- Старче, донела сам слаткише да почастите сестре.

"Види како су срећне!" У другом животу ћемо рећи: "Како смо се радовали глупостима! Како смо се онда бринули због ових глупости!" А сад, у-у-у, срце нам само скаче од ових радости.

- Старче, како да разумемо [таштину ових радости] сада?

„Ако ово сада разумете, нећете то рећи у будућем животу. Како год кажете, али они који живе тамо, на Небу, добро живе. Знате ли каквим рукоделијем се занимају на небу? Непрестаним слављењем Бога.

— Геронда, зашто се мртво тело зове „остаци“?

„Јер тело је оно што остаје на земљи после човека, после његове смрти. Главни човек - душа – усходи на Небо. На предстојећем Суду Бог ће васкрснути и тело човека да би и њему суђено са њим, јер је човек са њим живео и сагрешио. У другом животу сви ће имати исто тело – духовно тело, сви ће бити исте висине: и мали и високи, сви ће бити истих година: и младићи, и старци, и бебе – јер сви људи имају исту душу. То јест, у другомм животу сви људи ће имати исто - анђеоско доба.

- Геронда, а у будућем животу, они који ће бити у паклу, да ли ће моћи да виде оне који ће бити у Рају?

 „Замисли ватру која гори у соби ноћу. Они који стоје на улици виде оне који су у овој светлој соби. Слично, они који ће бити у паклу видеће оне који ће бити у рају. А то ће за њих бити још већа мука. И замислите опет: они који су ноћу на светлу не виде оне који стоје на улици у мраку. Слично, они који су у рају неће видети оне који су у паклу. Уосталом, када би они који су у Рају видели измучене грешнике, онда би били повређени, оплакивали би њихову горку судбину и не би могли да уживају у Рају. Али у Рају "нема болести...".

Они који су у Рају не само да неће видети оне који су у паклу, неће се ни сетити да ли су имали брата, или оца, или мајку, осим ако нису са њима у Рају. „У тај дан пропасти ће све мисли његове“ [1], каже псалмопевац. Уосталом, ако се они у Рају сећају својих сродника мучених у паклу, какав ће то онда за њих бити Рај? И не само то: они који су у Рају помислиће да нема других људи [осим оних који су у Рају]. Такође, они се неће сећати оних грехова које су починили у земаљском животу. Ако се сете својих грехова, онда из побожности неће моћи да поднесу помисао да су ожалостили Бога.

Мора се рећи да количина радости коју ће свака особа доживети у Рају неће бити иста. Један ће имати напрстак радости, други ће имати чашу радости, трећи ће имати цело језеро радости. Међутим, свако ће се осећати испуњеним, и нико неће знати колико радости, колико божанске радости доживљава други. Добри Бог је то овако уредио, јер када би један човек знао да други доживљава већу радост од њега, онда Рај не би био Рај, јер би тада [завист слична земаљској почела у Рају:] „зашто се осећа већу радост, а ја мању? То јест, свако ће у Рају видети славу Божију у складу са чистотом својих духовних очију. Међутим, ова оштрина духовног виђења [славе Божије] неће бити одређена од Бога. То ће зависити од чистоће сваког појединца

- Али неки, Старче, не верују да пакао и Рај постоје.

 - Не верују да постоје пакао и рај? Али ако нема раја и пакла, како онда мртви могу постојати у непостојању? На крају крајева, они су душе! Бог је бесмртан [по природи], а човек је бесмртан по благодати. Стога ће и он остати бесмртан у паклу. Осим тога, и у овоземаљском животу наша душа у извесној мери доживљава Рај или пакао – у складу са стањем у коме се налази.

 Ако човека мучи кајање, ако доживљава страх, стид, духовну стрепњу, очајање, или га обузима мржња, завист и слично, онда он [још у земаљском животу] живи у пакленим мукама. Али ако човек има љубав, радост, мир, кротост, доброту и слично, онда он живи у Рају. Цела основа је душа. На крају крајева, она осећа и радост и бол. Покушајте да приђете покојнику и почните да му говорите најпријатније ствари, на пример: „Твој брат је стигао из Америке“ или тако нешто. Неће ништа да разуме.

 Ако се баците на њега и поломите му руке и ноге, он такође неће ништа разумети. Из овога следи да се у човеку ништа друго не осећа осим душе. Зар све ово не даје на размишљање оне људе који сумњају у постојање пакла и раја? Или претпоставимо да имате леп, пријатан сан. Радујеш се, срце ти слатко куца, и не желиш да се овај сан заврши. Будиш се и жао ти је што си се пробудио. Или видите ружан сан.

 На пример, сањате да сте пали и поломили ноге, у сну патите и плачете. Пробудиш се из страха влажних очију, видиш да ти се ништа није догодило и радосно узвикнеш: "Хвала Богу, то је био сан!" То јест, душа је укључена. Видећи ружан сан, човек пати више него што би заиста патио, као што болесник пати више ноћу него дању.

Исто тако, када човек умре и оде у паклене муке, биће му више жалосно [него стање паклене муке које је можда доживео на земљи]. Замислите да особа заувек доживљава ноћну мору и да се заувек мучи. Овде не можете поднети ружан сан ни неколико минута. И замислите – не дај Боже! — бити у тузи [вечно]. Зато је боље не ићи у пакао. Шта кажете на то?

- Старче, толико дуго смо се борили да не завршимо у паклу. Шта мислите, да ћемо свеједно тамо стићи?

- Ако немамо памети, онда ћемо стићи. Ово нам желим: ако идемо у рај, онда свима, а ако идемо у пакао, онда никоме... Да ли говорим исправно или не? Биће веома незахвално ако после свега што је Бог учинио за нас, људе, паднемо у паклене муке и ожалостимо Га. Да, не дај Боже – да у паклу заврши само човек, него чак и птица.

Нека нам добри Бог подари добро покајање да нас смрт затекне у добром духовном устројењу и да се поново вратимо у Његово Небеско Царство. Амин.

 _____________

1) Пс. 145, 4.

Превод и приређивање: "Борба за веру"