Владимир Димитријевић

ОД ВЕЧНЕ ЖЕНЕ ДО АНТИХРИСТА

Владимир Соловјов песник и жрец

 Основа хришћанске философије је смиреноумље.

Св. Јован Златоусти

Ни самом мени није јасно коме сам стихове с посветом плео, у каквог Бога веровах страсно, какву сам девојку то волео.

Александар Блок

РУСИ У ПОТРАЗИ ЗА ХРИСТОМ

Један од народа који су најмање равнодушности показали према Христу, и који, на овај или онај начин, без Христа нису могли, јесте руски православни народ. Пре сусрета са Христом у крштењу 988. године дивљи и сурови пагани, они су од Њега и Цркве Његове примили све: веру и молитву, уметност и философију, државу и школу. Вековима је руски народ стремио Богочовеку, причешћујући се Њиме и уносећи светлост преображења у своје душе и домове. Нигде се, осим у Русији, није појавила таква категорија људи какви су били "страњики", путници - поклоници, који су остављали имовину земаљску и полазили у потрагу за благом на небу, коме ни лопови, ни рђа, ни мољци ништа не могу. Нигде као у Русији није било толико јуродивих Христа ради, подвижника што су се, на врхунцу телесних и душевних снага, одрицали угледа у друштву и, глумећи лудаке, ишли за Премудрошћу Божјом. Христос је руску душу учинио питомом, нежном, пуном доброте и љубави, спремном да страда и састрада са свима.

Али...

Али, било је међу Русима и много стихијског. Различите саблазни и искушења, које долажаху од разобручене ширине душе, навикле да посматра и осећа степски, стварала су у историји Русије расколе и јереси, секте и хилијастичке дружине, често сасвим необичне и до суманутости отуђене од трезвеноумног духовног живота. Неки су се, верујући да ће тако постати блажени, бичевали, други су падали у оргијастичке заносе плоти, трећи се јавно спаљивали, четврти измишљали нова откривења, пети проглашавали државу за антихриста и крили се по шумама, а било је и оних који су се молили пред рупом у зиду, сматрајући је нечим "божанским". Зар није један типични Рус, распет између "идеала содомског и идеала Мадоне", Достојевсков Димитрије Карамазов, осећајући све то рекао: "Преширок је човек, господо! Ја бих га сузио!"

Било како било, без Христа се није могло. "Не можемо отићи на ручак док не решимо питање Божјег постојања", говорио је руски атеиста Бјелински, а други Карамазов, Иван, објашњавао је своме брату Аљоши да руски дечаци, на ма ком месту да се нађу (окупљали су се често по кафанама и студентским собичцима, грозничави и жедни Истине), морају да расправљају о "проклетим питањима" - питањима вечног, непролазног Смисла.

Чак и кад Га је оспоравала, занета западним атеизмом и материјализмом, руска мисао се огледала у Христу и тражила од Њега одговор на омиљено револуционарно питање "Шта да се ради?" Зато је истраживање стваралаштва 19. и 20. столећа у највећој словенској земљи узбудљив и плодотворан подухват: Хођење путевима руских поклоника којима је Христос радост над радостима, као и сагледавање стрампутица оних који Богочовека нису нашли корисно је и поучно, поготову у наше време, тако оскудно Духом Истине, а тако богато духом преваре и лажи.

Пре него што погледамо на путеве и стрампутице Соловјовљевог доживљавања Логоса Божијег и човековог, морамо рећи нешто о томе какви су предуслови хођења за Њим. Како путовати, а да се не залута? Кога узети за водича? Коме поверити душу и ум?

БОГОСЛОВЉЕ, ПОДВИЖНИШТВО И ЛИТУРГИЈА, ТО ЈЕСТ, КАКО ИЗБЕЋИ ПРЕЛЕСТ

Наравно, Господу Исусу Христу, темељу и крову хришћанске философије. Хришћани су, од самога почетка, себе сматрали философима, то јест мудрољупцима. Али, за њих философија није била баратање празним појмовима палог људског разума, него љубав према Ваплоћеној Премудрости, Христу, Који јесте и Логос и Софија. Ево шта о томе каже богонадахнути мудрољубац Свети Јован Дамаскин: "Философија је познање битија као битија, то јест познање природе битија и још: философија је сазнање Божанског и људског, то јест видивог и невидивог. Надаље, философија је старање о смрти, како самовољној, тако и природној. Јер... смрт је двојака: као прво, она је природна, то јест одвајање душе од тела, а као друго, она је самовољна када ми презиремо садашњи живот и тежимо будућем. Даље, философија је уподобљење Богу. Ми се уподобљавамо Богу кроз мудрост, то јест истинито сазнање добра, и кроз правичност, која је давање онога што смо дужни свакоме, и кроз смерност изнад правичности, када чинимо добро онима који нас вређају. Философија је такође вештина над вештинама и наука над наукама, јер је философија начело сваке вештине јер њоме бивају изумљени свака вештина и свака наука... Надаље, философија је љубав према мудрости; али истинска Премудост јесте Бог и зато је ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ ИСТИНСКА ФИЛОСОФИЈА".

Из ове Дамаскинове химне философије јасно је да су истински философи они који најчистије љубе Бога, свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. А то су, пре свега и изнад свега, Христови угодници, свеци. Њима се, по мери подвига у откривању најдубље и најузвишеније тајне Божанског живота и живота творевине, а сва ова откривања находе се у молитвеним ризницама Православне Цркве. Из древног хришћанског доба знаменита је изрека: "Ако си богослов, онда се истински молиш; ако се истински молиш, онда си богослов". Свети Максим Исповедник, бранитељ отачких догмата од монотелитске јереси, сваку теологију без аскетског опита, давања крви ради примања Духа, називао је "богословљем демона".

Тајна теологије преносила се са поколења на поколење у непрекинутом низу богонадахнутих мужева, који су сусрели Христа и окусили сладост благодати Божје. Они су откривења добијали и предавали их својим ученицима, а дела која су писали настала су као белешке о доживљеном, по надахнућу Духа Светога, Који је Цркву увео у сваку истину (Јн. 14, 16-17). Сваки покушај да се овакво, опитно богословље замени разумским конструкцијама, да се Свето Предање подреди рационално - схоластичком приступу западног типа, у Православљу се увек завршавао неуспехом, а неки пут је директно водио у духовну смрт јереси.

Извор и увир православне теологије, њена незаблудива стварност, јесте Божанска Литургија, у којој се, под видом хлеба и вина, Христу на дар приноси целокупна творевина са човеком као круном њеном. Благосиљајући хлеб и вино, онако како је учинио на Тајној Вечери, и преображавајући их Духом Светим у Своје Тело и Крв, Спаситељ човеку и свету нуди радост вечног живота. Богопознање је плод једења и пијења Јагњета Божијег, које освештава ум и срце, вољу и осећања, уздижући човека изнад пролазног и привременог и ослобађајући га од окова индивидуализма. "Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену и Славну Владичићу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима светима, сами себе, и друг друга, и сав живот свој Христу Богу предајмо", позива нас Литургија, учећи нас темељу хришћанске философије, који је, по Светом Јовану Златоусту, смиреноумље. А смиреноумље јесте смирено умовање човека који зна да је створен ни из чега, и да је Без Свете Тројице и њене благодати - ништа; то је мудрост сина Авраамовог који, као и Авраам, вели: "Гле, сада бих проговорио Господу, иако јесам прах и пепео" (Пост. 18, 27), то јест који, баш зато што осећа и зна да је прах и пепео, има смелости да проговори Господу и да прими Његову реч. Такав, Литургијом научени, не жели своје, не тражи своје, не умује своје; он жели Богочовеково, мисли, дела, живим Богочовеком, Који јесте Црква Његова, стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3, 15). Зато овај обитава у Истини, и њоме храни све који сујегладни.

"Твоје од Твојих, Теби приносимо ради свих и за све": да, Господе, јер ми људи немамо ништа своје, ни ми нисмо своји, него Твоји... То је, хтели то мудраци овога света да признају или не, хришћанска философија. Она је кћи литургијског, Небеског Јерусалима, коме је Сунце - Јагње, а не гордоумне, нихилистички брбљиве Атине, која празнословљем живу Истину претвара у мртве и слеђене појмове. Зато се у Акатисту Богородици, која нам је родила Премудрост Божју, вели: "Радуј се, Ти која раскидаш незнабожачка плетења Атињана! Радуј се, Ти која пуниш мреже рибара!"

Савремени грчки богослов, архимандрит Василије (Гондикакис), упозорава нас на важност догматских истина за спасење сваког од људи из перспективе Свете Литургије. Он каже: "Они који мисле да знају Христа ван Цркве знају јако мало о Њему; они који припадају Цркви живе у Њему. Тако можемо рећи да је Еванђеље суштински "приватна" књига. Она припада Цркви, која има свесветско послање. Или, да кажемо друкчије, ван Цркве Еванђеље је "запечаћена и неразумљива књига". Зато оно и стоји у олтару, одакле се свештенослужи. Што се пак, православних догмата тиче, они нису ништа друго до речима формулисане Истине откривене на Педесетницу. Као што се Еванђеље не да схватити ван Цркве, тако се и догмат не може појмити ван богослужења. Догматика се не тиче само стручњака, него је она упутство за живот. Из наказне догматике увек извире наказна етика.

Отац Василије нам објашњава зашто су се Оци тако одлучно борили за чистоту вере: "Лична свест сваког верног има црквену димензију, и сваки проблем за Цркву је проблем личног спасења сваког верног. У складу с тим, кад јеретнк стави руку на "предањску веру", он насрће на живот верних, њихов raison d'etre. Јерес је у исти мах хула на Бога и проклетство за човека. То је разлог због кога су читав организам и духовно здравље и осетљивост Православних од почетка пружали отпор разорној зарази јереси". И он јасно ставља до знања да су нам једини незаблудиви путовођи у области теологије Свети Оци, сабрани око Јагњета Божијег закланог од постања света, Које им је открило светлост и радост Православне Невесте Своје, Цркве, и надахнуло их да догматику преобразе у доксологију, Богом откривене истине вере у химне и славославља Тројици, Творцу, Спаситељу и Утешитељу човека и света.

Како се приступа светоотачкој теологији? Ово је велико и битно питање наших дана, када се појавило мноштво "богослова са цигаретом". (Јеромонах Серафим Роуз овај израз користи да би упозорио на опасност неподвижничког академског богословља, које спекулише светоотачком терминологијом и које, макар имало њено слово, пати од недостатка патристичког духа, Духа Светога, задовољеног проливањем покајничких суза, аскетског зноја и мученичке крви). Светоотачким текстовима се, јасно, мора приступити онако како се приступа светлим иконама или моштима светаца - са страхом Божјим и у најдубљем смирењу. На тај начин ћемо стећи потребну благодат без које је светоотачка књижевност неприступачна уму и срцу. Живој отачкој речи се прилази стрпљиво, нежно, синовски, са очекивањем да ће нас пријатељи Јагњетови упутити на стазу Живота. Не вреди механичко, археолошко, историографско надмудривање, јер истински теолози са чијим се делима суочавамо не причају о животу, него га дају. Реч која не постане тело не може нахранити гладног; зато академска, искуства светлости, лишено богословље уместо Небеског Хлеба нуди камење рационализма.

20. век је, родивши се у нихилистичком 19. столећу, које је веровало да ће парном машином, телеграфом, железничком пругом и сличним проналасцима створити рај на земљи, али рај коме Бог није потребан, донео крваве плодове антропоцентризма: ратове и револуције који су однели десетине милиона људских живота у пиру бесмисла какав није виђен у досадашњој историји. У том веку православна теологија се нашла на многим и великим искушењима, од којих је, по свему судећи, највеће било управо - антропоцентризам, заборављање Богочовека и Његових сведока, који су својим животом преносили благодат дату Цркви на њен рођендан, Свету Педесетницу. Много шта се у православним земљама 20. века људима нудило као теологија и философија, а мало тога је било надахнуто свише, јер су се често непреображени и несмирени људи усуђивали да ступе у храм Божји и да са амвона проповедају саме себе уместо Распетог и Васкрслог Месије. Највише се у нашем времену заборавило да је смиреноумље темељ хришћанске философије, и романтичарски занос сопственим генијалним "ја" преластио је многе и многе интелектуалце који су помислили да је богословствовање исто што и самовољно трагање за "новим откривењима".

Многе од прелесних богословских концепција 20. века почеле су захваљујући стваралаштву - поезији и философији Владимира Соловјова. Он је у књижевности извршио огроман утицај на симболисте - Блока и Бјелог, пре свега, а у философији - на браћу Трубецкој, Булгакова и Флоренског. Зато ће овај оглед покушати да прати Соловјова из перспективе његове растрзаности између Христа, истините Софије - Логоса човека и света, и Софије као "божанске женствености", која је преместила многе и многе дубоке умове Русије. "Досије Соловјов" пропраћен је његовом поезијом, записом о његовој смрти из пера кнеза Трубецкоја, као и текстом савременог руског теолога, протојереја Александра Шаргунова, о његовим трагањима и лутањима.

Тек да се зна колико је поезија озбиљна.

ВРЕМЕ ВЛАДИМИРА СОЛОВЈОВА

Под иконом Богородице Марије, у некаквој пећини, гори једна једина свећа. Унутра се моле људи без лица, кукајући да је дошло доба Антихриста. Митрополит Филарет, велики теолог и подвижник, и Матеј Константиновић, Гогољев духовник, дрхте напољу и не могу да уђу у пећину.

То је био сан Алексеја Толстоја.

- Такво је садашње стање Русије која одбија молитвену помоћ Пресвете Богородице, - тумачио је ово сновиђење Толстоју старац Амвросије, монах Оптине пустиње, према коме је Достојевски градио лик Зосиме из романа "Браћа Карамазови".

Сликар Александар Иванов двадесет и пет година покушавао је да наслика "Христа који се указује народу". Изучавао је, да би приказао народ, лица стотина Јевреја, сељака, злочинаца... Слика је неуспела, он је полудео, прогласио је за Месију цара Николаја. Последњи запис у дневнику.

- Није се шалити са Богом.

Гогољ је спалио другу књигу "Мртвих душа": потпуно се одрекао уметности "у име Христово".

Бјелински је тврдио да би Христос, само да се поново појави, сада у Русији постао револуционар.

Чернишевски и Доброљубов, бивши студенти теологије, позивају богате људе и интелектуалце да се посељаче и крену у народ, да би се изградио комунизам сеоских општина.

Словенофили, Хомјаков и Кирјејевски, на основу аутентичног духовног искуства Православља, критикују модерну европску цивилизацију, засновану на хуманистичком безбожништву и хегелијанству, великој философији безличне стихије "Светског Духа".

Цар Александар II, словенофил по убеђењу, ослобађа кметове, спроводи друштвену реформу, али га ипак убијају револуционарни екстремисти.

Бакуњин и Нечајев су идоли младих незадовољника.

Достојевски каже да би радије остао с Христом, а против свих земаљских истина које би му понудили.

Оптински монаси, Свети Теофан Затворник, отац Јован Кронштатски не обазиру се на помаму атеиста: народ је још увек дубоко побожан, мада се дави у алкохолу и беди.

То је време Владимира Соловјова: ничу питања обрасла људским месом...

29. јануара 1853.године

Рођен је у породици Сергеја Михајловича Соловјова, угледног историчара, аутора "Историје Русије". Мајка Поликсена била је тиха и смерна жена. У кући: Православље, дубока побожност, словенофилство.

1860. године

Као седмогодишњи дечак, Соловјов чита "Житија светих" и намерава да постане пустињак.

1862. године

У пролеће, у московском храму Светога Вазнесења, у току Свете Литургије, први пут је пред собом угледао "Софију, Небеску Жену", окружену плавећу, с цветом у руци. Око њега све ишчезава, дечак види само "Лепотицу".

1867-1871. године

Проживљава религиозну кризу. Постаје атеиста. Из собе избацује иконе. Чита Ренана. Понаша се богохулно.

1875.године

Завршио је своје високо школовање, на Московском универзитету, похађао Духовну академију, одбранио магистарски рад "Криза западноевропске философије". Као доцент и магистар, креће у Енглеску. У пролазу, борави у Паризу, којим није нарочито одушевљен. Утеху налази у Британском музеју. Ту изучава помно гностичко - кабалистичке списе, доживљава нови сусрет са "Софијом" која му заповеда да иде у Египат где ће је видети опет и где ће се упознати са извесним изворним традицијама масонерије које чувају бедуинска племена.

1876. године

У Египатској пустињи, где су се некада подвизавали велики монаси, након суочавања с једним бедуинским племеном које га умало није убило (мислили су да је ђаво), Владимир Соловјов доживљава кључни сусрет с "Небеском Женом"; интуиција светске хармоније претвара се у живо мистичко виђење - небо и земља миришу на руже, а "Софија све спаја у један једини лик лепоте".

1880. године

Брани докторат "Критика апстрактних начела".

1881.године

Иако један од најпопуларнијих професора, принуђен је да напусти универзитет зато што је од цара Александра III тражио да опрости убицама свог оца, ослободиоца кметова, Александре II. Постаје нека врста руског Сократа, путујућег проповедника, донекле у традицији народних "страњика", који цео живот посвећују лутању и поклоњењу светим местима.

1886. године

Објавио књигу "Историја и будућност теократије". Гост је у Загребу код бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, с којим се братими. Одушевио се идејом да уједини католицизам и Православље. Католици га убеђују да постане потајни папопоклоник.

1888. године

У Загребу пише "Русију и универзалну цркву", највише се приближавајући Риму.

1892. године

Руска Православна Црква забрањује свом свештенству да Владимиру Соловјову дају Свето Причешће Тела и Крви Христове, јер се његово теолошко учење више ни у чему не поклапа са Символом Вере Свете Православне Цркве. Ово врло погађа Соловјова, који је себе сматрао верним Христу.

1893. године Борави у Енглеској.

1895.године

Почиње да осећа призиве умрлих другова.

1896. године

Причешћује се код унијатског свештеника. Католици тврде да то значи његов прелазак у Римску цркву.

1898.године

Путујући у Египат, неколико пута се сусреће са демонима. У Египту обнавља успомене на сусрет са Софијом. Издаје књигу "Оправдање добра", за коју неки сматрају да је његово капитално дело.

1900. године

Разочарао се у своје дотадашње идеје, а поготову у теократску утопију. Пише "Три разговора" где у "Краткој повести о антихристу" излаже своје виђење апокалиптичке будућности човечанства. Приближава се Православном Светом Предању и тврди да ће религије, међу њима и разне хришћанске конфесије, ујединити антихрист, онај кога Свети Павле назива "човеком безакоња". Причешћен је и исповедан као православан. То се десило на имању кнезова - философа, браће Трубецких, Ускоје, крај Москве. Умире 12. августа.

У току живота познавао се с многим великим духовима Русије - са Достојевским, Аксаковим, Леонтјевим, Фјодоровим, Розановом и Фетом. Ана Достојевска, супруга великог писца, у својим успоменама забележила је одласке њеног мужа и Владимира Соловјова у Оптину пустињу, у посету старцу, монаху Амвросију. Толстоја Соловјов није волео и његове идеје о "хришћанству без Христа" и "ненасиљу" одбацио је. Написао је много књига, и живо учествовао у полемикама свога времена: од полемика са словенофилима, преко залагања за укидање смртне казне, до сукоба с толстојевштином. Проучавао је социјалистичке и анархистичке идеје, увиђајући потребу да хришћанство одговори на нека друштвена питања свог времена. Био је врло образован, знао класичне и многе савремене језике, пратио развоје природних наука и занимао се за политичка збивања.

ЛИЦЕ ВЛАДИМИРА СОЛОВЈОВА

Иза свега је личност. Када се сруши велика кућа духа, пошто је од величанствене палaте идеја била претворена у зграду за идеолошко изнајмљивање, када се уклоне цигле, греде и полупани намештај, указује нам се, тамо негде, код некадашњих подрумских врата, једно лице - лице творца те зграде, архитекте од кога је све почело. Он је први пошао. Покушавао је да сакрије своје праве намере гомилама прочитаних књига, хиљадама мудро исписаних реченица - али, гле, наједном, иза и испод свих аргумената, онтолошких, гносеолошких, етичких, иза и испод Стурма унд Дранга, иза и испод бучних Еурека, указује се човек. Многима који руше зграду сусрет с њеним архитектом представља непријатно искуство: гле, зар је тај Гете заиста био тако несносан, министар - улизица, зар је Бајрон тако зверски аморалан, зар је Маркс био користољубац и сатаниста, зар Ниче, проповедник снаге, зар он - збуњени човечуљак који не би ни мрава згазио? Али, господо поротници, мисао је моћна, она обузима целог човека, она га чини већим но што јесте. Човек - слабић постаје човек - парола. И ми се клањамо тој пароли, а не човеку - кад год се клањамо. Јер, човек је биће које обожава, клања се, он је хомо адоранс. Мора имати неког или нешто - да би се поклонио. Или Бога, или идола званог хуманизам, комунизам, "отворено друштво"... Или Бога, или ђавола - ако упростимо нашу тврдњу. Јер и Стари и Нови Завет показују нам да је иза идола увек ђаво, застрт белим столњаком и прекривен свакојаким ђаконијама. Ђаво, да би обмануо, хоће да буде трпеза, опонашајући Творца од Кога је отпао, Који је, кроз уста Давидова, обећао убогима да ће јести и да ће се наситити (Псалам 22), Који је дао Себе као Храну у Светој Тајни Причешћа, Који је, дакле, права Трпеза и права Храна. Ђаво понуђена јела обликује врло вешто - изгледају као тек изашла из посластичарнице. Чак им је и укус, у први мах, пријатан. Тек касније његова превара постаје очита: грчеви у срцу, грчеви у духу, грчеви душе, грчеви тела - грех, то Сатанино јело, отрује целог човека, и он се грчи, заробљен силом за коју није ни знао да постоји. Ко се прејео, умире у грчевима.

Без ваздуха се дисати не може, а без Духа Светога не може се волети. Велика зграда идеја руши се изненада, и често убија свог архитекту.

"Сва позлата нестаје,

свињска кожа остаје",

рекао би бајкописац Ханс Кристијан Андерсен. Идеје су, као и све друго, без љубави - ништа, тврди Свети Апостол Павле. А Бог је Љубав, додаје Свети Апостол Јован Богослов.

Владимир Соловјов био је лепотом обузет, био је лепотопоклоник. Хтео је лепотом да спасе свет, попут Достојевског. Али, Достојевски је лепоту друкчије поимао но Соловјов: он је волео лепоту Христовог Преображења, јер није знао никог "лепшег, дубљег и симпатичнијег од Христа", а Соловјов је био занет лепотом Софије, Небеске Премудрости, у лику неке жене која му се три пута јављала. Наравно, не обичне, земаљске жене - али ипак жене... Његов ерос није био распет, као Достојевсков што је био; сав је остао у домену чулне, телесне љубави. Свакако, сублимованог чулног и телесног, али то не мења ствар. Говорећи речником Отаца Цркве, он је био у прелести, духовној обмани, страшнијој од свих (зато што је примамивија од свих). Уместо планинске чистоте Светога Духа, удисао је парфеме неког другог духа. Никада се није попео на висине на којима живе људи широких плућа. Занео се тлом. Уместо Богородице, земљу је звао владичицом. У руском народу је стихија земљопоклонства остала јака још од паганских времена: Соловјов је био њен роб. Он је певао о "души тла". Магна Матер, "плодотворно крило" - обожавање тла које "свепокорно" прима семе. Семе Софије, између осталих. Прелест често узме сјајне облике - Свети Павле је упозоравао да и "Сатана узима обличје ангела светла"... У руском језику се за лепоту - девојку вели да је "прелеснаја девица". Језик чува чињеницу да су лепота земаљска и лепота земље вараве, јер, како Господ каже Адаму - "Земља си, и у земљу ћеш се вратити". И, наравно, Соловјов се клањао свом идолу - лепој Софији, Софији заводници, телесној Софији, заборављајући да су Свети Оци Софију већ одавно препознали као Друго Лице Свете Тројице, Логоса Очевог, Господа Исуса Христа. Јер, има ли друге Премудрости на земљи и на небу осим Премудрости -Христа? Али, Соловјов је уместо Христа видео жену, као и сваки романтичар. И заљубио се у њу, маштао о њој... Никада није могао да јој поклони цвеће: она, "господарица азура", у рукама је увек имала цветић "с незнаних, чудних места". Никада није могао да је пољуби, јер је она била недосежна - Царица. Само јој се клањао и чинио јој подворења. Пристао је да буде жрец култа старог колико и човечанство - од праисторијске "Милендорфске Венере", преко Афродите и Изиде, до Мерилин Монро... Култа плодности, сексуалне, чулне везе са женом као богињом (макар чулност и сексуалност биле етеризоване до непрепознавања). Соловјов је био жрец надасве својим животом: без поговора слушаше њене заповести, радећи шта му је наређено. Цео живот претворио је у женослужење. Али, пошто се ниједна служба у храму не да обавити без светих књига и молитава, тако ни Соловјов своју службу није оставио без философије и поезије. Желео је да цео свет уђе у свештено присуство Вечне Жене: природа, људи, све вере, "цркве", па и сам Христос... Ношен стихијом апокалиптичке радости, скоре светске хармоније, био је сигуран како све ради за Софију. И хтео је да убеди људе, па и самога себе, како све што говори има основе у Светоме Писму и Светоме Предању Православља. Православље га је увек копкало. Осећао је да ту нешто "није у реду". Осећао је да је његово искуство, без обзира на целокупну теорију коју је изградио, ванцрквено и, чак, нехришћанско. Он није веровао толико у Христа, колико у Софију. А Софија, ма колико да ју је тражио од прошости Православља, нигде није била прихваћена онако како би он то желео.

Соловјов се страшно плашио: био је ропска душа. Не роб из љубави, него из страха. Морао је свет да нагна у велику "хармонију", да га натера у мелодију, јер се плашио самоће у свету. Осећао се као роб Платонове пећине, и мислио је да је сва светлост - иза леђа, а покушавао је да избегне понор људске слободе. За њега је Достојевски био бездан, и чим је бацио каменчић у тај бездан уплашио се као дете и побегао - јер звук одоздо није се чуо.

Чинило му се: ако све уједини у својој мисли, биће му лакше да не гледа појединачне људе и појаве, да одбаци чудесну јединитост Творчевог дела. Јер, Господ је све људе створио различитим, и све призвао у љубав - без те разлпчитости, не би ни било Цркве као заједнице. Услов за љубав је друкчијост, несазнативост суштине Вољеног. Љубав није маштање о Другом, него живот с њим. А Соловјов је више волео да машта, баш као и Платон, коме се чинило да су идеје важније од битија. Све је морало бити неопходно, све је морало бити обележено одозго, све је морало овде, на земљи бити символ онога на небу - Соловјов се плашио чињенице да свет није нужан, да је могло и да га не буде, јер га је Бог створио по Својој слободној одлуци, по Својој вољи.

Тврдио је да Бог мора имати објект Своје Љубави - а то је, по Соловјову, била Вечна Женственост. При том је сметнуо са ума да је Бог Љубав управо зато што је заједница Оца и Сина и Духа Светога: Света Тројица у Јединици.

Соловјов није волео конкретне људе. У "Смислу љубави" он вели: "Небески предмет наше љубави само је један, увек и за све исти - вечна Женственост Божја".

Конкретни људи били су му понорнице, конкретни људи су му били тама, они су, у крајњем случају, до кога долази Сартр - сам пакао. А Софија се може волети: она је азурна, увек далека, само каткада зове себи. За то време, бити њен жрец. А да се људи не би ругали жрецу, треба бити философ:

- Ако желите да сазнате зашто је Соловјову било потребно да удара громовима, шиба и дозива, онда ћете под његовом полемиком и критиком наићи на бледе и беживотне метафизичке схеме. Али сама та метафизика за Соловјова је само копрена над само њему знаном тајном: та тајна је небесно -пурпурни глас његове музе. Тај глас му је шаптао: "Обрети се у Египту". Али тај исти глас му је шаптао: "Полемиши са Страховим, јер је Страхов емблема смрти". Такав је живот Соловјова - "увек и свагда озарен", вели Андреја Бјели, песник коме је Соловјов био узор и основа за размишљање. У праву је. Битан је "небесно-пурпурни глас". Остало - да му се људи не смеју, као што му се смејао пензионисани генерал Ростислав Фадејев у хотелу "Абат", Каиро 1876, након Соловјовљевог повратка из Сахаре где је гледао Софију.

Соловјов је жрец, роб свог позива да призове стварност у Софијин храм. Мислио је да свет једва чека ново откривење и да ће похрлити ка новој светлости. Шестов каже да су три основна става заједничка Толстоју и Соловјову, иначе непомиривим иротивницима: идеја спасоносна сама по себи, изједначавање Божијег Царства и моралног поретка, и уверења да пророчко надахнуће и философија воде ка једном истом. Нигде човека: битна су начела. Битно је да се чује "музика сфера". Мада је чезнуо да крене у Непознато, као Авраам, Соловјов је остајао на истом месту - плашио се. Хтео је да буде пророк - али се плашио, није био сигуран у Софију, мада своју несигурност није признавао. Софија је била идол његов. Шестов каже:

"Желимо, истина, да мислимо да пророци имају у виду само идоле од злата и сребра. Али, није ствар у злату и сребру, већ у томе што човек на место Бога ставља дело својих руку".

Софија је сва плод Соловјовљеве чежње - дело његових руку. Она је мрска пророцима. До пред крај живота, Соловјов се, мада је презирао идоле, није усудио да види шта је његова љубљена. Управо "шта", а не "ко". Јер, да би се било "ко", треба бити жив. А Софија је живела само Соловјову.

Иза ње је стајао ђаво, по речи Господњој - "крвник људски од почетка". Занимљиво је да се Владимиру Софија указала у трену у коме је његов дух сав био смушен заљубљеношћу у неку цурицу и размишљањем о њеном имагинарном драгом, дакле потенцијалном супарнику малог Волође (имао је тада девет година), кога ће Волођа, да се зна, и на двобој позвати. Нимало побожна размишљања у току Свете Литургије довела су до пријемчивости дечаковог духа за прелесну слику Софије, баш у тренутку кад се певала Херувимска песма која поручује да, пошто тајанствено изображавамо херувимске војске, "оставимо сада сваку земаљску бригу" јер треба "подићи Цара свих Кога ангелски чинови невидиво носе". Пева се "Алилуја!", "Хвалите Господа!", јер, како каже Николај Гогољ у свом надахнутом тумачењу Свете Литургије, "херувими, према Светоме Писму, хвале Господа оваквим клицањем". Видевши да је дечакова душа далеко од Бога, демон се свом силином бацио на њу и показао му нову љубав, која својом снагом превазилази "љубав" према девојчици чијег је "удварача" мали Волођа хтео да изазове на двобој. И тако је почело.

Ђаволи су пратили Соловјовљев живот и почели да се јављају све више. Отворено су насртали на песника, јурили га у току његових морских путовања, премлаћивали га, чак, како пише његов биограф Константин Мочуљски. У великом страху, Соловјов им прети Софијом која ће све помирити и све победити. Па ипак, демонске силе не плаше се Софије. Против њих је делотворна једино сила Господа Исуса Христа. Ушавши једном у своју бродску кабину, Соловјов је угледао ђавола како му седи на постељи. Викнуо му је:

"Хеј ти, зар не знаш да је Христос васкрсао?"

Био је први дан по Ускрсу, први дан Светле седмице. Ћаво је скочио с постеље, претукао песника, а затим утекао.

Али, ово Соловјова није поучило. Име Исуса Христа још увек ми није било драго као име Софијино. А демони су вукли за нос жреца свејединства, гледајући га како губи битку са Великом Тајном.

Тек пред крај живота, 1900. године, на почетку новог века, Соловјов је видео где је. Написао је "Три разговора". Одбацио је саблазан утопије и земаљског раја којима је била страна суштина сверадосне тајне - "Логос постаде Тело". Соловјов се уздигао изнад пустоши ружичастих маштарија о софијопоклонству и загризао "тврду храну": увидео је да зло има свој унутрашњи принцип, да је оно тајанствено скоро као и добро, и да се најзад мора узети мач Христове речи, само ње, еда би се антихрист који долази разобличио, јер, по Предању Свете Цркве, он ће се представити као усрећитељ човечанства, оствариће теократију о којој је сањао Соловјов. Руски мислилац схвата да Царство Божије заиста није од овога света, и диже глас, тврдећи да је антихрист све оно што је Соловјов донедавно желео да буде; потичући из масонских кругова, антихрист ће ујединити читав свет постајући прво свештеник лажне религије последњих дана. Наравно, Соловјов још увек машта о сједињењу хришћана: папа Петар II искључује антихриста из Цркве, пошто га је разобличио православни старац Јован, а протестант Волфганг Паули одлази с последњом групом хришћана да сачекају Христа у пустињи. Ипак, ово се сједињење обавља "органски", пред злом које носи образину побожности.

Соловјов је умро, рекосмо већ, као православни хришћанин, али потпуно затворен за нове изазове. Запрепашћивао га је распад вредности. Бјелом је говорио о опасности коју по европску хришћанску културу представља Ниче. Жалио се на старачко стање модерне цивилизације. Било му је свега доста. Свет се више није дао идеализовати. Идеали су, схватио је самртник, маске трулежи, окови који човека спутавају и не дају му да се ослони на сопствено срце. Увидео је да ће свејединство, историјски ватромет радости, оставши без Христа, бити пука демонолатрија и демонократија.

Лице Владимира Соловјова било је тужно, прекривено бледилом унутрашње муке. Очи, дубоко у лобањи, тражиле су саговорника само са оне стране његовог присуства. Ходао је, а као да је лебдео, сав "неовдашњи", како га се сећа супруга Фјодора Михаиловича Достојевског, Ана. Дете свог времена, да не би посумњао у Бога, бацио се у стихију којој није видео извор.

Као и многи људи његових дана, био је увисостремац, чезнуо за вертикалним очовечењем, за претварањем сопствене кичме у копље којим ће Бог пробити змију што се налази у невидљивом репу зла и греха свакога од нас. Његов пут био је један од оних широких, за које Господ вели да воде у невиделицу, али се на крају, у последњој труби његових живота, обрео пред Христом, Путем, Истином и Животом свих ангела и људи; целокупне твари од постања света. И видео је да је све без Христа - ђавоља радионица. Јасније но икада до тада, видео је светлост Православне Цркве.

Гледајући му лице, човек се пита: "зашто је Соловјов тако тужан?" на неким сликама, заиста, тек што није заплакао. Он није могао да не буде тужан: обзидан тмином кроз коју му се чинило да види свој "заветни храм", уложивши себе у борби с немиром света, открио је сву своју немоћ. Одредио је пут којим ће ићи скоро сва руска интелигенција до крвавих дана бољшевичког терора: пут од Атине ка Јерусалиму, од Академије ка Цркви. У његовом опиту налази се заметак духовног опита многих каснијих богожедника.

Иза свега је личност.

Када се сруше све палате, куле и колибе овога света, када "дуне Ветар Васкрсења", угледаћемо Личност Онога Који је дао живот "у откуп за многе", толико живота да се сви плашимо да узмемо макар и мрву Његовог блага.

Нека би Господ Исус Христос, у дан Свог Другог Доласка, подарио покој души Владимировој.

Кнез С. Н. Трубецкој

СМРТ ВЛАДИМИРА СОЛОВЈОВА

Владимир Сергејевич Соловјов у Москву је допутовао 14. јула увече и ноћ је провео у "Словенском базару". Из села Пустинки са станице Саблино кренуо је потпуно здрав, али је већ по приспећу у Москву осетио да је болестан. 15. јула ујутру, на свој имендан, био је у редaкцији "Философских питања" где је остао прилично дуго. Одатле је послао курира да са мном поразговара телефоном. Позвао сам га у госте, у село Ускоје, на подмосковско имање мог брата, и предложио му да из Москве крене са Н. В. Давидовим, његовим добрим познаником и мојим рођаком, кога сам очекивао на ручку. У редакцији Владимир Сергејевич није остављао утисак болесног човека, био је причљив и чак је написао хумористичку песму. Из редакције се он упутио свом пријатељу А. Г. Петровском, кога је изненадио својим болесним изгледом, а од њега, већ сасвим болестан, отишао је у стан Н. В. Давидова. Не нашавши га код куће, ушао је и прилегао на отоман. Мучила га је страшна главобоља и много је повраћао. После извесног времена, Давидов се вратио кући и био је јако забринут због стања Владимира Сергејевича, који му је објаснио да ће заједно с њим да путује мени у Ускоје. Давидов је неколико пута покушавао да га од тог пута одврати, предлажући му да остане код њега, али Владимир Сергејевич је одлучно наваљивао. "То питање је принципијелно решено", рече он, "и не може трпети измене. Ја идем, и ако ви не идете са мном, ја ћу сам поћи, а тада ће бити горе". Н. В. Давидов ме је питао о свему преко телефона, и ја, мислећи да Соловјова просто мучи мигрена, посаветовах га да пусти Соловјова да ради како сам жели. Прошло је неколико сати, током којих је болесник молио да му дозволе да мало одлежи. Најзад је смогао снаге и затражио да га одведу у фијакер. Почело је вече, време је било лоше и хладно, падала је киша, пред собом су имали 16 врста да пређу, али Соловјов није хтео да остане. Успут му је позлило; осећао је несвестицу и потпуни губитак снаге и кад је приспео, скоро да су га изнели из кола и спустили на отоман у кабинету мога брата, где је прележао дан и ноћ, не свлачећи се.

Сутрадан, 16-ог, био је позван доктор А. Н. Берншајн, а 17-ог је допутовао Н. Н. Афанасјев који се бринуо о Владимиру Сергејевичу до саме његове смрти. Поред њих, посећивали су га и московски лекари А. А. Корнилов, који је долазио до њега три пута, професор А. А. Остроумов, који је пратио болест, и А. Г. Петровски. Пошто је због службе Афанасјев морао привремено да одсуствује, у помоћ је позиван А. В. Власов, асистент професора Черинова, који се није одвајао од болесника.

Лекари су установили потпуну исцрпеност, смањену потребу за храном, веома јаку артериосклерозу, цирозу бубрега и уремију. Поред свега тога у организму је, вероватно, отпочео и некакав јак процес, који је допринео да се болест развије.

Последњих дана температура се јако повисила (на дан смрти до 40°), појавио се оток на плућима и упала срца. Од самог почетка су увидели да је стање крајње озбиљно. Треба истаћи веома пажљив и срдачан однос лекара, који су лечили Владимира Сергејевича, учинивши све што је било у њиховој моћи. Првих дана Владимира Сергејевича су мучили јаки болови у свим удовима, нарочито у ногама, у пределу између леђа, главе и врата, који није могао да покрене. Болови су затим мало уминули, али је остало осећање мучнине и несносна малаксалост, на коју се он жалио. Као што се да видети, он је, упркос својој крајњој изнемоглости, све време објашњавао стање у коме се налази. Падао је у полузаборав, али је скоро до саме смрти одговарао на питања и могао да, напрежући се, препозна окупљене око његове постеље.

Прве седмице је понекад водио разговоре, нарочито о општим питањима, и чак је молио да му се из новина читају телеграми. Мисао је радила, и сачувала јасноту чак и тад, кад већ није могао да сређује своје спољашње опажаје. Допутовао је под утиском оних светских догађаја којима је и посветио пажњу у свом последњем чланку. Спремао се да га допуни и обради, хтео да ми га прочита, али није могао. Пребацивао ми је због моје белешке, објављене у "Философским питањима", скициране још пре кулминације кинеског покрета (боксерски устанак, нап. прев.). Обећао сам му да ћу исправити своју нехотичну грешку и, седећи крај њега, размењивали смо мишљења на тему значајног и страшног историјског преврата који преживљавамо и који је он давно предсказивао и предосећао. Сетих се његове дивне песме "Панмонголизам", писане још 1894. године и последње строфе, која ми је нарочито остала урезана у памћење.

- Какав је твој лични однос према кинеским догађајима сада, када су наступили? - питао сам Владимира Сергејевича.

- О томе пише у писму које сам упутио редакцији "Весника Европе", - одговори он. То је - крик мога срца. Мој однос је такав: све је завршено, тај ток свеопште историје, који се делио не на стару, средњу и нову историју, приведен је крају... Укидају се професори опште историје... Њихов предмет губи животни значај за садашњицу; не може се више говорити о рату Црвене и Беле руже... Све је завршено!... И са каквим моралним потенцијалима иду европски народи у борбу против Кине!... Хришћанство не постоји, идеја нема више него што их је било у доба Тројанског рата; само тад је бар било снажних младића, а сад у рат иду старци!" Говорили смо и о ништавности европске дипломатије, која није опазила надирућу опасност, о њеној неспособности да схвати тај значајни проблем, проблем који јој се поставља, и да га реши поделом Кине. Говорили смо о томе како код нас неки још маштају о савезу с Кином у борби против Енглеза, а Енглези о савезу с Јапанцима у борби против нас. Владимир Сергејевич ми је прочитао своју последњу песму, написану поводом говора цара Вилхелма војсци која се спремала на Далеки Исток. Он поздравља тај говор, говор на који се окомила руска, па чак и немачка штампа; он у њему види говор крсташа, "потомка војске мачоноша" који је ставши "пред чељуст змаја" схватио да су "крст и мач - једно". Затим смо се поново вратили на наше теме, и Владимир Сергејевич је исказао ону мисао, коју је обрадио још пре десет година у свом чланку "Кина и Европа" - да се против Кинеза не можемо борити док у себи не победимо кинештину. У култу Велике Песнице ми Кину достићи не можемо; на том плану ће они бити и доследнији и јачи од нас. Владимир Сергејевич је говорио и о спољашњим тешкоћама, о претећој опасности од панисламизма, о могућем сукобу са Западом, о безумном покушају неких наших патриота да без икакве потребе створе немире у Финској, недалеко од саме престонице...

То је био наш најзначајнији разговор у току болести Владимира Сергејевича. Већ сутрадан је почео да говори о смрти, а 17-ог је изјавио да жели да се исповеди и причести, "само не као умирући, већ сутра, после богослужења". Затим се много молио и непрестано питао кад ће да сване и кад ће доћи свештеник. 18-ог јула се исповедио и причестио Светим Тајнама при пуној свести. Снага му је опадала; мање је говорио, а и присутни су се трудили да с њим што краће разговарају. Наставио је да се моли, час наглас, читајући псалме и црквене молитве, час тихо, крстећи се. Молио се и при пуној свести и полузабораву. Једном рече мојој супрузи: "Не дајте ми да заспим, терајте ме да се молим за јеврејски народ, ја се морам молити за њега", и поче наглас да чита псалам на хебрејском. Они који су познавали Владимира Сергејевича и његову дубоку љубав према јеврејском народу, схватиће да те речи нису биле речене у бунилу. Смрти се није плашио - бојао се да ће морати да "одуговлачи живот" и молио се Богу да му пошаље брзу смрт. 24-ог је стигла мајка Владимира Сергејевича са његовим сестрама. Препознао их је и обрадовао се њиховом доласку. Али из дана у дан је све више слабио. 27-ог му је било некако лакше, мање је бунцао, лакше се окретао, са мање тешкоће је одговарао на питања; али је температура расла брзо; 31-ог се чуло потмуло хроптање и 31-ог увече, око 9³⁰, тихо је умро.

Сахранили смо га у четвртак, 3. 8. крај његовог оца Сергеја Михајловича; за време болести говорио ми је да је у Москву допутовао пре свега због "својих покојника", да посети очев и дедин гроб. Опело је служено у Универзитетској цркви, где је још у раном детињству имао прву визију.

Почетком августа је у Москви најтише доба, и на сахрани је било прилично мало народа. Ишао сам за његовим сандуком с још неколико другова, присећали смо га се и говорили о томе каквог доброг, драгог и великог човека сахрањујемо.

Превод:

Миле Пантелић

БЕЛЕШКА:

Пред крај живота, делимично разочаран у идеју екуменизма и уједињење хришћана, Соловјов је написао књигу "Три разговора" у којој се налази и "Кратка повест о антихристу" (књигу је код нас, 1989, издао чачански "Градац" у библиотеци "Алеф"). Ово дело је испуњено Соловјовљевим пророчким прозрењима о будућности света: предвидео је, наиме, велики успон ислама који ће освојити независну државност и заратити са Западом; наслутио је да ће Јапан, захваљујући својој етици и западној техници, постати светска сила; знао је да ће Јевреји добити независну државу - Израел, баш на територијама данашњим. Када се све то деси, након многобројних потреса, свет ће се ујединити у универзалну државу на чијем ће челу стајати лажни месија и миротворац - антихрист. Његове предсмртне слутње, о којима говори кнез Трубецкој, такође су указивале на то да се историја ближи свом крају, и да је на реду "сумрак Запада".

Соловјов је целог живота видео опасност од Кинеза и Јапанаца који нису рекли последњу реч о светској повесници. Његове песме ("Панмонголизам", рецимо) имају јасну, чак застрашујуће јаку, профетску линију. Довољно је само сетити се да су бољшевици за најкрвожедније послове користили углавном Татаре и Кинезе (они су, пише Зинаида Хипис у својим "Петербуршким дневницима", вршили масовна стрељања руских младића верних Цару; касније су на пијацама продавали људско месо - месо стрељаних). Не треба заборавити ни снагу Јапана у Другом светском рату; а да и не говоримо о његовој данашњој, загонетној снази, као и о успону Кине.

Белешку написао: Владимир Димитријевић

Извор: Православно дело, 11/2006.

Приређивач: „Борба за веру“