећи окрајак, вели: "Господе, ово је тело Твоје!"? Чак и протестанти схватају да је такво понашање незамисливо: немогуће је узети у руке чашу с вином као Путир са Крвљу Христовом, немајући нарочити лични благослов и посвећење.

Пошто је Причешће дар Христов, онда га сами не можемо припремити. А због тога треба отићи тамо, где Христос даје Своје, не захтевајући наше.

Дакле, у цркву одлазимо због тога да бисмо нешто у њој добили.

Црква су зидови, изграђени око Свете Тајне Причешћа.

А Света Тајна се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима.

Због тога посета цркви није тешка обавеза, већ дивна привилегија.

Дато нам је право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Дата нам је могућност да постанемо "причасници Божанске природе". Дата нам је могућност да додирнемо ону Енергију, коју није у стању да створи ниједна електрана у свету.

Они који говоре да им цркве и посредници нису потребни, тешко да сматрају да им је реч Јеванђеља ауторитет.

Али можда ће осетити људску веродостојност у речима свима омиљеног Вини Пуа? Једном, као одговор на предлог Петака да напише песму, Вини Пу је рекао: "Али то није тако једноставно. Јер поезија није нека ствар коју налазите ви. То је ствар која налази вас. И све, што можете да урадите, то је да одете тамо где вас могу наћи".

Бог нас је тражио. И нашао.

А ми просто треба да пођемо и да устанемо на такво место, где Бог најближе прилази људима, на такво место, где Он људима дели најнеобичније Дарове.

Ако нам Путир са причешћем Христос даје кроз Царске двери храма, треба ли да дигнемо нос и да тврдимо: "Бог ми је и без тога у срцу"?

Христос је рекао где нас чека и шта жели да нам да.

Он, Вечни, жели да се сретне са нама и да се сједини у овом животу - због тога да у будућем, вечном нашем животу не бисмо постали непоправљиво усамљени.

Па да ли је учтиво да, пошто смо добили обавештење о томе да нас неко чека за састанак на тргу Пушкина, у заказано време одемо у шетњу улицом Лава Толстоја?

Ако до састанка није дошло, ко ће у том случају бити крив?.. Зна се - "Пушкин"!

Они, који кажу да им нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумеју да их у цркви чека онај Посредник, који је уместо њих управо и принео жртву и ослободио људе од неопходности да нешто сруше у свету и да плодовима рушења потхрањују лажне богиће.

Зар је тако неподношљиво тешко раширити своје руке како би се у њих могли сместити Дарови?“

И? Шта сад?

Заиста, шта сад?

Зар је Србима, потомцима Светог Саве, довољно да неко на насловној страни књиге стави „бестселер“, па да они потрче да то читају као што овце трче на со?

Свети Владика Николај

Но, шта је, ту је. Прочитали смо трагове до „Колибе“ и трагове од „Колибе“. Још једном молим браћу у Христу која имадну корист од датог приказа да, макар једном, молитвено помену потписника ових редова, који се жртвовао за апологетику и читао нешто што, по свом избору, никад не би.