Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду Патријарха Кирила за „антихришћанско учење“

Најновије јавне изјаве и апели, који су се временски поклопили са ударом ракете у Саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање о неслучајности таквих случајности.

Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинке па до сасвим канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да изговарају исте тезе. Најзанимљивије је да је актуелна рунда антипатријархалне хистерије почела тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са шефом Фанара, након чега су донете „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности.

Први од њих је доследно вођена политика Цариградске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, у коме Цариград покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“ саме Московске патријаршије, који би Москву требало да доведе у омамљеност. И друго, требало би да блокира узвратни удар Моспатријаршије – директну оптужбу Цариграда за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона (Алфејева) са последњег Архијерејског сабора Руске Православне Цркве чинио је фанариоте прилично нервозним). Ударац украјинског епископата треба да извуче из ударца и сам Цариград и пребаци га на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да покупим потребне тезе и доведемо их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, сада се користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил.

Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке конфесије на контролисаној територији Украјине, генетски повезане са једном историјском Русијом. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Па, преостали неистомишљеници су једноставно стављени ван закона.

Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних:

1. Саборна осуда Патријарха Кирила и целе Руске Православне Цркве због неког „лажног учења“.

2. Потпуни прекид веза са Руском Православном Црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење).

3. Обнова евхаристијског општења са свим Помесним Црквама (читај – са Фанаром).

4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „ПЦУ“ и УГКЦ под стриктним руководством ГЕСС-а и ОП).

Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Цариграда, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском Црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично.

Неки црквени Телеграм канали приговарају да да неће бити никаквог сабора који би осудио Руску Православну Цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. Желели би да се надамо. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то бити довољно. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Правблог"