Предраг Р. Драгић Кијук ТЕОХУМАНИЗАМ И ПАТОХУМАНИЗАМ Покоран мораш бити као лешина - најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха. Игњацио Лојола, оснивач (1534.) и генерал Језуитског реда (Societas Jesu) или реда исусоваца, задобиће велико поверење папе Павла III, који је 1540. године донео булу о “борбеном управљању црквом” (Regimini militantis ecclesiae).
Павле III је сазвао Сабор у Тренту да би зауставио успон протестантизма а залагао се за инквизицију, конквисту, нове католичке редове и забрањивање књига. Или сасвим прецизно: папа Александар VI је, 1501, донео прву званичну забрану о књигама док је, 1559, папа Павле IV обнародовао Индекс забрањених књига (Index librorum prohibitorum), који је укинуо тек Павле VI, 1965. Идеолошки став по коме мораш бити покоран као лешина јесте став који није непознат историји папске цркве као што ни систем инсубординације није непознат у историји папске цркве: још је папа Григорије VII, на крају 11. века, назначио да је “папа господар света”. На исти начин, и у следећим вековима тај господар света, опседнут вољом за моћ, неће мењати ништа од својих средстава да достигне политички циљ и зато је Конституција Игњација Лојоле дошла у право време, у време борбене реформе римокатоличке цркве. Да један узор успоставља други потврђује и стална папска потреба за неограниченом влашћу. Тако, на пример, не одступајући од изјава папе Григорија VII, Алваро Пелајо, из 14. века, тврди: “нема броја, нема мере, и нема границе - све што папа чини, Бог чини”. Ова традиција покушаја освајања воље за моћ, траје до данашњих дана и она је неодељива од историје папске цркве. Разуме се, нису само политика и моћ појаве у земаљаком животу папа које их занимају. Куртизана Марозија довела је 904. године на чело римске цркве свог љубавника, папу Сергија II. Папа Јован XI био је њихов син а Јован XII унук – познати по неморалном животу (Cambridge Medieval History). Папа Александар VI Борџија (1492-1503), најзаслужнији је за хапшење доминиканског фратра Ђиролама Савонароле (који је критиковао папин неморални живот), суђеног и обешеног па спаљеног, 1498, на градском тргу у Фиренци. Млађи син папе Александра VI, Чезаре Борџија (1476-1507) послужио је Макијавелију за лик владара у делу “Владалац”. За ову прилику је можда најзанимљивије суочити се са временом које је нама претходило, пошто се у њему налази кључ политичке острашћености. Немогуће је замислити оба светска рата, иако рођена у Европи, без пресудног удела папства односно цркве која се одлучила за тријумф (Ecclesia militans постала је Ecclesia triumphans). Папа Пије XI, антисловенски папа, тај тријумф је сагледао у божанској промисли што се на православни руски народ обрушила црвена куга. По његовим плановима у комунистичкој Русији време ради за римокатолички Ватикан. У општој клими папа је веровао да ће “умртвљена Русија” у датом историјском тренутку прећи на католицизам. Бенедиктинац Хризостом Бауер (1930) износи занимљиву тезу: “Бољшевизам руши светиње... у томе је религијска мисија нерелигиозног бољшевизма”. У светским ратовима папе су биле главни ратнохушкачи, па нема ниједног канцелара Немачке, до Хитлера, који није припадао странци Центра – римокатоличкој странци. Имајући највећег утицаја у политичком животу Немачке папство је довело Хитлера на власт, како сведочи један од пет највећих стручњака за историју папске цркве Карлхајнц Дешнер. И зато се не треба чудити што су сви бискупи одреда у Европи, а поготово немачки бискупи, дали свој глас и подршку управо Адолфу Хитлеру, фашизму и нацизму; католици су делили и лепили плакате којима су позивали народ да гласа за “доброг католика Хитлера”. Чак ни крај империје зла није променио ништа у опчињености изабраништвом. Надбискуп Берлина, Адолф Бертрам, поводом смрти Адолфа Хитлера наредио је да сви жупници његове надбискупије одрже Реквијем “у знак сећања на Хитлера и све чланове Вермахта, који су пали у борби за нашу немачку отаџбину и за будућност немачке Католичке цркве”. Занимљиво је, онда, како је уопште било могуће да ова “војујућа црква” из Другог светског рата изиђе поштеђена, како је успела да се избори за још већи ауторитет, уместо да буде подвргнута процесу денацификације. Папа је усмеравао подршку прво фашизма, а затим нацизма. Тешко је наћи иоле важнијег, у историји католичке цркве, гвардијана, фратра, бискупа, надбискупа или пак кардинала, који нису подржавали Адолфа Хитлера. Разлог је једноставан: одушевљен могућношћу да се католичанство прошири на новоосвојене области, Пије XII је обгрлио такав план Франца фон Папена, бившег католичког вицеканцелара. Папа је користио нацифашизам за своје планове, независно од његове политичке могућности. Штавише, није се обазирао ни на фирерове антихришћанске планове, иако је Хитлер, још јула 1941, тврдио: “Хришћанство је најтежи ударац који је икада задат човечанству, бољшевизам је копиле хришћанства; обоје су чудовишни изданак Јевреја”. Острашћен сопственим унијатским плановима, Пије XII (који је понео надимак “Хитлеров папа”) никада ниједном речју није реаговао на злочине који су се дешавали у Европи, као што није реаговао нити на злочине који су под његовим благословом вршени над Србима, за које Херман Нојбахер каже да их је само у Јасеновцу побијено 750.000, и да је у првих осам месеци 1941. године, откад је на власт дошла НДХ на челу са Антом Павелићем, побијено 350.000 људи. Нојбахер, најзад, католичку НДХ карактерише као државу у којој су Срби били изложени “најгрознијим масовним убиствима у светској историји”. У Павелићевој НДХ у којој су кардинал Алојзије Степинац и папски легат Марконе затварали очи пред геноцидом хрватских усташа над Србима, хрватски католички џелати су се са посебном мржњом острвили на представнике Српске православне цркве: 80. годишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је био удављен; 67. годишњем епископу из Бања Луке, Платону Јовановићу, поткивали су ноге, ископали очи и запалили ватру на грудима; у Загребу, митрополит Доситеј је од мучења сишао с ума. Хрватски вампирски пир је био одговор на неиспуњену Степинчеву жељу, коју је он југословенском регенту, прицу Павлу, изнео 1940. године: “Најидеалнија ствар за Србе била би да се врате вери својих отаца, то значи да спусте главу пред Христовим представником, Светим оцем. Онда бисмо коначно могли да дишемо у овом делу Европе, јер бизантизам је играо страшну улогу у историји овог дела света”. Никада се глас хришћанског оца из Рима, због злочина над Србима, није чуо као глас самилости. Исто тако, када је 16. октобра 1943. године у јеврејској четврти града Рима, било похапшено њих 1259, а од тога 1007 одведено у паклени неповрат, у Аушвиц, глас протеста папе Пија XII се није чуо. То је била политика папе Пија XII. Политика коју ће и његови наследници наставити. Као што је 22. јула 1941. Пије XII поздравио хрватску омладину у усташким униформама, и благословио их, тако ће новембра месеца 1991. године Јован Павле II благословити хрватске војнике у униформи и под оружјем. За припаднике војске Фрање Туђмана, комунистичког генерала па демократског “оца нације”, папа Војтила је имао и разумевање и оправдање, те је било сасвим очекивано што је Ватикан Меморандумом од 24. децембра 1991. позвао потписнике Хелсиншког споразума да признају сецесионистичку независност католичке Хрватске. Папином диктату удовољиле су евроатлантске земље, па је Хрватска, 1992, “издејствовала” међународно признање а да није имала легитимитет свих својих грађана. Као што је Пије XII благословио хрватски геноцид над Србима 1941-1945. сада је папа Војтила (Јован Павле II) благословио етничко чишћење Срба у Хрватској (1991-1995). Шта је резултат: у новоствореној демократској хрватској држави има мање српског грађанства него у време усташа Анте Павелића. Јован Павле II, доскорашњи папа, је као и све друге папе у историји био активни учесник у политици, близак моћи, близак тајним службама, политичким ауторитетима у свету; највише се ослањао на католичку тајну службу Opus Dei, која је основана 1928. године, када су у њеним редовима више од половине чланова били Франкови фашистички генерали. Папа Војтила (алијас Јован Павле II) водио је политику баш онако како је то захтевала борбена црква, баш онако како је то Павле III зацртао у својој були и баш онако како је то захтевао Игњацио Лојола – да мораш бити покоран као лешина ако желиш да учествујеш у остварењу политичког циља. Јован Павле II је први папа који је посетио Белу кућу (1979), разуме се, захваљујући свом пријатељу Збигњеву Бжежинском, инспиратору теорије Новог светског поретка или творцу Новог светског хаоса. Суштина новог поретка је у ствари почивала на расистичкој мржњи и русофобији, што је и разлог да су се папа и Реган (1981) залагали за коридор према Русији (by pas to Rossia). Занимљиво је да ће управо заслугом папе Војтиле (Јована Павла II) бити успостављени, 1984. године, пуни дипломатски односи са Сједињеним Америчким Државама. Тачније, дипломатски односи између Ватикана и Сад нису постојали од 1867. а биће нормализовани разменом дипломатских нота од 15. децембра 1983. Он ће бити најзаслужнији за нови конкордат, други у XX веку, који је направила римокатоличка црква, а који ће бити обзнањен у јесен 1984. као Реган-Војтилин план. Жеља досезања апсолутне моћи, што је одлика дуге историје папске цркве, не може се раздвојити нити порећи ни у случају папе Јована Павла II. Он је незаобилазна личност политичке елите која у идеологији глобализма види остварење светске владе. Човек је изузетних способности, човек који ће својом енцикликом CENTESIMUS ANNUS 1991. године најавити све оно што ће теоретичари препознати као основне постулате Новог светског поретка. Дакле, Јован Павле II ће 1991. године прогласити све политичке системе и идеологије погрешним – и леве и десне, сматрајући да постоји само један исправан систем, а то је католички корпоративизам, што је покушај остварења оног великог Франковог фашистичког сна, који ће администрација Сједињених Америчких Држава спровести у дело на крају XX и почетком XXI века. Према томе, заслуге Јована Павла II су у традицији римске цркве, која се не може одвојити од прошлости, те страшне, тамне мрље на историји фашистичке и нацистичке Европе. Фашизму, који је имао своје присталице не само у Италији и Немачкој, већ и у Уједињеном Краљевству и у Француској, није била страна ни идеја европске заједнице (Немачке Европе) коју је пропагирао руководилац Рајхсбанке, Валтер Функ. Био је то довољан разлог што је једна нова сила (успостављена већ крајем XIX века) покушала да сруши Хитлеров фашизам као политичку аберацију и успостави присне везе са папском црквом. Њујоршки надбискуп Џозеф Франсис Спелман (потоњи подржавалац “светог” и “крсташког” рата у Вијетнаму као “рата за одбрану цивилизације”) имао је 1943. четири веома дуге аудијенције код папе Пија XII. Рузвелтов човек од највећег поверења, специјални амбасадор и индустријалац Мајрон Тејлор је такође од 1940. провео велики број сати у разговорима са Пијем XII-им упозоравајући га на наизбежност слома немачког фашизма, истовремено му очитавајући у грехе све оно што папска Црква није хтела да види: погроме Јевреја, Руса, Пољака и Срба. Ови разговори су представљали почетак озбиљног резултата, стварања будуће политичке осовине али и узајамних интереса. Последично, скоро да не постоји ниједан припадник римокатоличког клера који је био суђен после II светског рата. Сви они који су здушно подржавали Хитлера убрзо су се нашли на другој страни, као жестоки противници фашизма. Људи истог имена, исте титуле и истог презимена. Бискупи који су до краја подржавали Хитлерову политику светских злочина – постали су, после рата, присталице његових противника. Они, пак, који су били суђени, попут Карл Марија Шплета, надбискупа Данцига, нису изгубили папску брижност. Иако је био осуђен на доживотну робију Шплет је већ 1956. на слободи, да би га, бранећи његово достојанство, примио у дуготрајну аудијенцију папа Пије XII – 1957. године. И више од тога: сви они који су имали фашистичку прошлост били су благосиљани од нове силе – од Сједињених Америчких Држава, и зато није случајно одабран за првог човека демократске Немачке управо Аденауер, некадашњи велики, познати, католички градоначелник града Келна и човек који је упутио први поздравни телеграм Мусолинију. У влади Конрада Аденауера, “који је рачунао са Трећим светским ратом”, 272 политичке личности имале су нацистичку прошлост. Чак је и савезни секретар Ханс Глобке био регистрован на листи ратних злочинаца под бројем 101. Дабоме, никада нико од ових 272 личности из политичког живота нове, модерне, демократске Немачке, није био суђен. Била је то залога за нову политичку будућност модерне Европе, која треба да крене новим путем спремајући се за нови крсташки рат, у коме би опет главне заслуге и главна улога припале папској цркви. Уосталом, ватикански тиранин је ширио своју моћ не гадећи се нити и једног идеолошког опредељења. Војска Адолфа Хитлера имала је 15.000 капелана (иако нацисти нису били хуманији због тога), али их је у великом броју, на месту војних капелана, било и у војсци Сједињених Америчких Држава: на почетку II светског рата мање их је од хиљаду, на крају II светског рата их је било 4950. Са окончањем Другог светског рата расте пораст утицаја римокатоличанства у Сједињеним Америчким Државама и врло брзо ће број католика прерасти цифру од 40 милиона. На принципу спојених судова римокатоличка црква ће се сасвим заложити и ставити на располагање новој идеологији и новом погледу на будућност Европе. То је и разлог што су њени бискупи, макар сви они који су добијали медаље од Хитлера, награђивани у новонасталој ситуацији за своје заслуге у подршци савезничке војске у Европи и стварању НАТО пакта. Као мехур од сапунице распршио се сваки други покушај профилисања политичког живота Европе. Чак и онај покушај који је учинио Де Гол, 10. децембра 1944, када је склопио уговор са Стаљином, не би ли се свим могућим средствима зауставио сваки покушај претње “који би происходио од стране Немачке”, биће анулиран, након сусрета у папској нунцијатури у Паризу са представницима Де Гола и Сједињених Америчких Држава. Тако остварено ново пријатељство у историји папске цркве, и у историји папске Европе, прерасло је у нову политичку осовину (Ватикан-Берлин-Вашингтон) – али и у пријатељство које ће бринути не само о политичком већ и о економском ауторитету Ватикана. У фондове Ватикана од 1945. се слива из Америке 35 % средстава. И сасвим разумљиво, други велики пријатељ папске цркве је Немачка која пуни фондове Ватикана са 18 %. САД су, уз помоћ папске организације, диктирале употребу Немачке, која је постала центар католичке шпијунаже, после Другог светског рата. Ова љубав је остала до дана данашњег, па Ватикану заиста, као борбеној цркви, са устројством попут војне организације припада сва заслуга у доприносу бржој американизацији Европе. Исто тако, и не из љубави, већ из политичких интереса Маршалов план је био спроведен 1948. године. Американизација Старог континента једини је разлог што се у Европу слио амерички капитал: 3,1 милијарду добило је Уједињено Краљевство односно Велика Британија; 2,6 милијарди Француска; Италија 1,4 милијарде; Немачка 1,3 милијарде; Холандија 1 милијарду - и тако редом. Новац ће задобити љубав и поверење оних који ће пропагирати нову веру и нови изглед Европе. Уједно, Американци су успешно реализовали концепт контролисања Европе, започет још после Првог светског рата када је основан, 1924, банкарски комитет за помоћ Немачкој, који је предводио амерички банкар Чарлс Дју. Како је ова идеја у ствари била замисао Џ. П. Моргана (окупирање Немачке америчким капиталом) онда је било природно што је наследик Дјуовог плана постао Морганов представник Овен Д. Јанг. Разумљиво, за хуманисте ни стара ни нова американизација Европе није појачавала било коју врсту оптимизма – већ и због тога што је стари пројекат американизације Немачке и Европе завршио довођењем Хитлера на власт. Дабоме, Европа није само римокатоличка Европа. Дабоме, Европа није ни искључиво протестантска Европа, иако ту не треба имати илузија, пошто је улога протестантске цркве у довођењу Хитлера на власт била подједнако велика и утицајна као и улога римокатоличке цркве. То је и био разлог што су после II светског рата нестале разлике и сукоби између протестаната и католика. Али постоји и једна другачија Европа, која није изишла из шињела фашистичке прошлости, која упозорава да и нова конвертитска биографија нове Европе не нуди праву будућност Старом континенту. Препознајући амириканизацију као нови империјализам, један од највећих светских интелектуалаца XX века, филозоф и писац Жан Пол Сартр, заступао је становиште које ће наићи на разумевање тек у XXI веку. Сартр је, чини се, упозоравао свом силином свог интелектуалног ума, тврдећи: - “Наше владе су ваше слуге, а наши народи ће већ сутра бити ваше жртве”. И то је цела истина, јер је у констатовању америчке конквисте у Европи, Сартр препознао не цивилизацијску кооперацију већ лажни хуманизам и лицемерни морал. Тек у XXI веку, и то недавно, маја месеца 2005, Француска је одговорила својим историјским не америчкој асимилацији, као и Холандија. То је основно својство француског и холандског неизгласавања Европског Устава, непримереног Устава од близу 250 страна, који заправо на један прикривен начин Европи одузима идентитет и смешта је у амерички систем. Баш онако како је то 6. марта 1947. године најавио председник Труман у свом говору у Тексасу, тврдећи да “амерички систем не може да преживи уколико не постане систем целога света”. У овој краткој биографији евроатлантског политичког живота, треба тражити и покушај одгонетања судбине српског народа. Постоје само два виђења ствари: теохуманизам у који је учаурен српски народ и његова традиција постаје његов идентитет; цела историја српског народа је историја теохуманизма у коме ауторитет није човек, већ Бог. Историја српког теохуманизма говори о сусрету, а не о сукобу цивилизација. Насупрот тог процеса се налази патохуманизам, чије одлике није тешко препознати. Патохуманизам уважава једино ауторитет моћи и уважава само политику прагматизма. Интерес је изнад свега, па самим тим и изнад љубави. Зато тај патохуманизам, има и одлике које су сасвим супротне од православног, изворно хришћанског, теохуманизма, од кога је Европа почела успешно да се удаљава. И не кажем то случајно, и не мислим да је то погрешно, јер када је Европа била крштавана, она је крштавана у име изворног хришћанства, недељивог, јединственог, хармоничног, симфонијског, дакле православног, хришћанства. Од тог свог изворног идентитета, православно-хришћанског или изворно хришћанског, Европа се удаљавала вековима, изнад свега и пре свега захваљујући свом најстаријем политичком ауторитету – папском ауторитету. И зато је, и само зато, патохуманизам врло једноставно пратити и у савременој историји. Тај патохуманизам сведочи како се, заправо, нека цивилизација, неки народ, нека држава, обучена у правила Игњација Лојоле, односи у преломним тренуцима људскога пада у какве несумњиво спадају и ратови. Све оно што се замера српском теохуманистичком народу, радили су други. Нису Срби 1941. ни 1942. ни 1943-ће, градили логоре. Американци су 120.000 Јапанаца или Американаца јапанског порекла ставили 1942. у концентрационе логоре. Тек 1988. године извиниће им се амерички Конгрес. А 1992. они који су преостали у животу, уз писмо и поновно извињене председника Буша, добиће и чек на 20.000 долара. Тако изгледа Pax Americana и његову изопаченост можемо пратити на све четири стране света. Зар “амерички мир” није посвуда (intra muros et extra), где је усмерио своје хуманистичко копље, донео политику хипокризије и морални кал (Вијетнам, Авганистан, Југославија, Ирак)? Етничко чишћење је метод прокламованог “рата за мир” којим је савремена америчка администрација обручила српски и ирачки народ. Од Заливског рата (1991) и инвазије на Ирак (2003) због санкција је умрло преко милион ирачке деце. Још 1995. организација за храну и пољопривреду УН утврдила је да је 576.000 ирачке деце умрло до краја 1995. Када је новинарка TV CBS упитала 1996, Мадлен Олбратј да ли је вредело заводити санкције Ираку, с обзиром на смрт пола милиона деце – њен одговор је гласио: “Био је то за нас тежак избор, али вредело је”. Да се патохуманизам давно зацарио у секуларизованој цивилизацији потврдио је и крај Другог светског рата, оличен у плану операције “Килхаул” (Operation Keelhaul), који је чуван у тајности 50 година. Наиме, Јалтском споразуму додат је тајни анекс од 31. марта 1945. о присилној репатријацији то јест изручењу Руса Стаљиновом Совјетском Савезу. Стварни број депортованих никада није утврђен, и то је разлог што различити истраживачи оперишу цифром од 70.000 до 2 милиона унесрећених. Око један милион заробљених совјетских војника, пуштених из немачких логора (на пример из Линца у Аустрији) или затворених у логорима широм САД (на пример онај у Њу Џерсију – New Jersey) – одмах је по доласку на границу СССР стрељано или депортовано у гулаге. Депортирање руских емиграната (заједно са децом) и руских заробљеника трајало је од 1944. до 1947. Посебан цинизам се огледао у томе што су операцијом “Килхаул” делом били обухваћени и они који су емигрирали на Запад током или после Првог светског рата. И када је у питању ратно право, које се стално потеже у нашем времену, патохуманизам такође има своју дугу историју. Како Запад обучен конституцијом Игњација Лојоле и папским ауторитетом види право ратних војних заробљеника? Па види га баш онако како га је видео од 1941. до 1945. године, када се највећи број од 6 милиона Руса, који су били у концентрационим логорима, никада нису вратили својим кућама. Ако је један милион присилно депортован Стаљину, остали су или мучки побијени на присилном раду или су скапавали од глади, или убијани у бекству, или су завршавали на најгнуснији, најбестијалнији начин. Та се патобиографија може пратити до данашњих дана, и за ову прилику да наведем још један податак: 1999. године оснивачи Хашког суда или Трибунала у Хагу, једног правног ругла, и тужилац Карла Дел Понте изашли су са податком који их неће морално обавезивати али који ће, од тада, престати да било када коментаришу. Према овом америчком-европском суду на Косову и Метохији постоји 529 скупних гробница у којима су похрањени Шиптари над којима су, наводно, Срби починили геноцид. Да су лаж, лицемерје и сатанизација жртве главно средство идеологије коју спроводи Pax Americana није тешко утврдити. Министар одбране САД, Вилијам Коен, усред НАТО агресије на Србе и трећу Југославију 1999, тврдио је да су Срби побили 100.000 Шиптара на Косову и Метохији, што је заступао и немачки министар иностраних послова Јошка Фишер. Француски медији, позивајући се на извештаје НАТО, произвољно су тврдили да је побијено између 100.000 и 500.000 Шиптара, док је бечки “Стандард” тврдио како их је само у првом покољу “побијено 800.000” . Али, Шиптари су пријавили 11.334 мртвих иако ни десети део никада није потврђен. У антисрпску пропаганду су се, и не први пут, укључиле и Чери Блер и Хилари Клинтон које су, током бомбардовања Србије 1999, посетиле избеглички логор за Шиптаре. Цео свет је требало убедити да су Срби злочинци, па се ништа није препуштало случају, од дезинформисања до именовања казнених експедиција. Као што је ЦИА, 1980, своје одреде у Никарагви именовала “Одељењем за хуманитарну акцију”, тако је и НАТО бомбардовање Србије 1999. спровео под дубиозним називом “Милосрдни анђео”. У светлу биографије патохуманизма доследно је објашњив и избор папе Рацингера, наследника Јована Павла II. Овај избор није случајан, пошто из историје патохуманизма јасно произилази да Ватикан и Вашингтон припадају истој сфери интереса, али као у свакој политичкој перверзији преко трећег актера - преко Берлина, односно Немачке. Немачка ће бити центар католичке шпијунске службе, зарад Сједињених Америчких Држава, од 1945. године до данас. И није безначајно, што у тако важном тренутку финализовања пројекта нове светске идеологије на чело папске цркве долази човек немачког порекла и човек који је припадао Хитлеровој младежи. То је врло важан и можда најважнији идеолошки потез у новој политици америчке администрације. У политици која жели у потпуности да измени историју Европе. Довођењем папе Рацингера или Бенедикта XVI-ога, спира се та рђава прошлост Европе и Немачке, па његов хуманизам треба да замени све злоћудности које су постојале у историји Европе и историји Немачке. И он ће, вероватно, бити проглашаван за човека мира, као што је и папа Пије XII био проглашаван за човека мира - као што је по истој формули и Јован Павле II сматран “човеком мира”. Занимљиво је, међутим, миротворство бившег папе Јована Павла II. Овај ореол апостолске психологије и људи добре воље – папе су добиле због добрих услуга и подршке “савезничке армије” пред коначни крсташки рат против Руса. Папе се залажу за мир, баш као и Америка за људска права, демократију и владавину права (!). Тако је и Јован Павле II, велики заговорник мира, први признао у распадању комунистичке Југославије право на сецесију, подржао Словенију и Хрватску, иако је право на сецесију чланом 38 Статута Међународног суда правде у Хагу кажњиво право. И као човек мира и као човек хуманости подржаће овај папа-писац све диктатуре у Латинској Америци: у Никаракви, у Чилеу, у Салвадору. А као човек разумевања за патње брата у Христу, биће то једини папа који ниједнога тренутка (па све до тога када се угасио његов живот 2005) неће поменути 900 пострадалих римокатоличких свештеника у Латинској Америци који су били на страни свог народа. Никада и нигде их неће поменути. Као што папа Пије XII није реаговао на помор римских Јевреја 1943. (“није забележено да је одржана и једна јавна молитва, нити да је запаљена вотивна свећа, нити је отпеван псалм, нити De profundis” – Џ. Корнвел: “Хитлеров папа”) тако ни за Јована Павла II девет стотина живота римокатоличких свештеника није било вредно помена. Закључак је јасан: били су на страни сиромашних, а не на страни богатих и моћних. И уопште не сумњам да ће доћи дан када ће и папа Рацингер бити проглашен за човека мира. Уосталом, он је своју толерантност доказао штитећи највећег приложника цркве, оца Масијела из Мексика. Оснивач “Христових легионара” (који су располагали са 11 универзитета и 150 школа), о. Масијел Деголадо уживао је заштиту и папе Војтиле и кардинала Рацингера (садашњег папе, Бенедикта XVI). Јозеф Рацингер је успешно заташкавао све оптужбе против о. Масијела, финансијски успешног фратра, наркомана, педофила и хомосексуалца. Своју мирољубивост садашњи папа Рацингер показао је много раније: као генерални секретар Билдерберг групе изборио се за обуставу прогона злочинаца из Другог светског рата. Управо стога, Рацингерова “мисија” је важна. Његова мисија треба да покаже да је историја другачија него што смо мислили до јуче. Зато је и спреман његов долазак: ништа није случајно, јер од 1958. године папе се бирају у Пентагону. Они од нас који су се мало бавили историјом папства знају да је надбискуп њујоршки Спелман имао надимак „папопроизвођач“. И тако је до дана данашњег. И Рацингер је одабран у Пентагону. На повратно дејство упућује и одлука новог папе (Бенедикта XVI) да најодговорније место у очувању црквене организације повери америчком надбискупу. Наиме, папа Рацингер (Бенедикт XVI) је место председника Конгрегације за пропаганду вере поверио Вилијаму Ј. Левади, надбискупу из Сан Франциска. И овај избор није случајан. И он је мера идеолошке унисоности и давно успостављене политичке осовине Вашингтон-Ватикан, односно саображавања Ватикана америчком тријумфализму. Зато треба рећи: ово је време нове идеологије. Ово је време хуманистичког империјализма односно пентагонопапократије. И оно ће још дуго трајати. Долазак Рацингера на чело папске организације означава почетак нове историје Европе. Шминкане, исфабриковане, медијске историје Европе. То је и разлог што је и годишњица битке код Трафалгара, која се одиграла 1805, и на симболичан начин показала у ком смеру ће се изграђивати нова историја Европе. У инсценацији овог великог празника за Европу, историјски супротставњене стране имале су одоре различитих боја, па смо присуствовали сукобу плавих и црвених. Нема етничких ознака који помажу историју нити за битку код Трафалгара нити ће их бити у другим приликама обележавања европских годишњица, као што их неће бити ни у неким будућим инсценацијама великих победа савезника над фашизмом, јер у тим инсенацијама неће постојати етничка одређења, већ само, као и у овој 2005. години, плави и црвени. Највећи допринос таквом стварању нове историје Европе припада управо папској институцији. Једна Европа – једна вера, нада се папство. И у томе не треба умањивати, већ уважавати, разуме се не и оправдавати, и утицај који ће дати велики интелектуалац међу кардиналима, а сада и сам папа, Јозеф Рацингер. Припреме за стварање нове историје Европе су припреме које су се одиграле, скоро као по неком правилу, на југословенском Балкану. И зато се последњих година фризира балканска историја и умањује цифра пострадалих у Јасеновцу 1941-1945. Како, по неписаном правилу, нова биографија подразумева и нову реконструисану историографију, сва је прилика да ће нова Европа део своје патобиографије и патохуманизма преобликовати. Поништиће се и периферизирати и сви италијаски и немачки извори. Они ће сви бити, наједном, одреда подложни преиспитивању у име накнадне и нове објективности. И шта је рекао кардинал Тисеран о Хрватима или Зигфрид Каше (именовани немачки посланик у Загребу), и шта је рекао Глез фон Хорстенау (именован за “опуномоћеног немачког генерала у Загребу”); све ће то бити избрисано, јер Европа не жели да се суочава са својим фашизмом као што папе не желе да се суоче са хрватском усташком државом из доба Другог светског рата. Европа ће признати управо оно што заговара Америка то јест садашњи хрватски председник Санадер, и разуме се његова интелектуална приколица господин Голдштајн: - да је у Јасеновцу, највероватније, страдало између 60 и 80 хиљада људи, најразличитијег етничког порекла. Кад одбијете број Јевреја, који су пописали своје мртве, кад одбијете број Цигана, који знају колико их је пострадало у Јасеновцу, биће вам јасно да је Туђманова цифра, о само неколико хиљада жртава у “радном логору” Јасеновац данас опште прихваћена. Туђманову идеју о “повијесном компромису” преузели су и протежирају они који желе да управљају светом, који стварају нови светски поредак и нову историју света. То је и разлог што су учесници новог поретка, наједном, постали историчари. Подсетимо се да је Клинтон, као велики и познати историчар, осудио Србе као узрочнике Првог и Другог светског рата. Та осуда не подлеже нити иронији нити цинизму. Она траје до дана данашњег. Са брисањем истине о Јасеновцу – за коју се нисмо ни сами заложили, нити као појединци нити као народ, нити у време Броза нити у време однарођеног Милошевићевог режима, нити у време данашњих квази-демократа – намеће се и успоставља манипулативна а потискује историјска истина. И биће могуће да Срби поверују у наметнуту истину, у нову транзицију привикавања да су, наводно, геноцидан народ. И зато се од њих тражи, и прети им се резолуцијом Америчког конгреса, да као народ преко својих представника у парламенту признају злочин који се догодио у Сребреници. Злочин у Сребреници овековечен је спомеником (који је, за 250.000 долара, открио управо амерички председник Клинтон, иначе позната, интернационална порно звезда) и представља наставак демонизације и анихилације српског народа. Споменик је на арапском језику, иако нема нити једног муслимана или Бошњака, нити у Титовој БиХ, нити овој коју „раџа од Босне“, Ешдаун, претвара у унисону државу, који зна арапски. Зар ова медијска и политичка пропаганда не говори сама за себе, зар не баца сенку на истинитост, која сваким даном потврђује исконструисаност уместо уверљивост. А што ту у ствари значи? Не постоји разумно биће које не сматра да сваки злочин мора бити кажњен. И нико нема жеље да идеализује сопствени народ, и нико није против тога да се злочини кажњавају. Али је та унапред одређена или већ дуго припремана и предодређена биографија српског народа, нешто што спада у патохуманизам. Баш зато, Сребреница и јесте парадигма светске политике која је изгубила компас и новог хуманизма који крије лице са ожиљком. Утолико пре што се до дана данашњег о злочинима говори на следећи начин: ако је којим случајем и то врло ретко процурила вест у медијима о спасавању неког муслимана или Хрвата од стране Србина и Срба, у овом злоћудном, програмираном, бестидном и прљавом рату - то је увек само појединачни случај. Ако је неко од Срба био спасаван, спасен од неког муслимана или Хрвата, то је доказ демократске и цивилизацијске оријентације хрватског или муслиманског народа. Ако је, пак, неко од Срба убио онда се тај чин карактерише као злочин геноцида, а ако је неко од Срба пострадао, онда су то појединачни случајеви. По свему судећи, процес србофобије ће се наставити сразмерно процесу патохуманизма који ће још дуго трајати. Неће се говорити о злочинима над Србима, нити 1941. нити 1991. Неће се, разуме се, спомињати ни беспризорна ни ритуална убиства која су вршили припадници католичке и муслиманске популације у рату 1991-1995. нити оркестрирани бестијариум под управом савремених евроамеричких елитних злочинаца. Спомињаће се у историји модерне Европе – или је то бар нада патохуманиста - само злочини које су починили, наводно, Срби. И читав кључ тог новог поретка као идеолошког погледа на свет се своди искључиво на једну истину: у времену лицемерног морала, и у времену потпуно оронулог политичког погледа на свет, врло је тешко мењати интересну политику, још мање очекивати забрану малипунисања жртвом. Ту врсту употребе човека, као главно својство изопачене политике, уградио је у себе нови поредак који је потопио Европу. У новим условима империјални хуманизам није презао да жртву прогласи џелатом а етничко чишћење хуманитаром акцијом. Примери за то су и савремени хрватски нацифашизам и муслимански “свети рат” – усмеравани америчком политичком облапорношћу. Зато се и метод понављања манипулације (Вуковар-Дубровник, Сребреница-Рачак) поновља као лаж. У том кључу садржана је и игра бројкама: евро-атлантска алијанса је утврдила постојање 105 “концентрационих логора” које су држали Срби у Босни, са 260.000 заточених. Међународни Црвени крст налази да је укупан број заточених, од све три зараћене стране, између десет и једанаест хиљада. Од 100.000 силованих муслиманки, Комисија УН за ратне злочине је, октобра 1993. установила “330 документованих случајева силовања”. Очито, злочиначка политика светског хегемона није ни могла, изузев патохуманизма, да изнедри принципијелни политички поредак. Као што је скривала истину о томе да је у “цивилизацијском рату” побила два милиона Вијетнамаца (у селу Ми Лај, 1968, масакрирани су само цивили, углавном жене, деца и бебе), тако је скривала и истину о Сарајеву, граду са највећим бројем мртвих Срба у рату 1991-1995. Пјер-Анри Бинел је био у праву када у својој књизи “Ратни злочини НАТО-а” – поводом Дејтонског споразума – цитира речи франсуског генерала по коме је овај споразум Србима нудио “избор између кофера и мртвачког сандука”. На ову патобиографију европског и америчког новог поретка наговештавао је и упозоравао Жан Пол Сартр, надајући се да ће народи Европе имати снаге да се одупру тако мрачном таласу који долази, и то из оне земље која је дуго представљала симбол политичких вредности и изворних демократских принципа. Према томе, Европу, као и српски народ, данас искушава дух лицемерног хуманизма, америчког политичког клона. Штавише, политичка будућност Европе у кључу је решавања српске одисеје на размеђи логорског XX и апокалиптичког XXI века. То је и разлог што српско питање није само српско питање. Оно је много више европско питање. Пресудно због тога што је то питање на које српски народ, који се историјски истрошио, не може да одговори. Европа мора или да се ослободи своје епигонске биографије, која ју је заробила, или да понуди одговор у шта је спремна, после два светска рата која је изнедрила, да гурне своје народе. И то је једини начин да и српско питање постоји као политичко или економско или етничко, али које се неће решавати у границама политичке или било које друге патологије, већ у границама историјске реалности и политичке нормалности. Где је онда место истини? И може ли она да спаси свет програмирано-контролисаног хаоса? Треба ли нам уопште и постоји ли истина на крају XX и почетком XXI века и шта је истина? У омеру самозаљубљене и неконтролисане моћи, где тражити истину? Пре него што покушам да дам одговор – да кажем још нешто: не делим песимистички закључак али делим констатацију филозофа Бертранда Расела, да је “потреба за истином помрачена у Америци”. Иако је та потреба за истином, или “љубав за истином” помрачена, ја не мислим да ће истину надвладати прагматизам и америзам. Јер, један хришћански народ, што несумњиво јесте народ европског архипелага, одричући се од своје хришћанске прошлости не може да се одрекне своје хришћанске биографије. Он мора, и он хоће, разуме се у времену које нико не може да предвиди, да препозна шта је то његов пут, истина и живот. И је ли он христоцентричан народ, или европски безличан, неопагански народ. “Европски човек је дошао до своје судбинске вртоглавице”; нови идоли су сасвим близу одлуке да створе “нови свет”, у коме ни “камен на камену” неће остати “од европске културе”. И то је, бар се мени чини, питање пред којим се налази цео свет, питање, хоће ли, данас највећа сила, данас најзлоћуднија патохуманистичка политичка осовина Ватикан-Вашингтон, остварити апсолутну моћ. И остварити сан да влада светом. Или ће Европа имати довољно снаге да, на свом сопственом историјском искуству, упозори себе и упозори оне над којима је извршила европеизацију, а давно је она извршила европеизацију Америке, да се свака воља за моћ (“Вил цие Махт”) претвара у вољу за ноћ (“Вил цие Нахт”). Упамтимо ове мудре речи највећег филозофа међу српских теолозима, јер се правило “Wille zur Macht” уистину већ потврдило у свом постојању као “Wille zur Nacht”. |