„А шта ти желиш?“ – то је роман-упозорење Всеволода Кочетова, где он, описујући одређене слојеве совјетског друштва, покушава да то друштво и пре свега владајуће номенклатурне групе упозори на негативне трендове. Јасно је да су се либерали одмах обрушили на аутора, написано је неколико пародија на роман. Власти се нису заузеле за Кочетова, иако су прекореле активне критичаре. Ипак, власти су одлучиле да поводом романа не организују дискусију.

Након што је роман објављен у часопису „Октобар“ (1969. године), као посебна књига појавио се само у Белорусији, захваљујући личном залагању Петра Машерова. Брзо је исцрпљен тираж, а говоркало се да је намерно откупљен. Ово дело се не налази у шестотомним сабраним делима Кочетова.

Желим да истакнем да Кочетов није служио режиму, за разлику од, иначе, многих такозваних либералних писаца 1990-их и 2000-их, који нису служили само режиму, већ конкретним олигарсима. Кочетов је био другачији. Био је човек од идеја, безусловно. Сматрао је да је једна од најопаснијих тенденција – распад номенклатуре. Он у роману указује на извор процеса који се одвијају у интелигенцији, будући да такозвана либерална интелигенција код нас никад није била самосталан играч. Одувек је била део либералне номенклатуре.

Дакле, уобичајена шема „либерална интелигенција против конзервативне власти“ је лажна шема. У ствари, дошло је до сукоба двеју номенклатурних фракција. Једну називају заштитничко-конзервативном, другу либералном. Иако се либерализам ове либералне номенклатуре састојао у томе да троши више него што јој по рангу припада, и да чешће путује на Запад. А борба између часописа „Октябрь“ (главни уредник – Кочетов) и „Новый мир“ (главни уредник – Твардовски) била је пројекција борбе те две номенклатурне групе.

Средином 1950-их, након Стаљинове смрти, постало је јасно да номенклатура почиње да се трансформише из класе „по себи” у класу „за себе”. Ово није „буржуизација“, како неки пишу, јер док нема капитализма, не може бити ни „буржуизације“. Али је дошло до одвајања номенклатуре од народа, до њеног претварања у затворену друштвену групу. Кочетов је номенклатуру излагао критици са становишта идеала и са становишта званичне идеологије, што је за номенклатуру било веома непријатно. А ево, садашњем владајућем слоју немогуће је износити било какве приговоре у смислу идеала. „Да, ми смо такви…“, рећи ће, и готово. У том погледу, совјетски систем је био веома рањив, јер је прокламовано једно, а у стварности је често бивало друго.

Стаљин је био веома свестан опасности од дегенерације номенклатуре, али се од 1945. до 1953. обруч номенклатуре око њега све више сужавао и он практично није имао простора за маневар. Покушао је да се извуче из стиска 1952. године, на 19. Конгресу, али није успео. Затим је на Пленуму ЦК КПСС покушао да поправи ситуацију, али је након тога врло брзо преминуо. А сву омладину коју је водио кроз Пленум избацили су њихови старији другови. Почео је брз процес претварања највишег слоја номенклатуре у оно што је Стаљин назвао „проклетом кастом”. Кочетов је видео све ове процесе, и описао их у роману „А шта ти желиш?“

Веома је занимљиво како је Кочетов у заплету романа решио ово питање. Група од четири човека иде у Совјетски Савез да тестира ситуацију, као ратна извидница. У групи су Американка из ЦИА-е, још један млади сарадник ЦИА-е, стари руски емигрант који је некад служио Хитлеру, и Немац, бивши есесовац. Немац овако аргументује: „Четрдесет прве године, како се испоставило, Немци нису добро познавали Русе и њихов комунистички систем. Сад су се против њих удружиле најбоље силе овога света. Читаво искуство прошлости се проучава, слаже, а оно што је било немогуће пре четврт века мора да се примени сад, у не тако далеким временима“.

Русима се треба се супротставити организацијом, треба сачинити паметан програм. У складу с тим, он и други представници Запада „у Русију ће ићи не са секирама, не са вешалима, већ под заставом идеја доброте, братства народа“. Даље, он подсећа на Розенбергове речи: „Морамо да истребимо све руско, до краја, до пустог места. Тада ће и комунизам бити истребљен“.

Пре пута, група добија инструкције у Лондону, где им се каже следеће: „Морамо докрајчити комунизам, иначе ће уништити он нас. Немци су изгубили јер претходно нису поткопали совјетски систем. Најбољи умови Запада данас раде на проблемима прелиминарне демонтаже комунизма и, пре свега, савременог совјетског друштва. Правац главног удара је идеологија. Изузетно вешто смо искористили рушење култа Стаљина. Рушење тог култа је тачка ослонца да бисмо могли да преокренемо комунистички свет”. (Сећам се како је „хроми демон перестројке“ Јаковљев признао да је његов задатак био прво да удари Лењином по Стаљину, затим Плехановом по Лењину, а затим да потпуно збрише социјализам.)

Још једну линију веома јасно повлачи Кочетов кад је реч о естетици. Један из ове четворке каже да је потребно разбити строгу комунистичку естетику, замаглити је. А Кочетовљев алтер его, писац Булатов, објашњава да се, уз комунистичку естетику, замагљује и идеологија. Овај тренутак је веома добро описан. Притом, Кочетов приказује и либерални део интелигенције, и такозване русофиле у личности Саве Богородицког. Мислим да је његов прототип био Владимир Солоухин, некакав гротескни Солоухин.

Једна од „хероина” књиге, Порција Браун, сарадница ЦИА-е, каже да младе људе треба одвлачити од јавних интереса у чисто лични, интимни свет.

„Тако ће ослабити Комсомол, њихови састанци, њихова политичка учења претвориће се у формалност. Све ће служити само за представу, за декор, а затим следи лични, сексуални, од обавеза ослобођени живот. А онда, у амбијенту људи потпуно равнодушних према јавном интересу, који се неће мешати ни у шта, биће могуће постепено кретање ка лидерству у разним водећим организацијама таквих људи који преферирају западни систем, а не совјетски, не комунистички. Ово је спор, мукотрпан процес, али за сада једини могући. Имајући у виду Русију. Са неким другим социјалистичким земљама биће лакше, мислим. Експериментални рад у некима од њих траје већ неколико година“.

Још један веома интересантан моменат у роману Кочетова, веома јако место; мислим да се баш зато Суслов није заузео за Кочетова. Истина, Шолохов се заузео. Ево тог тренутка. Кад старији Самарин каже Феликсу: „Ето каква сте ви омладина, шта ви желите“, он му одговара: „Зашто кривите омладину, оче?! Кривите, драги одрасли другови, сами себе. Кривите оне чике које дозвољавају да се новац народа троши на снимање празних, неталентованих филмова. Кривите оне тете које о тим филмовима пишу одушевљене критике, збуњујући публику. Зашто сте отворили пут свему овоме? Плашили сте се, очигледно, да ће вас оптужити за конзервативизам, догматизам… А сад, ви сте негде на пола пута, у осредњости – ни конзервативци, ни либерали, и од вас, уопште, од таквих половичних, збуњених, свима се смучило“.

Друга ствар је што старији Самарин није био такав, али Феликс има у виду да је оно што се дешавало омладини педесетих и шездесетих година 20. века одражавало промене у старијој генерацији. Кочетов је на то указао. Власти у том погледу нису биле глупе, разумеле су овакав приступ, схватиле да је Кочетов идеолошки стао на пут номенклатури, која се претварала у класу. Стога је аутоматски постао супер-непријатељ либералне интелигенције и, наравно, непријатељ номенклатуре, којој је рекао: „Пут вам је погрешан!“

Цео роман говори о идеолошкој ерозији совјетског друштва. То је роман упозорења, роман питања: „А шта ти желиш?“ Јер ако желиш ово, онда ће се све завршити веома, веома лоше… И заиста, прошло је мање од четврт века од објављивања романа, и Совјетски Савез се распао, тачније, уништили су га исти они људи о којима је Кочетов писао: „постепени напредак ка лидерству у разним водећим организацијама таквих људи којима је у срцу западни систем…“

Овде се присећам Горбачова, Шеварднадзеа, Јаковљева, иако су то само фронтмени, они који су у првом плану, а иза њих је стајала читава кохорта људи који су веровали да је социјализам одживео своје и да је неопходно придружити се западном свету. Изненађује само једно: како су ти људи, уз сву своју лукавост и сналажљивост, поверовали да ће их западне елите ставити за исти сто са њима, равноправно? Морате имати веома чудну свест да бисте веровали да ће они који владају светом 400–500 година, ове ситне каријеристе посадити за исти сто. Они би, у најбољем случају, добили корпу колачића, теглу џема и прилику да рекламирају пицу.

Риба труне од главе. Кочетов је то одлично показао. И волео бих да наш читалац прочита овај роман. Уопште, постоји велики број совјетских писаца који су сад заборављени. На пример, дивни писац Николај Шпанов, за кога је лукави Јулијан Семјонов рекао да је једини совјетски писац од кога се може научити глобална визија. Људи моје генерације од детињства познају његове авантуристичке романе „Рат невидљивих” и „Први удар”. А он има још два романа о рату: „Паликуће” и „Завереници”. Постоји и писац кога наша либерална јавност мрзи можда и више од Кочетова. То је Иван Шевцов, аутор романа „Буве“. Они су занимљиви не само као писци, већ и као истраживачи епохе. Оно о чему је Кочетов писао није само ствар прошлости, него и данашњице у њеном развоју.

Извор: "Телеграм" канал А. Фурсова

Преузето са: "Искра"