Страшна ноћ! ... Ове наступајуће ноћи навршава се тачно педесет четири године од страшног злочина почињеног на руској земљи - авај! - уз претерану попустљивост православног руског народа, ма како да je страшно, болно и жалосно бити тога свестан.

За нас je слаба утеха je у томе што непосредно убиство царске породице није било извршено руским рукама, него рукама неправославних и неруских људи. Иако je то тако, ипак je сав руски народ крив за овај страшни, беспримерни злочин, јер му се није супротставио, није га спречио, него се понашао тако као да je овај злочин био природан израз настројења које je у то време сазрело у умовима и срцима несумњиве већине несрећних, заблуделих руских људи, почев од „нижих друштвених слојева" па све до самих „горњих слојева друштва" - људи највишег сталежа. У историји, не само Русије него и свега човечанства, овај злочин je сасвим беспримеран по својој крајњој напрегнутости злих сила, по својој невероватној, може се рећи чак и бесмисленој суровости, узимајући нарочито у обзир да je био убијен, без икаквог суда и истраге, не само потпуно невини наш цар господар него и сва његова породица - чиста недужна деца и верне слуге, свим срцем њему одане. Тешко je чак и замислити шта je било у окрутним срцима тих свирепих, крвожедних убица, који су изгубили и савест, и стид и свако људско подобије.

Сав руски народ сноси одговорност за овај тешки грех, почињен на русној земљи. Али, авај, прошло je, ево, већ педесет четири године, a сасвим мало руских људи постало je свесно све тежине и погубности овог страшног греха. Многи се и сада са чудном лакомисленошћу односе према овом страшном догађају, a има и оних који још увек носе у својим душама отров који je нашу несрећну отаџбину Русију довео до тог грозног преступа.

Могло би се, међутим, помислити да би сви православни руски људи, после свега што су од тада доживели, требало коначно да прогледају и да дају одговарајућу оцену свега што се догодило, све крваве несреће која je задесила нашу отаџбину као последица страшног греха цареубиства. Осим тога, неки покушавају чак и да нас осуде због служења помена убијеној царској породици, говорећи да се ми „бавимо политиком". Тако говоре већином они који јавно или тајно показују разумевање за такозвану совјетску „патријаршију", као да уопште не примећују да се управо та „патријаршија" бави политиком, и то крајње срамном и недопустивом, подржавајући безбожну, богоборну власт и доприносећи њеном учвршћивању у целом свету својом лажљивом пропагандом. Таквим пропагандним чланцима испуњен je „Журнал московске патријаршије", пун те пропаганде и иступања совјетских архијереја, који путују по свему свету о трошку безбожне власти и свуда похвално говоре о њој, разглашавајући лаж да су вера и Црква у Совјетском Савезу тобоже сасвим слободни и да нису подвргнути никаквим ограничењима и гоњењу. Све ово, браћо и сестре, треба добро да научимо и упамтимо да бисмо својим убеђењима одбијали оптужбе неразумних, духовно слепих или просто нечасних, злонамерних људи који нас окривљују за бављење политиком.

Наше служење помена царској породици ниуколико није политички чин, него чисто духовни, религиозно - мистични, као што ни само убиство царске породице није било обичан политички чин, као што су била убиства многих других монарха, председника, министара и разних лица на високом положају. Не, ово убиство носило je сасвим особени карактер, о чему сведочи макар натпис - кабалистички натпис - пронађен на зидовима подрума куће Ипатјевих, где je било почињено ово страшно убиство, које je имало чисто мистични, a нипошто политички значај и смисао.

Ово убиство није смислио и организовао нико други до слуге долазећег Антихриста - људи који су продали своју душу сатани и који врше крајње напрегнуту припрему за што брже зацарење у свету Христовог непријатеља - Антихриста. Они су одлично схватили да je главна препрека која им стоји на путу правоспавна царска Русија. И зато је требало уништити православну Русију, устројивши уместо ње безбожну богоборну државу, која би постепено распространила своју власт на цео свет. A за што брже и поузданије уништење Русије требало je уништити онога који je био њен живи символ - православног цара - нашег најблагочестивијег господара, који je био уистину „најблагочестивији" не само зато што je таква била формула његовог спомињања на богослужењу него и због изузетног, стварно благочестивог настројења његове истински хришћанске душе. Ето зашто су га толико мрзели необично љутом мржњом сви ти сатанисти, слуге Антихриста, ето зашто су шкргутали зубима на њега и клеветали га...

Авај, и сада овим клеветама понеко још верује, нарочито међу наивним странцима који су поверовали пропаганди. Али како je чудно када и руски људи у иностранству каткад понављају те гнусне и одвратне клевете о нашем најмилостивијем, најчеститијем и најчовечнијем цару, истинском хришћанину. Таква je била и сва његова благочестива породица. Господарка императорка, коју су тако одвратно и неправедно срамотили, била je високоморална жена, права руска патриоткиња и дубоковерујућа православна хришћанка. Управо у таквом духу они су васпитавали своју царску децу. Познато нам je да се у царском дворцу понекад свакодневно служила Божанствена литургија, о чему сведоче духовници царске породице. Том приликом су сама господарица императорка и четири велике кнегињице у певници саме певале сву литургију и са сузама се свагда исповедале. Ето колико je велико било благочестиво, истински хришћанско настројење њихових душа.

A они изроди рода људског припремали су за њих тако ужасно сурову, мучну смрт. Уистину, само сам сатана са свом својом злобом могао je да се тако окоми на ову најпобожнију породицу само зато што je она била символ православне Русије, символ Свете Руси, бедема истините православне вере за сав свет, за све човечанство.

Наш велики сверуски праведник Свети Јован Кронштатски више пута je отворено и одлучно износио своје мишљење да Антихрист неће доћи дотле док у Русији постоји самодржавна царска власт, која „задржава смутно бунтовање безбожника". A када цара не буде, тада ће се Антихрист и појавити. Наш велики праведник je предвидео ова страшна времена иако их није доживео: све се то догодило релативно кратко време по његовом праведном упокојењу (+1908. г.). Када су једном дошли к њему побожни богомолитељи из Перма, он их je дочекао са неразумљивом и загонетном изјавом: „Над Пермом je остао да виси црни крст!" Схватили су шта je то значило тек после страшног догађаја цареубиства 1918. г., јер je град Јекатеринбург, у коме je почињен овај страшни злочин, тада улазио у састав Пермске губерније. Када je затим праведни Свети Јован служио у подворју Леушинског манастира, за време своје проповеди он je стао да позива: „Кајте се, кајте се, наступа страшно доба, тако страшно доба да ви то не можете ни замислити!" - „Када ће то бити?", упитала га je осамдесетогодишња старица, игуманија Тајсија. „Ви и ja, мати, то нећемо доживети" рекао je Свети Јован, „али ено оне", показао je на млађе монахиње - „оне ће доживети!"

Наравно, нама je сада познато о каквим je то страшним временима предсказивао наш велики праведник. Авај, све се то догодило само зато што православни руски људи нису обраћали пажњу на пламене позиве свог праведника, који се у својим проповедима често обраћао са позивом: „Нама je неопходно свеопште морално очишћење, свенародно дубоко покајање и преображај незнабожачких обичаја у хришћанске. Очистимо се, умијмо се сузама покајања, помиримо се са Богом и Бог ће се помирити с нама!"

Ово свеопште морално очишћење, ово свенародно дубоко покајање није уследило. Оно се не види - авај! - ни до данас! И у томе je једини разлог што, без обзира на ватрену жељу многих од нас и упркос нашим молитвама, до сада није дошло до спасења наше отаџбине Русије. Без покајања нема спасења - тако су једногласно тврдили многи свети оци Цркве и свети подвижници побожности.

Док се потпуно не уразумимо и не принесемо истинско покајање Богу, дотле не можемо да се надамо ничему добром, истински добром: зло ће се cвe више и више повећавати и умножавати у свету док не дође страшно доба појаве Антихриста, знаци чијег блиског доласка постају толико јасни и очигледни да само духовни слепци то не виде или, тачније, не желе да виде и примете.

Ето зашто je овај наступајући дан наша Највиша црквена власт прогласила Даном руске жалости и у овај дан одредила строги пост. Ово je дан дубоког свенародног покајања, на који нас je у своје време узалудно позивао велики сверуски праведник.

Ето зашто, по одлуци наше Највише црквене власти, након завршетка овог помена ми, покајно преклонивши колена, читамо посебну покајну молитву, чије речи су преузете из молитве три младића који су се налазили у вавилонском ропству.

Очистимо се и ми, браћо! Умијмо се сузама покајања, оставимо незнабожачке обичаје и потрудимо се да задобијемо хришћанску нарав и помиримо се с Богом: оставимо нашу узајамну злобу, завист, клевету и мржњу, и испунимо се, по Христовој заповести, осећањем истинске хришћанске љубави према ближњем и љубимо изнад свега на свету нашег Творца и Оца - Бога, пуног љубави, и нашу мајку - свету Цркву, без чега се не можемо надати било каквој бољој будућности, без чега неће васкрснути наша несрећна отаџбина Русија и без чега сав свет очекује страшна погибија која му несумњиво прети. Амин.

Преузето из књиге Савременост у светлости Речи Божје, Задужбина Светог манастира Хиландара (2014.)

Превод са руског: Мирослав Голубовић