header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Прота М. Матејић: Непозната писма Св. Владике Николаја Штампај Е-пошта
субота, 12 децембар 2009

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

 

Свети Николај  Жички и Охридски

 

Непозната Писма

 

Духовно и књижевnо благо светога Николаја  Жичког и Охридског, које је оставио српском народу је неисцрпно. Ту спадају и његова писма од којих су нека  била раније позната и објављена. Сада је Жељко Јелић у књизи  Непозната писма светог  Николаја српског објавио 32 досад непозната писма и један раније објављени чланак. У том чланку свети Николај евоцира своје и Патријаха Гаврила успомене из логора Дахау.

 

Објављује се писмо Винстону Черчилу; Херберту Хуверу и његов одговор владици;  Слободану Јовановићу, 22 писма др. Димитрију Најдановићу и његовој супрузи Јелени, 5 др. Рајку Ђурђевићу. Као додатак објављено је писмо владике Николаја Драгиши Цветковићу и његов одговор владици. На крају, објављен је у додатку чланак Патријарх Гаврило - Одговор једном Морачанину, чланак који је раније био објављен у Американском Србобрану.  Фотостати оригинала свих писама су такође објављени.  

 

Јелић даје обавештење где је нашао или одакле је добио оригинале писма која је објавио. Копију писма Черчилу и Хуверу, као и Хуверовог одговора  су из архиве др. Милутина Деврње  а Јелићу их је ставила на расположење др Зора Деврња Зимерман, ћерка др Деврње. Писма др Димитрију Најдановићу и његовој супрузи Јелени, као и писмо Слободану Јовановићу и копија чланка Патријарх Гаврило - Одговор једном Морачанину су из заоставштине др Димитрија Најдановића која се налазила код протојереја Драгана Филиповића, сестрића др. Најдановића. Он их је ставио на расположење  Жељку Јелићу. Писма владике Николаја др Ратибору  Ђурђевићу се налазе у архиви др Ђурђевића коју је уступио Јелићу. Оригинал писма владике Николаја Драгиши Цветковићу, председнику југословенске владе, као и његовог одговора  владици су сачувани и објављени у књизи Политика споразума Михаила Константиновића, коју је приредио Радомир Константиновић. У архиви др. Димитрја Најдановиђа налази се и његова недовршена аутобиографија у рукопису.

 

Сва писма владике Николаја  која је објавио Жељко Јелић су и занимљива и важна.  Писана су особама од којих су неке биле веома блиске и драге владици Николају. Владика пише њима, али та писма откривајуи и његова осећања, осећаје, интересе и интелекттуалну и духовну дубину.

 

Од особите је важности писмо владике Николаја Винстону Черчилу. Писано је 27. марта 1946. године, на пету годишњицу пуча који је био почетак трагедије Југославије, а нарочито Србије.  У писму владика Николај најпре подсећа Черчила на разговор који су водили на броду Квин Елизабет и на његов олимпијски говор у Америци, који није био само државнички већ и хришћански. Затим га моли  да се заузме за генерала Дражу Михаиловића, који је  у сржи хришћанин, верник.  Затим, он додаје:

 

Генерал Михаиловић ће највероватније бити стрељан.

 

Али Ви знате да смрт није крај човека. Мртви, мртви праведници су моћнији од живих и ја сам убеђен да ће Генерал, који је на овом свету био највернији слуга Господа, свог народа и Савезника бранити свој случај  пред правичним Богом. Његова крв ће пасти на оне који су криви за његову смрт. Јер ми, хришћани не видимо у крви  само  црвену водицу како то чине тоталитарни неверници, него је сматрамо страшном  тајном.

 

Свето писмо које се често цитирa  у Британском парламенту, учи нас да крв праведника вапи тражећи од Бога казну. И ја свакако не бих желео да и једна кaп Генералове крви падне на Вас и Ваше потомство.

 

Зато Вс молим да подигнете своје  гласове, чим то буде могуће, и да кажете истину о Генералу Михаиловићу пре него што буде  мртав.  (11)

 

Затим владика, бранећи генерала Дражу, својим речима мала његов лик са таквим поштовањем и љубављу да им нема премца:

 

Браните тог неправедно и погрешно напуштеног вођу и народ који је сад врло близу капије смрти и вечности. Могу ли да Вам помогнем неким цртама о карактеру Генерала Михаиловића?

 

Он  је у сржи хришћанин, верник. Током немачке окупације он је тајно посећивао наша светилшта и молио свештенике да се моле за њега и за људе који су са њим. Он се надао у Бога.

 

Он је ноћу ишао на свето причешће кадгод је могао  и саветовао је и друге који су били са њим да то исто чине.

 

Издавао је наређења својим војницима да воде хришћански живот, понављајући им често: Ми смо крсташи и боримо се за Крст часни и слободу златну, као што су наши преци чинили  вековима.

 

Он је  прави народни човек и човек из народа. Масе нашег народа су га сматрале оваплоћењем онога што се сматра најбoљим у нашем карактеру, нашој души и савести, нашој историји и историји наше цркве.

 

Постоје забележени случајеви када су људи свесно ишли у смрт да би спасили његов живот. Тако је било и још увек  је одушевљење паћеничког  али поштеног народа према том  поштеном вођи. (12)

 

Он је васпитан у традицији и духу наше хришћанске цркве и  у патријархалној породици у мојој епархији. То је разлог  зашто  молим за њега.  (12)

 

 Владика Николај указује и на то да  Дража, кога су Енглези и остали Савезници издали, није њих ни издао ни напустио:

 

 Па чак и у том другом периоду, када су Савезници нападали његове трупе из ваздуха, како ми је речено, и убијали његове војнике, он је издао наређење да ниједан метак не сме бити испаљен против Енглеза, Американаца и Руса. (12)

 

Много се писало и многи су писали са љубављу и поштовањем о генералу Драгољубу Михаиловићу, али нико тако лепо, тако убедљиво и са толиком љубављу и поштовањем. Није познато да ли је и шта је Черчил  одговорио владици Николају.  Свакако није ништа учинио да се спасе генерал Дража, јер да јесте, ако и не би успео да спасе од смрти генерала Дражу,  осветлио би свој образ, а није га осветлио.

 

У писму Черчилу, свети Николај је молио за једног Србина. У писму Херберту Хуверу, датираном 15. март 1945,  он је молио за цео српски народ.  Најпре га је подсетио на услугу коју је он њему учинио 1921. године:

 

Замолили сте  ме 1921. године да заједно са Вама молим, са истог становишта, за изгладнелу децу у Аустрији. А Аустрија је тада била највећи непријатељ Србији. Поступио сам по Вашој молби и молио сам Амерканце да помогну невиној деци злочиначких родитеља. (18)

 

Он се молби Хувера одазвао, а сада је он  молио је Хувера пред његов полазак у Европу на хуманитарну мисију, да посети и српски народ,  јер: А ко је данас сиромашнији од мог народа у Југославији, где су хлеб и слобода, право и сигурност постали луксуз. Мислите о њима и посетите их, преклињем Вас. (18)

 

Куцао је на врата и срце која се не отварају. Од Хувера је добио штур, хладан одговор из кога је било јасно да ће се оглушити о молбу владике Николаја. Писмо је писано 16. марта 1948 године, а довољно је кратко да се може цело навести:

 

Поштовани  владико Николај,  много хвала на писму од 15.  марта. Сећаћу се Ваше сарадње и прошлости и Вашег  ефикасног  рада. Будући да одлазим у Европу дајем ово писмо г. Честеру Деј који је задужен за тај посао у Вашингтону.

 

Искрено Ваш,  Херберт Хувер

 

Писмо Слободану Јовановићу писано је 13. фебруара 1953. године.  Владика је  раније упутио писмо проти Милоју Николићу да  настоји да Друштво српских писаца у Лондону узме као своју славу светог Симеона Мироточивог. Од проте није добио никакав одговор, па се по тој истој ствари обраћа Слободану Јовановићу, који је био оснивач и председник тога удружења. Као један од разлога да удружење треба да слави крсну славу, владика Николај наводи: У свакој нашој катастрофи, када је српски народ остајао  без пријатеља на земљи, тражио их је на небу. (21)

 

У књизи има највећи број писама која је владика Николај писао др. Димитрију Најдановићуи његовој супрузи Јелени. Из писама се види да је владика Николај био веома близак са др Најдановићем и његовом супругом.  Њему се обраћа са  драги Докторе, драги брате, драги ми оче Димитрије.  Његовој супрузи се обраћа са  Лела, што такође указује на блискост.

 

У писмима др Ратибору Ђурђевићу, владика Николај похваљује  његов рад, добијање помоћи од Хришћанске зједнице младих људи и објављивање књига .

 

Писмо Драгиши Цветковићу владика Николај је писао 10. (23.) децембра 1940 године. Писао му је поводом неких од оних похапшених и у хапсу мучених људи, који се називају присталицама г. Димитрија Љотића. Међу њима се налази и г. др. Димитрије Најдановић, мој ученик, који је ове године дипломирао на берлинском  универзитету са одликом. (103)  Даље, владика Николај пише да је др Најдановић имао тешку операцију, да су му извадили  један бубрег и да мора држати строгу дијету, а он живи под убитачним приликом сужња у тамници (103)

 

Владика Николај подсећа Цветковића ко је др Димитрије Најдановић:  Он је православни Србин, теолог, убеђени хришћанин и један међу најистакнутијим писцима у нашој правослваној цркви овога поколења. (103)

 

Објављен је и Цветковићев одговор на владичину молбу. Препотентан, суров одговор који јасно показује да су они који су били ухапшени већ били без суда осуђени.

 

У  почетку чланка чланку Патријарх Гаврило - Одговор једном Морачанину,  владика пише да су га неки молили да напише своје Мемоаре. Није то прихватио јер ништа није теже него писати безпристрасне мемоаре са провереним и тачним фактима, која би користила будућим поколењима и историо-писцима. (109)  Уместо тога описао је једну ноћ у логору Дахау, када је Патријарх Гаврило, када је била узбуна бог налета авиона и бомбардовања,  одбио да изврши наређење Немаца да иде у склониште.

 

Велика је ствар да су ова писма владике Николаја сачувана и, захваљујући Жељку Јелићу објављена.  Само, верујем, има  још непознатих и необјављених  владичиних писама.1 У неким  у овој књизи објављених писмима, владика помиње своје боравке код проте Мије Ђурића. Са њим је имао врло срдачан однос и често му је био гост. Али да ли је постојала и преписка међу њима, није познато. А ако јесте, не зна се  где су и код кога су писма.

 

Ако се не зна да ли је постојала преписка између владике Николаја и проте Мије  Ђурића. познато је многима да је постојала жива преписка између владике Николаја и проте Алексе Тодоровића.  Прота Алекса је био велики поштовалац и одани сарадник владике Николаја. Пре рата му је био  сарадник у богомољачком покрету. После рата, док је прота Алекса био свештеник у  Минхену, руководио је библиотеком Свечаник коју је основао владика Николај.  Штампао је већи број књига по владичином избору. Мени није познато да су писма владике Николаја проти Алекси и где објављена. Надам се да су сачувана и да ће једнога дана и та писма бити објављена.

 

           _____________ 

1Удовица покојног Јована Томића недавно је предала госпођи Мими Бижић неколико писама Светог владике Николаја упућена протојереју-ставрофору +Властимиру Томићу. Писма су из заоставштине проте +Власте Томића.


Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.