Старац Серафим, јеромонах Саровског манастира у Тамбовској губернији (данас Нижегородска област), упокојио се за време молитве у манастиру после 30 година затворничког и подвижничког живота у усамљеној шумској келији. За живота се код њега стицао велики број верника. Многи су од старца тражили духовну помоћ, а он никога није одбијао. Глас о његовим чудесним духовним висинама брзо се пронео по целој Русији.
Одмах после упокојења почело се причати о канонизацији Серафима Саровског, али је међу државним чиновницима било отпора, тако да је процес канонизације окончан тек након 70 година, и у томе је одређену улогу одиграо последњи руски цар Николај II Романов. Повратак коренима После два века доминације европске моде у Руској Империји, и после убиства Александра II, на престо је дошао његов син Александар III. Он је сматрао да је утицај Запада деструктиван јер побуђује револуционарно расположење и појаву илегалних терористичких група. Управо је цар Александар III покренуо у Русији реакционарне процесе. Руски император је био крупан и корпулентан као витез. Када је царски воз слетео са шина он је својим леђима придржао кров вагона док царска породица није евакуисана из њега. Био је верујући човек и велики поштовалац свега што је исконски руско. У време његове владавине постао је популаран руски стил у архитектури, почеле су да се граде цркве и зграде које личе на бајковити староруски „терем“ (горњи део дрвене куће налик на замак украшен резбаријом, балконима и кулама). Најпознатији пример је храм Спаса на Крви у Санкт Петербургу, подигнут на месту убиства Александра II. Неутешни син Александар III лично је одобрио пројекат храма. Зашто баш Серафим Саровски? Руским коренима се враћао и његов син Николај II. Одавно Русија није имала владара који је испољавао толику побожност и приврженост православној вери. Познато је неколико случајева када су цар и царица (која је била исто толико побожна) састајали са старцима и јуродивима, и много су се дружили са свештенством. За време цара Николаја II канонизовано је више руских светитеља него током целог 18. и 19. века. Поводом 290. годишњице дома Романових 1903. године император се лично заложио да Серафим Саровски буде што пре прослављен у Цркви као светитељ. Идеја канонизације старца Серафима појавила се у званичним црквеним круговима још за време Александра III, али се томе одлучно противио обер-прокурор Константин Победоносцев, државни чиновник задужен за питања вере. Више пута су представници Цркве предлагали да се старац Серафим канонизује и скупљали су податке о чудима која је он чинио, али је предлог одбијан. Једном је архимандрит Серафим (Чичагов) успео да „продре“ на пријем код цара Николаја II и том приликом је лично предао цару „Летопис Серафимо-дивејевског манастира“, књигу у којој је он изложио сведочанства о животу и чудима Серафима Саровског из манастирског архива. Император је био импресиониран, па је наредио Победоносцеву да припреми указ о канонизацији. Лични мотиви Свети Серафим је био неописиво вољен и поштован у народу. У Дивејевски манастир који је старац основао долазиле су хиљаде верника да се поклоне његовим моштима. То је инспирисало цара да се још ревносније заложи за канонизацију. Са друге стране, савременици сведоче да је император Николај II имао и личне мотиве. Наиме, цар и царица су имали четири ћерке и нестрпљиво су очекивали дечака, наследника руског престола. Побожној царици Александри је посаветовано да се моли Серафиму Саровском. Председник комитета министара Сергеј Вите био је убеђен да је управо царица инсистирала на Серафимовој канонизацији: „Кажу да су били уверени да ће саровски светитељ после четири принцезе дати Русији царевића и наследника“. Саровска прослава Поводом канонизације светог Серафима у његовој Саровској обитељи приређена је велика прослава којој су присуствовали лично цар и царица са још неколико чланова породице. Романови су допутовали возом до Арзамаса, а затим кочијама до Сарова. Император је посетио скит у коме је саровски подвижник живео и присуствовао је свечаном парастосу старцу Серафиму у Успенском храму, где су пренете светитељеве мошти. За време литије он је лично носио кивот са моштима на носилима. Цар Николај II је у свом дневнику тим поводом забележио: „Потресно је било видети како народ доживљава литију, посебно болесни, сакати и несрећни људи. Био је то веома свечан тренутак када је почео обред, а затим целивање моштију“. Надања су се испунила. Годину дана касније (1904) царица Александра је родила царевића Алексеја и тиме се још више учврстила у својој вери и у благодарности светом Серафиму. Извор: https://rs.rbth.com/ Преузето са: "Наука и култура"
|