Жељко Которанин

ПРАВНЕ СТРАНПУТИЦЕ САД  И СЛЕДУЈУЋИХ ИМ ЗЕМАЉА

„Декларацију о независности Косова“ Шиптари су донели уз благослов, заштиту и образлагање оправданости од стране САД и других утицајних земаља демократског Запада. На негодовање међународне заједнице САД су изнеле став да независност Косова (сецесија) јесте валидан чин једино у случају Косова и не може се оправдавати ни у једном другом случају. Овим је на политички начин уређено усаглашавање онога што се усагласити не може. А то је противправност сецесије и интерес САД и следујућих земаља.

Данас, када се води поступак за оцену законитости „Декларације о независности Косова“, исте САД и следујуће демократије Запада своју тежњу у прилог законитости ослањају на две тачке. Прва је фактичко стање, а друга је кршење људских права на Косову и Метохији.

Што се тиче фактичког стања, ваља знати да је оно резултат противправне војне агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору, чему је уследио „Кумановски споразум“. Карактер тог споразума у војној терминологији означава се речју „примирје“, јер регулише престанак ратних дејстава и раздвајање трупа. Мир је успостављен резолуцијом Савета безбедности 1244, којом се одређује надлежност власти на Косову и Метохији. То је правни оквир фактичком стању. Но, ванправним чињењем изашло се из оквира Резолуције 1244, тако што су привременим властима Шиптара додаване надлежности које по Резолуцији 1244 нису могле имати. Гледано у целини, фактичко стање је последица војне агресије, наметнутог мира и противправног прекорачивања граница одредаба дотичног мира и Резолуције 1244.

Повреде људских права на Косову и Метохији нису појава везана за владавину Слобода Милошевића. Повреде права иду вековима уназад. У 19. веку у два наврата је регуларна Турска војска из Анадолије долазила на Косово и Метохију, да би завела мир и одбранила Српски народ од Шиптарског зулума. После Првог светског рата тиранија се наставила и поред настојања власти Краљевине Југославије да успостави ред и мир. У Другом светском рату Шиптарски балисти су чинили покоље над Српским народом. У Титовој Југославији настављен је шиптарски терор, који је резултирао исељавањем Срба и других неалбанаца, а што је за последицу имало шиптарску етичку мајоризацију.  

Ако би, како САД и следујуће Западне демократије тврде, овакво фактичко стање, и овакво кршење људских права, могле бити узроком правне ваљаности сецесије Косова и Метохије, тада је потпуно нејасно зашто на другим деловима света сличне сецесије не би могле имати правну ваљаност. Правна ваљаност једног преседана нужно му даје атрибут извора права за будуће случајеве. Ово је основни принцип Англосаксонског правног система и демократије. Евентуална правна заснованост и ваљаност „Декларације о независности Косова“, искључује ограничење њеног важење једино у случају Косова и Метохије. О овој чињеници Међународни суд правде у Хагу мора водити рачуна. Уз сва кршења права Суд мора ценити и последице своје пресуде. Јер би подлегање притисцима САД отворило могућност новим независностима на бази повреде људских права и фактичког стања, чему је Осетија добар пример.