(Изговорено 29. јуна 1936. године у Ужгороду на Карпатима) А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин ... а и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. (Мт 16:16-18) Велики празник слави данас, браћо, Црква Христова. На данашњи дан она прославља славну мученичку смрт двојице највећих апостола, који су се више од свих потрудили у делу проповеди Јеванђеља - Светог Петра и Павла.
У својим богослужбеним песмама она тешко налази речи да би им достојно указала поштовање и прославила њихову апостолску ревност и саможртвена апостолска дела. Апостола првопрестолници, васељене учитељи, богопроповедника прваци, руке Јеванђеља благодати, ноге истинитог проповедања, реке премудрости, страшни мачеви духа, све васељене хранитељи, Новога завета богописане таблице, темеља Цркве истински стубови и зидови, свега света заступници – оваквим узвишеним именима прославља Црква своје верне слуге, обојицу једнако, запамтите ово, браћо, не дајући првенство једном пред другим, него обојицу називајући првопрестолницима и првоврховнима. Велика је радост и велико ликовање верних који су се окупили на овај празник, за који нас Црква са разлогом припрема дуготрајним постом. Могло би се помислити да у овом победничком светковању вере треба да се уједине сви хришћани, заборавивши своје узајамне распре, увреде и огорчења. Али, авај, силан је непријатељ рода човечијег, и баш оно што би требало да буде повод за уједињење он је вешто учинио предметом раздељења. Непријатељ је смислио као повод за настанак великог раскола у Цркви Христовој ништа друго до узвишено учење Господа о оснивању и непоколебљивости Цркве, изложено у горе наведеним речима којима се Господ обратио апостолу Петру. Сваком верујућем хришћанину срце се болно стеже кад помисли на погубне последице овог раскола и почиње да страхује за његове виновнике. Нехотице се присећамо страшних речи великог стуба Цркве Светог Јована Златоустог: „Ништа тако не изазива гнев Божији као деоба у Цркви. Чак и кад бисмо чинили најсавршенија дела, ако цепамо јединство, бићемо кажњени као кад би цепали тело Господње... Чак ни мучеништво не брише овакав грех..." [1] А где се корени узрок ове деобе? Узрок сличних самовољних деоба је увек један те исти. Деоба настаје онда када неко, заборављајући своје законито и право назначење и положај дат му одозго, почиње да се преузноси и да се надима својим звањем - оставља смиреноумље, које нам је заповедио Христос Бог, и заноси се убитачном гордошћу, која подиже умишљеног човека на неизмерну висину, а затим га са поругом и стидом свргава у бездан моралног пада. Не мисли о себи више него што ваља мислити (Рим 12:3) - учи свети апостол. И што је карактеристично: са овом опомињућом поуком он се обраћа... Римљанима. Ово дубокоумно и веома важно упозорење, које многи и сада заборављају, било је занемарено на хришћанском Западу, где је био моћан дух гордости и властољубља старог паганског Рима. Оставили су га без дужне пажње и неки епископи тог „вечног града" натопљеног мученичком крвљу светих првоврховних апостола које сада славимо. Не задовољавајући се ионако великом чашћу и славом епископског звања, они су стали да мисле о себи више него што ваља мислити и, поткрепљивани човечијим ласкањем, најзад дошли до тога да су прогласили себе „непогрешивим намесницима Сина Божијег" на земљи, тобоже заменицима самог Бога, полажући право на апсолутну власт над целим хришћанским светом, власт не само духовну него и световну. Заборавивши истински карактер пастирског служења, које је управо служење, а не „начелниковање" и „господарење", те стога треба да буде вршено у духу смирења и кротости, са свешћу о свом несавршенству, својој греховности и непотребности пред Богом, јединим Владаром свих земнородних - како пастира, тако и пастве - они су приграбили за себе част која припада само Богу и почели да захтевају да им сав хришћански свет одаје божанске почасти и да им се покорава у свему, не само као пастирима Христовог стада него и као „заменицима Бога на земљи", као „земаљским боговима". Требало је нечим оправдати такву невероватну, за здраво хришћанско осећање - просто богохулну претензију, и ево, они су измислили ново, древној Цркви непознато учење о томе да наводно Христос Спаситељ сву своју власт над Црквом није предао свим апостолима једнако, него само апостолу Петру, кога је он тобоже поставио за „кнеза апостола", да је саму Цркву Христос Спаситељ тобоже сазидао на личности апостола Петра, као на њеном темељу, а пошто су римске папе тобоже „наследници апостола Петра", онда им, према томе, припадају сва изванредна власт и божанска права над свом Христовом Црквом у целом свету. Браћо хришћани, наша Православна црква, као што видите из богослужења данашњег празника, поштује Светог апостола Петра као највећег од апостола, као „првоврховног" упоредо са Светим апостолом Павлом, ниуколико мање од западне, Римске цркве, али она никако не може да прихвати то новоизмишљено учење о личности апостола Петра, о коме нема ни најмањег наговештаја ни у Светом писму, ни у Светом предању, и о коме ништа није знао ни сам Свети апостол Петар, као што се то јасно види из његових саборних посланица. Прочитајте од почетка до краја све Јеванђеље, па чак и сав Нови завет, прегледајте сва апостолска правила и одлуке васељенских и помесних сабора и нигде нећете наћи никакво указивање на то да је апостол Петар био постављен за „кнеза" осталих апостола и за поглавара све Цркве, ни да је он та своја тобожња права и пуномоћја предао у наследство римским папама. Сасвим супротно: из јеванђеља видимо да је Христос Спаситељ више пута одвраћао своје апостоле од горде жеље да буду на челу и да владају један над другим и напомињао им да су они сви једнаки међу собом, да је свима једнако дао власт да свезују и раздрешују грехе човечије и свима једнако ниспослао благодат Светога Духа. Што се тиче тврдње паписта да је Христос Спаситељ тобоже утемељио своју Цркву на Петру када је рекао: Ти си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, такво тумачење је противно не само Речи Божијој него и здравом људском разуму. Како Црква, тај вечно живи организам, који се налази у непрестаном органском духовном јединству са својом Главом - самим Христом Спаситељем, може бити утемељена на личности обичног смртника, са свим његовим немоћима и слабостима, којима су, у мањој или већој мери, подложни сви смртни људи, не искључујући светитеље: светост није безгрешност и непогрешивост, јер свет је једино Господ Бог наш, само Он је без греха. Ми православни верујемо онако како је веровала и прихватала древна апостолска Црква и како су учили и тумачили свети оци: камен на коме је Христос основао своју Цркву никако није човечија личност апостола Петра, него велико исповедање вере у Божанство Господа Исуса Христа, које је апостол Петар изрекао у име свих апостола - основна истина хришћанства: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16:16). На овој великој истини, на овој као камен непоколебљивој вери у Божанство Исуса Христа сазидана је Црква Христова и стајаће ненадвладана од врата пакла до свршетка века. О томе и сам Свети апостол Петар говори у својој саборној посланици, никако не сматрајући себе „каменом" на коме је утемељена Црква Христова, него називајући тим „каменом" божанско достојанство Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа: Приступајући Њему, Камену живом, од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом, и ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пет 2:4-5). И други првоврховни апостол, Петров саподвижник, велики „апостол незнабожаца", небоходни Павле, говори отворено и одлучно: а стена беше Христос (1 Кор 10:4). Али, наравно, за нас је нарочито важно сведочанство самог Господа Исуса Христа, који је, казујући Јудејима причу о злим виноградарима, на њеном крају сасвим јасно приписао себи старозаветно пророчанство о камену који одбацише зидари, али који постаде глава од угла (Мт 21:42-44). Осећајући сву неоснованост и неубедљивост због лажног учења, слуге папског Рима односе се са крајњом нетрпељивошћу према свима којима савест не дозвољава да деле ту њихову измишљотину, противну Речи Божијој и здравом људском разуму. Отуда: непомирљиво непријатељство, страшни фанатизам и невероватно извртање јеванђељског учења у виду такозване „свете инквизиције", језуитске доктрине и осталих злоупотреба папске власти. Као последица ових злоупотреба, које су изопачиле дух истинског хришћанства, појавио се бурни протест који је у свом жару сасвим раскинуо са Црквом, а као крајњи израз овог протеста настало је потпуно безбожје и, најзад, жестоко, помамно богоборство. Ето до чега је довела гордост и заборављање Павлових речи: Не мисли о себи више него што ваља мислити (Рим 12:3). Зашто све ово говоримо? Будимо опрезни, браћо, изузетно опрезни. Ми живимо међу поклоницима папског Рима. Нека нас не збуњују њихове речи и, каткад, ругање нама, не подлежимо њиховим наговорима и претњама, него се чврсто и одважно боримо за своју рођену, свету православну веру, која од апостолског доба до сада чува своју девствену чистоту. Љубимо је и поштујмо, високо је ценећи као непроцењиво благо, изнад свега на свету. А што се тиче слугу папског Рима, не изједначавајмо се са њима у њиховој неразумној злоби према нама. Поучавајмо их у духу кротости и хришћанске љубави, разјашњавајући им њихове заблуде и позивајући их да се врате у наручје једне, истините, свете, саборне и апостолске Цркве. То је наша света дужност, наше мисионарско призвање, које нам је поверио сам Господ Бог населивши нас међу иноверцима. А ми сами, указујући поштовање првоврховном Светом апостолу Петру и прослављајући га напоредо са Светим апостолом Павлом за њихове велике напоре и заслуге у делу проповеди јеванђељског учења, имајмо на уму да се ми, чинећи то, не усуђујемо да ни њима, ни било коме од смртних људи одајемо почасти које припадају само Богу, него да у њима прослављамо Бога, чудеснога у светима својим, коме јединоме, у правом смислу речи, припада свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Ужгород, Поткарпатска Рус, 29. јуна 1936. године Преузето из књиге Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара (2014.) Превод са руског: Мирослав Голубовић НАПОМЕНЕ [1] Том XI. |